Ova deca jedva čekaju Oskara, novi film i život s druge strane ograde: U domu u Sremčici sa glumcima iz "Oaze"

Život nije film, ali jedan film je njihov promenio. Film koji i jeste, i nije o njima. Koji je ušao u njihov svet, ali sa jasnom namerom da postane vrhunsko igrano remek-delo, a ne dokumentarac.

I dobro je da je tako, jer ceo svet je u čudu. Kako je „Oaza“ uspela da kao glavne glumce okupi mlade sa istinskim smetanjama u razvoju? Brojevi od 1 do 10 nekada su izazov, ali čitav scenario i glumu oni, iz ove perspektive, opisuju kao mačji kašalj, priliku da se u njima probudi dar koji ni slutili nisu da unutra spava.

I dobro je da je tako, jer da ovaj film nije pokupio silne nagrade, a sada juriša i na onu najveću – Oskara – možda ne bi toliko zatalasao njihovu rutinu, dao im priliku da putuju Srbijom i regionom, nadu da će se obreti u Holivudu, ali i neke još intimnije sreće.

- Kada se ispune uslovi da odem iz doma, voleo bih da krenem u školu glume. Još se nisu ispunili uslovi, ali Bože moj – mirno kaže krupnooki Valentino Zenuni (26). Obrijao je brčiće i skratio kosu, ali lepog Roberta oko čije se ljubavi bore dve devojke prepoznali bi uvek i svuda.

I Marijana Novakov, njegova koleginica u filmu i drugarica iz Doma za decu i mlade ometene u razvoju „Sremčica“, vidi svoju budućnost pred kamerom. S ulogom Marije shvatila je da želi da postane glumica jer je, sa samouverenim osmehom kaže, ona nabolja glumica.

- Imam majku i brata – otkriva mlada žena.

- Moja majka mene gleda u filmu i kaže: „To je moja ćerka, kako mi je lepa“ – šapuće Maki (29).

Život nije film, ali kako njihovi vaspitači priznaju, u prostranom dvorištu ljubavi ne manjka. Ni korisnika prema vaspitačima, od čijih zagrljaja ponekad ne mogu da se odbrane, niti između samih korisnika.

- To su ljubavi, to su veze – opisuju oni.

Ali svaka se slučajnost sa „Oazom“ tu se završava. Njihovi odnosi, srećom, nisu onako tužni i teški kao što je prikazano u umetničkom delu.

- Ne da sečeš vene – kaže Marijana snimatelju Mlađi, sa podignutim prstom i spuštenim pogledom.

- To se ne radi, to je samo gluma! To se ne radi – ozbiljno će ona, misleći na svoju ulogu.

Ovoj glumici energije za tu profesiju ne fali. Srčano peva, baš kao i u filmu, najviše u ritmu njene voljene Severne tribine, koju je imala priliku da poseti.

- Navijam za Zvezdu, Zvezda je najbolja – kaže ona i već počinje da skandira i diže ruke, dok Valentino stidljivo dodaje da je i on delija, kao da po majici koju nosi nismo razumeli.

Stvaranje „Oaze“ otvorilo je njihov svet. Da je set volela možda više od uloge, Marijana dokazuje svojom omiljenom „replikom“.

- Tišina! Počinje snimanje! Akcija!

Ne odoleva da kroz razvučeni osmeh malo imitira i „krivca“ za ovu svoju radost.

- Hoćete li da se glupirate ili da snimate? – kaže ona, podražavajući reditelja Ivana Ikića.

Svi u Domu su imali priliku da dobiju uloge, ali njih troje najviše su se borili tokom skoro dve godine priprema. Dolasci filmske ekipe, a potom odlasci na premijere i festivale, publika koja ima kliče, sreća koju osećaju da su izazvali kod svojih kolega, njihova je ogromna radost i avantura. Sledeća će, nadaju se i oni, i vaspitači, biti odlazak iz Doma, čiju svaku travku znaju napamet i kroz čije nas dvorište, blistavo pod jesenjim suncem, samouvereno vode, otkrivajući snove o životu koji će jednom voditi s druge strane ograde. Ukus su već osetili, ali strpljivo čekaju.

Valentinove krupne oči se šire dok nabraja gde su sve bili na premijeri.

- U Somboru, Sarajevu, Herceg Novom...

- U Beogradu na bazenu – dodaje uzbuđeno Marijana, i ističe da joj se najviše dopao Niš, a njeni vaspitači da se niko nije „naskitao“ ove godine kao ona.

Išli bi i više, ali korona je sve prekinula.

- Jedva čekam da odem u Holivud, jedva čekam da osvojim Oskara – ponavlja i ponavlja Marijana, ubeđena da je sve samo pitanje trenutka. Jedino što između nje i Dolbi teatra stoji je epidemija, za koju se nada da će se do marta završtiti. Njeni vaspitači pokušavaju da malo zauzdaju sav taj adrenalin, savetujući je da sačeka da prvo bude pozvana, ali Marijana samo vrti glavom: „Jedva čekam, jedva čekam“.

I oni su svesni.

- Ako ti ne odvedeš Sremčicu do Amerike, Maki, neće niko – kažu joj s nežnošću.

Pitamo je kakvu će haljinu izabrati za dodelu, a ona preskače odgovor. Maramu koju u tom trenu nosi oko vrata ne voli, ali iz džepa polako vadi svoj omiljeni modni detalj – leptir mašnu, sličnu onoj kakvu je nosila i u filmu.

- Imala sam još jednu, ali sam je izgubila. Ovu neću – kaže ona i prstima vrti crveno platno.

No, samo joj je jedan odevni predmet draži. Milion puta draži.

Vodili su je na Marakanu i tu je upoznala Milana Borjana („Bio je nešto bolestan sada, ali bolje je“, obaveštava nas). Koliko joj susret s njenim herojem znači, ne može da opiše rečima, pa nam kao najveće blago donosi dres koji joj je poklonio i potpisao se.

Prostire ga na sto, pa pažljivo dlanom ispravlja neravnine. Kao da je od najfinijeg stakla, iz kutije vadi šolju sa petokrakim grbom i stavlja je pored dresa za slikanje. Jednako pažljivo svoje malo blago vraća natrag, pazeći na svaki ugao, svaki porub, sa osmehom na kojem i najbogatija osoba može da joj zavidi.

I dok se ljulja na ljuljašci, srećna kao malo dete, dok peva iz grla, laktova i duše, dok sočno psuje, očima obasjava, raspinje mišiće lica dok se iskreno smeje i celim svojim bićem voljene ljude grli, teško je ne zapitati se - kakva je to tajna života njoj i drugim odabranim otkrivena?

(Telegraf.rs)