Glumac Džek Dimič otkriva šta je potrebno za uspeh u Holivudu i koje reči Al Paćina neće zaboraviti

Tri puta je bezuspešno pokušao da upiše FDU, a danas je jedan od naših najostvarenijih glumaca u Americi. Od sitno plaćenih poslova u Njujorku, dogurao je do uloge u filmu koji je nominovan za Oskara. Bio je prvi Balkanac koji je primljen na poznati "Li Strazberg Institut", koji su pohađali Merilin Monro, Barbra Strejsend, Alek Boldvin, Kris Evans... Tu je dobio umetničko ime Džek kada nisu mogli da izgovore Željko. Profesorka mu je rekla da je najgori slučaj engleskog s kojim se ikada susrela, a danas bez problema dobija role Amerikanaca i u toj zemlji dobija nagrade...

Pojavljivao se u popularnim serijama „CSI”, „Law and Order”, „Elementary”, a sve češće ga vidimo i u domaćim ostvarenjma poput „Urgentnog centra“, „12 reči“, „Vojna akademija“.

Željko Dimić ili Džek Dimič danas putuje i snima svetom, mada se redovno vraća u svoju rodnu Dubicu. Ovih dana ponovo boravi u Beogradu i našim krajevima i to radno. Za Telegraf.rs otkrio je svoj put uspeha, šta ga je naučila škola, a šta roditelji i kako je skromnost jednog od najvećih holivudskih glumaca zauvek ostala da ga podseća da smo svi mi pre svega ljudi.

• Monodrama „Oj, živote“, koju ste 5. avgusta igrali u novoosnovanom pozorištu Teatrijum, Vas je između ostalog dovela u Srbiju. Koji su još razlozi zbog kojih ovog meseca posećujete naše krajeve?

- U Beogradu sam zbog te drame. Zahvalan sam Tiki Staniću što sam pozvan da učestvujem u otvaranju njegovog pozorišta, s obzirom da je ovo prva sezona. Bilo mi je zadovoljstvo da budem deo te ekipe, svih kolega glumaca koji će biti gosti ovog pozorišta, a posebno drago što to radim u dobrotvorne svrhe, jer sam zamolio da ceo prihod od predstave ide u fond Solidarne kuhinje, koja radi jednu divnu stvar i pomaže ludima koji nisu u situaciji da žive onako kako žele.

Vesti sa naslovne
• Kako ste odabrali da od svih dobrotvornih akcija baš tu?

- Tika Stanić je moj prijatelj i kada smo pregovarali da ja gostujem u pozorištu, saglasili smo se da to bude motiv više za mene. Nije to nešto što bih ja isticao, mislim da je sasvim normalno da ljudi koji se bave javnim poslom daju svoj doprinos svima onima koji nisu u istoj situaciji kao ja.

• To, ipak, nije jedini razlog što ste ovde, takođe radite u timu jedne vrlo popularne serije...

- Radim seriju „Klan“, već sam počeo u junu. Ne mogu mnogo da govorim o svom liku, jer su me zamolili iz produkcije, ali u fazama ću raditi do oktobra, biću na relaciji Njujork-Beograd. To je sve što zasada mogu da odam.

• Često Vas ističu da ste jedan od retkih glumaca sa ovih prostora, uz Gorana Višnjića i Radeta Šerbedžiju, koji se ostvario u Americi i koji dobija ne samo uloge Jugoslovena i Rusa, već i Amerikanaca. Kako se do toga stiže?

- Imao sam privilegiju da budem njihov student, na institut "Li Strazberg", te mi je bilo mnogo lakše nego kolegama koji su kao formirani glumci došli u Ameriku, jer je jezik najveća barijera. Mnogo sam vremena posvetio korekciji svog engleskog, koji je bio katastrofalan kad sam došao u SAD, kao i kod svakog Balkanca. Nemojmo zaboraviti, naš je jezik u slovenskoj grupi, a njihov anglosaksonskoj. To je toliko daleko od nas da je i naša vilica drugačije formirana, barem meni. Inače, pre toga sam govorio i ruski, i češki. Tako da je to bio jako težak posao, što bi rekla jedna moja profesorka, da mi se vilica preobrazi. Radio sam 12 godina na tome, da bih dobio prvu američku ulogu, a tačno je da je Goran Višnjić, kolega iz Hrvatske, to takođe uspeo da uradi.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Jack Dimich (@jackdimich)

- Međutim, to i danas traje. Nedavno sam radio ulogu oca Marfija u filmu „223 wick“ u Ohaju, koji je Amerikanac iz Bruklina, sveštenik irskog porekla. Uvek uzmem konsultanta koji mene proverava pre nego što izađem pred kameru. Ne mogu zaboraviti, ja nisam ni rođen, ni odrastao u Americi i koliko god dobro govorim engleski, idem na zicer i imam osobu koja me proverava.

