Marko Janketić o ulozi u filmu "Toma": Znam priče o Miki, bio je prijatelj mog oca. Kafana je vrsta fakulteta

U krupnom planu 14. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije bio je glumac i član žirija 14.LIFFE –a Marko Janketić koji je sa brojnom publikom podelio svoja razmišljanja o glumi i važnim ulogama.

Marka trenutno gledamo u filmu "Toma", u kome tumači Miku Antića, velikog prijatelja "pesnika tuge". Marko otkriva da je Antićev prijatelj bio i njegov otac, čuveni glumac Miša Janketić, te da je tom prijateljstvu posvetio ulogu u "Tomi".

- Sećam se nekih Mišinih priča o Miki, mada je on bio škrt kad je govorio o svojim drugarima jer je to doživljavao kao ličnu intimu. Čuvao ih je. Ali mogao sam da naslutim kakvo je to prijateljstvo bilo. Sa Mikom se družila i moja tetka Milena, Mišina sestra, koja je živela u novom Sadu i zajedno su provodili mnogo vremena u Petrovaradinu. Iz tih priča crpeo sam inspiraciju za lik koji igram, a onda i iz priča svojih kolega i prijatelja, ali ponajviše sam se oslanjao na Mikinu poeziju. Iz njegovih stihova možete da osetite kakva je to senzualna duša bila - objasnio je glumac za RTS.

Dobra priprema za ovu ulogu definitivno mu je bila i prirodna sklonost ka dobroj zabavi u kafani.

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by TOMA - film o Tomi Zdravkoviću (@tomazdravkovic_film)

- Kafana je, kako su naši stari govorili, vrsta fakulteta. Tu možeš da se veseliš, da tuguješ, da partijaš i da samuješ. Možeš i da razgovaraš i da se dogovaraš oko posla, da popješ neko dobro piće i da sediš, ne samo da stojiš. Možeš da ustaneš i da igraš, da se popneš na sto i da razbiješ čašu. Kafana je mesto susreta i sastanaka, ali i rastanaka. Mnogo mi je bliža nego klub ili diskoteka. Tu sam se upoznao sa repertoarom Tome Zdravkovića i postali su mi bliski njegova melanholija i dert - otkrio je Janketić i dodao:

- Obično kad se zapijem u kafani, na kraju, kad ostane mala ekipa drugara i konobara, onih najizdržljivijih, i kad smo opijeni nekim lepim vinom, u dimu, e onda se odvažim pa progovorim neke stihove, ne samo Mikine. To su prave pesničke atmosfere, kakve su, verujem, negovali Mika, Toma i Zoran Radmilović. To su veliki, naizgled grubi, ali izuzetno ranjivi ljudi, senzitivni, sa nekim teškim životima. Volim da ih posmatram kao neke ranjenike koji nisu osvetoljubivi, grube, a nežne, kao neke dobre boksere. Mika je i bio bokser, otud mu onakav nos - zaključio je.

Ja umetnosti pripadam, to je moja misija

Kao dete glumaca, Miše Janketića i Svjetlane Knežević, Marko je od malena bio inficiran glumom. Odrastao je pozorištu, preciznije u dva pozorišta: „ tatinom “ JDP-u i u „ maminom “ Pozorištu na Terazijama. Gluma je bila njegov izbor, jer je još kao dete poželeo da se igra do kraja života:

- Posebno sam kao klinac uživao kada su se radil tzv. letnji projekti: Budva grad tetara ili Barski ljetopis. Onda glumci dođu sa svojim porodicama i budemo zajedno na moru mesec, dva, dok se sprema i igra predstava. Tako sam se jednog leta u Ulcinju prvi put zaljubio sa 5 godina, i to u Katarinu Gojković. I sećam se da sam jedino sa Mišom Žutićem hteo da idem u duboko, jer nisam znao da plivam. 

Prvi put je „ leptiriće u stomaku “ izazvane pozorišnim uzbuđenjem, osetio kada je kao 12-togodišnjak dobio prvu ulogu u predstavi „ Bašta sljezove boje “ Milana Karadžića u Malom pozorištu „ Duško Radović “ u kojoj je igrao sa ocem.

- Meni se to mnogo dopalo. Prvo me je bilo stid da priznam da želim da se bavim glumom. Onda sam u srednjoj školi, na prvoj ili drugoj godini, rekao tati da želim da probam da upišem glumu, a on mi je odgovorio: „ Pa ti sine ništa nisi čitao, ti ne možeš da budeš glumac. “ Odmah sam iz naše biblioteke, koja je ogromna, jer je moj otac pre glume studirao književnost, uzeo „ Čarobni breg“, Tomasa Mana jer sam čuo za tu knjigu u filmu „Mi nismo anđeli “. Pročitao sam 7 stranica, ništa mi nije bilo jasno i ostavio je. Onda mi je tata dao prvo Čehovljeve pripovetke, pa kratke priče Džeka Londona i tako sam krenuo - kaže Janketić.

Period studiranja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Borisa Isakovića, pamti kao najlepše u životu. Uloge su se ređale, od sporednih, ali vrlo važnih, poput one u predstavi „Tartif “ Egona Savina koju igra od 2008. do danas, pa preko Vuleta milicionera u „Klaustrofobičnoj komediji “ Darka Bajića ili Ruprehta u predstavi „Razbijeni krčag “ Igora Vuka Torbice:

-  Posle te predstave sam postao član ansambla JDP-a. Sa Igorom Vukom Torbicom sam pre toga radio „ Pokojnika “. Odmah sam video da imam posla sa pozorišnim genijem. I onda me je pozvao da igram Ruprehta, ulogu koja meni po habitusu uopšte nije pripadala. I mi smo to radili i radili i nije išlo. I 10 dana pred premijeru, sticajem okolnosti imali smo šestočasovnu probu, Igor, Jovana Gavrilović i ja i onda smo rešili lik i sve je selo na svoje mesto. On je bio reditelj svetskog kalibra.

Istakao je i svoju ulogu u predstavi „ Putujuće pozorište Šopalović “ Jagoša Markovića.

- To je značajna predstava za mene i ovaj period mog života u kome sam u potrazi za nekim svojim istinama. Tumačim lik Filipa Trnavca, zanesenjaka, koji ne želi da pristane na surovu stvarnost Drugog svetskog rata. Ima jedna divna rečenica sa kojom se uvek poistovetim , pa mi zaigra brada svaki put kada je izgovorim:

,,Ja u stvarnost ne mogu da uđem sam, ja u nju mogu uđem samo sa svojom umetnošću kojoj pripadam. I to je istina. Ja umetnosti pripadam, to je moja misija." 

Upitan koje su mu uloge Miše Janketića najdraže, odgovorio je:

-  Najviše volim njegovu ulogu mog tate. A voleo sam da ga gledam u „ 011 “, a kada sam bio klinac i u ulozi kardinala u „ Tri musketara “. A najdraže mi je bilo kada smo na našem imanju, pa se moja sestra i ja ušuškamo pod njegov vuneni džemper, gledamo u mesec, a on nam priča neke strašne priče, a osećamo miris uštipaka ili palačinki iz kuhinje, koje mama sprema.

I dok je njegova omiljena domaća tv serija „ Sivi dom “, publika iščekuje petu sezonu „Ubica mog oca“ i novu seriju „ Bunar “ koju počinje sutra da snima.

(Telegraf.rs)