• Trenutno u američkoj produkciji, u njihovim serijama i filmovima, non stop se insistira na različitosti, na „diversity“ u svim mogućim poljima – boja kože, veća zastupljenost žena, svaka vrsta opredeljenosti. Da li mislite da će „diversity“ sutra možda podrazumevati i akcenat. Ako Anu Bolen može da igra tamnoputa glumica, da li će sutra npr. Ričarda Niksona moći da igra neko sa izrazitim akcentom?

- Kad ste već spomenuli Niksona, u tom slučaju, neće. I po mom mišljenju, ne bi ni trebalo. Kako bi se mi osećali kada bi američki glumac igrao neku istorijski ličnost s našeg podneblja, na primer, Mihajla Pupina? On je otišao u Ameriku, ali znamo da je govorio engleski sa akcentom.

- Volim autentičnost u svom poslu i način na koji sam tamo školovan bio je taj da prihvatim stvari onakve kakve jesu, a ne one mene. Bojim se da je u suprotnom slučaju to loša kopija. Meni bi bilo jako teško da, npr. Dimitrija Tucovića igra Amerikanac koji ne zna srpski. Ja bih, kao publika, zamerio, osim ako ga ne igra na engleskom.

- Poštujem to što Amerikanci rade i što se otvaraju, jer to omogućava svim ljudima koji dođu izvan da u toj zemlji nađu svoje mesto pod suncem. Ali i dalje vrlo cenim autentičnost u svom poslu, jer ja sam iz Bosne. Sutra da mi neko da ulogu osobe iz Pirota, a znamo kakav je njihov akcenat, ne bih stao pred kameru, dok mi Piroćanci ne bi „odobrili“ da govorim na njihov način. A ja sam iz istog naroda.

• Spomenuli ste institut "Li Strazberg" koji ste pohađali. Vi ste i ovde nekoliko puta pokušavali da upišete FDU, ali Vam to nije pošlo za rukom, a onda ste tamo, u Americi, uspeli na njihovoj prestižnoj školi. Kako se sećate tih početaka?

- Nisam imao sreće. Pokušao sam nekoliko puta na FDU, ali nisam to nešto katastrofično shvatio. Možda je bilo do mene. Pitaju me i sada „kako nisu prepoznali tvoj talenat“, odgovaram da ne znam da li ga i dan-danas imam. Učen sam na "Strazbergu" da uopšte nemam talenta, a ako ga i imam, da se uopšte ne oslanjam na njega. Koliko god to staromodno bilo, verujem da je talenat samo 10 odsto od svega što radimo u ovom poslu, koji je vrlo kompleksan. Bio bih još rigorozniji i smanjio udeo talenta i na manje od 10 odsto.

- Ogroman je rad na ulozi kada je dobijete. Osloniti se samo na talenat i misliti da si Bogom dan je greška koju svaki glumac može da napravi. Ja sam, možda, u periodu FDU mislio da sam Bogom dan, pa se nisam dovoljno ni spremao. Zato ne gajim lošu uspomenu na FDU. Naprotiv, čak sam zahvalan što me je FDU obrazovao da se sledeći put bolje spremim i to me je dovelo na "Li Strazberg".

• Koje ste još savete na tom prestižnom institutu dobili?

- Odmah da se ogradim, "Li Strazberg" jeste vrlo bitan institut u ovom poslu, ali reč „prestižan“ ništa ne znači. Jedanaest godina nakon diplomiranja radio sam u restoranu. Nije to preduslov da radite svoj posao. Put svakog glumca, tj. čoveka u bilo kojoj profesiji, danas je mnogo teži nego ranije, jer su vremena u kojima živimo suviše brza i okrutna. Konkruencija je ogromna. Rad na sebi je ključan.

- Svi smo mi individue po sebi i naši putevi su različiti. Jedino što mogu reći u svoje ime je da nisam dozvolio da me išta zaustavi, ni okolnosti, a ni neki Željko Dimić koji bi mi ponekad rekao „ne mogu ja to danas“. Nemoj danas raditi na jeziku, nemoj ići na kasting, nemoj ići u restoran da zaradiš da preživiš. Mislim da je to jedini savet koji mladim ljudima mogu da dam – život je previše kratak i nemojte ispustiti ne godinu, nego ijedan dan, a da ne uradite barem nešto.

• Vidite li sebe više u budućnosti u Americi, ovde ili možda nekoj evropskoj produkciji?

- Vidim se svuda u svetu gde treba da radim svoj posao i gde neko misli da mogu da dobro odradim tu ulogu. Opet, zahvalan sam svojim profesorima koji su me naučili da nemam barijeru i što nemam pravo na „ne mogu“, „neću“ i „ne znam“. Svaki glumac ne treba da ima bilo koji zazor prema bilo čemu, pa ni geografski. Da me sutra pozovu da u nekoj zemlji budem godinu dana i tamo snimam, radim, a ne govorim taj jezik, trudio bih se da ga naučim.

- Ponovo da se vratim na onu konstataciju da je život samo jedan. Ograničiti se, po principu, „ja sam sada američki glumac, neću da radim u Srbiji“... Ma nemoj? Ma ko si ti da ne radiš u Srbiji? Pogotovo ja, kome je maternji srpski i koji sam jedva čekao da radim na svom maternjem jeziku, da se i pred kamerom, i u pozorištu izrazim scenski na onom prvom jeziku koji mi je majka dala! I da sad to ne radim zato što sam američki glumac? Pa to bi bila najveća glupost u mom životu.

- Takođe, savetujem svakom ko nije iz Amerike da pokuša da se ostvari na nekom drugom jeziku. To i jeste suština umetnosti. Bezgraničnost, a ne zazori i ograničenja.

• Igrali ste i na italijanskom.

- Samo jednu ulogu, kardinala Regaca u filmu „Ključ“ koji još nije objavljen, pa ne mogu da govorim ništa o njemu. Meni su bitne uloge, jezik nije barijera. Radio sam i na farsi jeziku, koji ne govorim. Taj lik je bio iz Irana i imao sam četiri dijaloga na farsiju. Kada su me iz produkcije pitali je li to problem, rekao sam da nije, samo da mi nađu konsultanta da me nauči.

• Što se tiče Vaših domaćih filmova, pre nekoliko godina snimili ste jedan vrlo zanimljiv, „Volja sinovljeva“ koji tek treba da bude objavljen. U pitanju je ostvarenje Nemanje Ćeranića, koji je ove godine objavio sjajan film „Lihvar“. Šta možete da nam kažete o Vašoj ulozi i tom projektu, koji je naročito zanimljiv jer prvi obrađuje temu postapokalipse na Balkanu?

- Igram vođu bande. Ekipa i mladi reditelj - sve pohvale za njih. Bili su tamo kolege Trifunović, Cvetković, Laušević... Naročito mi je bilo drago da vidim Žarka posle toliko godina, nakon što smo radili „Emigrante“. Sreli smo se nakon 10-ak godina i prvi put bili pred kamerom.

- Scenario za „Volju sinovljevu“ je fantastičan, ne znam kakav će biti film, jer još je u postprodukciji. Bio sam jako srećan kad sam dobio tu ulogu i posebno kad sam upoznao mladog (scenaristu Strahinju) Madžarevića. Kad sam pročitao scenario, mislio sam da Madžarević ima 55 godina, a ono klinac od 20 i nešto. Čak sam čuo da je taj scenario napisao sa 19. Sve ono što su, da kažem, slikali sa mnom, toliko sam bio oduševljen i setom, i svim. Znam da nisu imali ogromne budžete da to pokriju, ali to i jeste još jedna vrednost celog njihovog produckijskog tima i Nemanje, koji je bio sa druge strane kamere.

• S obzriom da budžet nije bio veliki ni za „Lihvara“, velika su očekivanja od „Volje sinovljeve“.

- To je dokaz o onome što me često pitaju. Da li je veliki budžet preduslov za kvalitet? Nije tačno. Evo dolazim iz Amerike koja ima velike budžete, a toliko puta sam bio u situaciji da pogledam skup film, a rezultat – strašno. Sreća pa u nekima nisam učestvovao. A onda dođeš na Balkan sa neuporedivo manjim budžetom, i budeš jako srećan što si bio deo tog projekta.

• Spomenuli ste malopre Žarka Lauševića. Pisalo se kako ste Vi jedan od ljudi koji je zaslužan za to što se on vratio na scenu nakon što je napustio Jugoslaviju...

- Pa nisam ja zaslužan ništa. Eto, sticajem okolnosti mi smo se sreli. Jedan od mojih profesora mi je dao tekst Slavomira Mrožeka i zamolio me da to ne radim na engleskom jeziku, tada sam bio na trećoj godini studija. Rekao mi je da nađem nekog glumca koji govori mojim jezikom, da pokušamo da to prevedemo i prilagodimo našem maternjem. Tako je i bilo. Slučajno dođem do kolege Lauševića, dam mu preveden tekst, i to se njemu dopadne. Odradimo osam meseci proba i doživimo premijeru u Linkoln centru pred 860 ljudi.

• O čemu govore „Emigranti“?

- To je fantastična predstava, dvokarakterna. Likovi su XX koji je bez škole i emigrant koji je otišao trbuhom za kruhom, i drugi koji je politički emigrant, pobegao od režima iz tamo neke zemlje koju Mrožek ne određuje. Mrožek je genijalan, jer to može da se igra u svakoj zemlji i da svaki glumac na svetu odredi koja će to država biti. Naravno, Žarkov i moj lik pobegli su iz bivše Jugoslavije, ali nije bitno iz kog regiona. On je imao problema sa politikom, a ja nisam imao šta da jedem, pa gledam da uštedim svaku kintu i jedem čak i pseću hranu. To je tako divna fuzija dva lika koji su smešteni u podrum da budu cimeri, što je nemoguće u realnom životu, da tako različti ljudi dele isti prostor življenja, naravno iz finansijskih razloga. Mi smo zaustavljani u Klivlendu, u Čikagu po nekoliko puta zbog reakcije publike, aplauza. Ali mislim da zasluga pre svega pripada genijalnom Mrožeku i završiću s ovim – velika mi je želja da tu dramu radim u Srbiji.

• Postoji li uloga koju Vam je žao što ste je prihvatili?

- Ne. To sam isto naučio da ne žalim zbog onog na čemu sam radio. I Žarko mi je jednom rekao: „Nemoj da ti bude, Željko, žao“. I pokojna Dušica Žegarac mi je rekla: „Nemoj da ti bude žao za ulogama koje nisi radio, samo gledaj da ne zažališ zbog onih na kojima jesi“. Vrlo sam pažljiv u tome i ne želim da se objašnjavam. To ne radim zbog javnosti, to radim zbog sebe. Možda je to vaspitanje koje nosim iz kuće, kako moj otac kaže, da se nikad ne valjam u blatu.

- A nuđena su mi dva projekta iz regiona i oba sam odbio, jer su imali političke konotacije. Oba projekta su imala ratnu tematiku i bila uperana protiv celokupnog naroda. Oba sam odbio da radim. Čak sam se i na neki način razišao sa svojim prvim menadžerom, jer je on insistirao da radim na filmu koji je pre 10-ak godina, a ja sam odbio da učestvujem i u kastingu. Davali su mi čak i direktnu ponudu, ali rekao sam da ne želim da uzimam bilo čiju stranu u ratu na prostorima bivše Jugoslavije, jer kad već nisam ratovao, ne želim to da radim ni na filmu. Osim ako je produkcija realna, i ozbiljna, i bazirana na činjenicama, a ne produkcija koja ocrnjuje ceo jedan kompletan narod, bez obzira na kome se radi.

• Spomenuli ste svog oca. Sa njim trenutno radite na jednom dokumentarnom filmu.

- Moj otac je preživeo logor u vreme Drugog svetskog rata. Imao je 12 godina i bio prisutan kada su mu ubili majku. Napisao je jednu priču još 1974. godine koja se zove „Gledao sam smrt svoje majke“. Dugo sam imao ideju da to stavim na ekran i napravim jedan omaž i njemu, i precima koje nisam upoznao. To će biti dokumentarni film u režiji i kreaciji Milana Stankovića. Snimaćemo u avgustu pod Kozarom, na autentičnim mestima na kojima je moj otac bio. On će biti narator i pričati priču koja mu se desila, baš tamo gde se i desila.

• Snima se Vaš film, Lordan Zafranović snima „Djecu Kozare“, Predrag Antonijević snimio je „Daru iz Jasenovca“, jako je važno što se ta tema konačno pokreće. Kada je „Dara“ objavljena, radili ste intervju sa Antonijem Kovačevićem i tada je glavno pitanje bilo zbog čega je taj film u Americi dočekan na nož.

- Nisam imao odgovor na to pitanje, film nisam ni gledao tada. Upoznat sam sa svim što se desilo oko filma. U svakom javnom poslu ima politike. Čiji je to interes da se piše o nečemu, a da nisi gledao, ne bih da ulazim u to. Jedino što znam je da kada se radi o istini, da je ona uvek dovoljno probojna, da nema potrebe da je objašnjavamo. Antoniju sam privatno rekao nakon intervjua da imam staromodan pristup znam da ću naići na kritiku. Šta god da jeste, meni je bitno da ja verujem da sam nešto iskreno uradio. Tako isto i za autore ovih filmova koji su na udaru iz bilo kog razloga. Ne treba autor da obraća pažnju na nešto što nema veze sa njim, pod uslovom da je on bio iskren dok je na tom projektu radio.

• Da se vratimo na Vašu američku karijeru, radili ste u nekim od ovde veoma popularnih kriminalistikih serija „CSI“, „Law and Order“, „Castle“... Koje uloge radite sa najvećim uživanjem?

- Svaku u kojoj govorim istinu. Naučen sam da samo služim svom karakteru koji služi vašem filmu, seriji ili predstavi. Ja sam samo šeraf na točku i moj posao je da taj šeraf funkcioniše. Bez obzira o kojoj se ulozi radi, ja kad sam je prihvatio, to je za mene završen posao da li ja to mogu ili ne. Jedino što preostaje je težak rad da sebe ubedim, da biste vi, koji ste kupili kartu, meni verovali. Ali nemam omiljene tipove, čak sam i protiv toga da neko kaže volim to i to. To je isto kao da me pitaju kakve žene volim, nisu sve iste, svaka je za sebe posebna.

- Imati tip filma, to je meni strano. Veliki sam pobornik orignalnosti. Nemam izbora nego da budem originalan u tome. Ne možeš reći za svoju ulogu da je on samo zloća. Nije samo zloća, negativnost je jedna od njegovih boja, ali on ima i neki svoj život koji ja treba da mu udahnem i zbog kog treba da bude zapamćen.

• Pošto radite i na filmu i u pozorištu, je li teže oprostiti se od filmskih uloga ili od pozorišnih koju radite više puta i svaki put imate priliku da je obogatite iznova i iznova?

- Imali smo na "Strazbergu" proces dočekivanja i opraštanja uloge. Proces dočekivanja je mnogo duži i o njemu nikada ne govorim, jer ga ljubomorno čuvam za sebe, način na koji radim je staromodan i bolan. Proces opraštanja je vrlo jednostavan, to je za mene kraj, osim ako me vraćate u sledećoj sezoni, pa se ponovo sastajem sa svojim likom. Ako ne, rastajemo se lako: „Hvala ti, što je bilo, bilo je, nadam se da smo bili dobri“. Normalno, ostaje nekoliko dana da se sećate šta ste radili, ali to nema traga moj život. Jer što je rekao jedan naš profesor, kada ne bismo bili u stanju da odvojimo sebe od svog lika, završili bismo u ludnici. A nismo baš školovani da budemo ludaci, već samo glumci.

• U pozorištu ste, inače, radili i sa Al Paćinom.

- Radio sam u Actors studiju, Al je bio moderator u predstavi „Noć tribada“. Actors studio nije klasično pozorište, već laboratorija u koji dolaze glumci sa A liste i neki student Željko sa treće godine, kog je profesor zamolio da igram Viga. To je dva dana rada na procesu pravljenja predstave, gde glumci koji zarađuju milione rade potpuno ravnopravno sa nekim studentom prema istom procesu Lija Strazberga, koji je i osnivač Actors studija.

- Al je bio moderator meni, i Aleku Boldvinu, i mom profesoru Majklu Megotiju, i Denu Grimaldiju. Ti ljudi su se prema meni ponašali kao da smo išli u istu školu ili, što bi naš narod rekao, čuvali ovce zajedno. Malo sam bio i zbunjen na početku i rekao sam Majklu da mi je neprijatno što mi se Al izvinjava svaki put kad nešto treba da mi kaže, ja znam ko je on, a on ne zna ko sam ja. On mi odgovara da mu je to već rekao, a da mu je ovaj odgovrio: „Tell Jack he is just Jack, and I’m Al. That’s it“. To me je posebno oduševilo da smo pre svega ljudi, a tek onda glumci, kamermani, novinari, predsednik itd...

• Kad sam ušla na Vaš Instagram profil nisam bila siguran da li sam na pravom mestu ili na Miloradovom. Ko je Milorad Zeneka?

- Milorad nema Instagram profil. Zenaka je projekat koji sam počeo sa osnivačem Mi magazina iz Toronta. Kad je krenulo ovo čudo sa pandemijom, on me zamoli da mu za Mi magazin izvesim kakva je situacija u Njujorku sa koronom. Rekoh mu: „Čoveče, ja nisam novinar. Nisam išao u školu za to, a ne volim da radim posao koji ne znam“. A on će meni: „Ma ti si glumac, odigraj, samo se javiš tamo sa Tajm skvera i kažeš toliko je zaraženih, toliko mrtvih“. Ponovio sam da ne dolazi u obzir, iako smo prijatelji, ali neću da radim nešto što nije moj posao. Međutim, onda mi klikne – kako bi bilo da ja budem izmišljeni novinar koji se malo šali sa svim tim, jer svi samo mrače, samo umiremo? Kako bi bilo da on bude neko ko unosi neku vedrinu u sve ovo što se dešava?

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Jack Dimich (@jackdimich)

- Odem na Tajm skver i snimim nekoliko scena. Otkud mi to ime, ne znam. Zeneka valjda zbog vakcine, a Milorad je popularno ime u mom kraju. Tu na Tajm skveru snimim: „Evo, došle su tu vakcine. Naša autonomna oblast Tuključani pomaže gradu Njujorku, jer grad Njujork nema dovoljno para da kupi vakcine“.

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Jack Dimich (@jackdimich)

- Napravim tri segmenta, njemu se to dopadne i nastavimo. Napisao sam 14 epizoda, najnovija vest je da je to otkupila TSD televizija iz Minhena, najgledanija televizija u našoj dijaspori, tako da je Milorad u etru od 1. avgusta. Imam zadatak da uradim još 10 epizoda, s tim što sam odlučio da gde god da ja otputujem, tu se Milorad javlja – iz Njujorka, Los Anđelesa, Vašingtona, Beograda, Zagreba, Dubice, da vidimo kakva je situacija.

• Igrali ste jednu veliku ulogu, Nikolu Teslu, u filmu „Teslin narod“ koji ne govori samo o ovom naučniku, već i o drugim Srbima koji su dali veliki doprinos u Americi. Jeste li o nekome od njih saznali nešto što ranije niste?

- Ne samo o nekome, već o mnogima i još uvek sam zahvalan Željku Mirkoviću što je napravio jedan film, koji je za mene toliko bitan. Ti ljudi, moram reći, glavni su protagonisti filma. U liku Nikole Tesle bio sam samo narator. Po mom mišljenju, to je jedan od najznačajnih filmova o našem narodu. Nemojmo zaboraviti, već 30 godina se naš narod predstavlja na način na koji se nikome ne dopada. Onda u tih 30 godina vi ugledate svetlo na kraju tunela, a to je taj film Željka Mirkovića, gde on u 70 likova objašnjava ko smo mi u stvari i šta smo dali toj Americi i svetu. To su doktori nauka, profesori univerziteta, ljudi koji su pokazali koliko mi vredimo i koliko smo bitni na ovom svetu, nas šaka, sedam, osam miliona, koliko nas ima. Zato sam to prihvatio i rekao Željku da mu to nikad neću zaboraviti.

- Ulogu svog života sam, verovatno, već dobio, ali o tome ne mogu sada da pričam. Radiću je sa jednim rediteljem iduće godine, kome sam otvoreno rekao da ne želim ulogu u njegovom filmu, već da ću igrati komad nameštaja. Kazao je da mu nijedan glumac to do sada nije rekao, ali naglasio sam da toliko poštujem ono što on radi i odrastao sam sa njegovim filmovima, da ću tu tu igrati sto, stolicu, kabinet, nek se odluči. On nije naš, već strani reditelj, ali će produkcija ići u Evropi i jednim delom će zakačiti naš region. Mislim da je to dosad najznačajnija uloga mog života, radi se o osobi baziranoj na istorijskoj ličnosti koja je sve suprotno od onog u šta ja verujem. Suština mog posla je transformacija, tako sam ja učio ovaj zanat. Uz dužno poštovanje talentu, poenta je da uđem u tuđe cipele i vas ubedim u to. A ne da platite kartu da gledate mene.

(Telegraf.rs)