Vinetu iz Srbije: Gojko Mitić o pozivu koji je promenio sve, susretu sa Indijancima, nemačkoj slavi

Gojko Mitić je postao veliko ime van granice Srbije. Sjajni glumac, koji je ušao u devetu deceniju života, karijeru je gradio u Nemačkoj i u ovoj zemlji stekao status legende.

Gojko je od 1960-ih godina glumio u brojnim ostvarenjima, a najveću popularnost "zaradio" tumačeći uloge Indijanaca, između ostalog i populranog Vinetua iz romana Karla Maja.

Koliko je Mitić popularan u ovoj zapadnoevropskoj zemlji, svedoči i to da je u periodu od 1992. do 2006. godine svakog leta ponovo navlačio kostim Vinetua u "Igrama Karla Maja" u mestu Bad Zegeberg kod Hamburga. Odigrao je više od hiljadu predstava, a uvek se tražila karta više.

Gojko Mitić bio je gost portala Telegraf.rs, a za rubriku Pop&Kultura je govorio o svojim počecima, susretu sa Indijancima, anegdotama sa svetskim poznatim glumcima, kako je dobio ulogu u filmu "Balkanska međa", ali se dotakao i priče kako je jedan asteroid dobio njegovo ime.

- Tri godine nisam bio u Srbiji... Radostan sam što sam tu. Osećam se kao kod kuće - rekao je na početku razgovora Gojko Mitić.

• Kako ste počeli da se bavite glumom i kako to da ste dobili priliku da glumite u nemačkim filmovima?

U moje vreme, kada smo bili studenti, čitava Evropa je snimala ovde, jer imali smo dobre terene i bili smo im jeftini. I ja sam se tu našao stvarno sasvim slučajno. Došao je jedan reditelj, asistent režije na DIF, i tražio momke koji su, ovako, sportski. Normalno, svi smo bili. Kaže, ko ume da mačuje, ko može da jaše konja i tako. I ja bio među izabranima. Negde se snimalo kod Ečke, to je bio engleski film "Lanselot". Ja sam ličio na glavnog glumca. I reditelj dolazi i kaže: "Znate da jašete?". Kažem: "Znam". Oni obuku meni uniformu, postave me na konja, a kamera bila postavljena na automobil, tako da je automobil išao paralelno sa konjima. Ja nisam znao šta treba. Bilo je jedno 200 konja, onda nije bilo animacije. Ja napred, oni za mnom. Pomislio sam: "Ako sada slučajno padneš, biće tu lupanja po glavi". Ali sam to nekako napravio i prvi put se zainteresovao kako se snima jedan film.

- Posle toga, došle su neke manje ulogice. Za nas studente to je bilo da se malo lova zaradi. Bilo je dobro. I, kako da kažem, počelo je od tih manjih ulogica u italijanskim filmovima. Međutim, kasnije sam krenuo sa Nemcima. Oni su u stvari snimali po Karlu Maju, u Hrvatskoj. I ja dobijem manju ulogu tamo. Sledeći film, dobijem još veću ulogu koje se proteže kroz čitav film. Onda dobijem treću ulogu, jednu od glavnih. To je tako krenulo. Srdoč je bio sa nama. Stjuart Grejndžer je igrao u tom  film, Pjer Bris, Francuz... Pozvali me na premijeru u Minhen, Štutgart. Keln... I bili se dogovorili za sledeći film već... Ali moja sreća je bila što nismo napravili ugovor, jer su u međuvremenu došli Istočni Nemci i tražili da radim za njih... To je bila bivša DEFA, jedan star nemački studio sa dugom tradicijom, još od 1911. godine. 

- Tog dana spremao sam se na skijanje, bio sam pripremio torbu i hoću da izađem iz kuće, kad zvoni telefon. Ko je sad? Da li da dignem slušalicu ili ne? Vratim se, dignem slušalicu, a sa druge strane sekretarica iz "Jugoslavija filma": "Jao, molim Vas, hvala Bogu što sam Vas našla. Molim Vas da odmah dođete u Knez Mihailovu". Ja joj kažem da sam se upravo zaputio na skijanje. Sekretarica kaže: "Molim Vas, došli su iz DEFA, videli su Vašu sliku, hoće obavezno da Vas upoznaju".

- Dobro, ja ostavim torbu, dođem, oni tamo pijuckali neku šljivovicu i pita mene producent:

- Znate li Vi da jašete?

- Pa mogu da se držim za konja, da ne padnem - odgovorim ja.

- Vi govorite nemački?

- Učio sam u gimnaziji, snimao sam sada sa Nemcima, razumem sve što kažete".

- Zato Kaita - kaže producent i zbuni me.

Ja pojma nemam koji je taj Kaita. Međutim, to je bio glavni junak filma koji je trebalo da snime u Nemačkoj. Prihvatio sam ulogu. Snimali smo ga i u Jugoslaviji, kod Dubrovnika. I ja sam mislio, snimiš taj film i završen posao. Glavna je bila uloga. Međutim, on je tako dobro prošao u Nemačkoj, da je, na primer, taj film od 17 miliona stanovnika videlo 10 miliona gledalaca. Kada sam bio na premijeri, ono što sam tamo doživeo stvarno samo jedan glumac može da poželi. Samo što sam raspakovao kofer u Beogradu, zove mene producent (i kaže): "Nemoj ništa da prihvataš, mi pravimo sledeći film".

- I tako je to išlo, film za filmom. Tako da sam napravio 12 glavnih uloga u vesternima, ali u ovim scenarijima život je prikazana realnije, barem sa istorijske tačke gledišta. Da, pratio se Karl Maj, čije su priče bile fantazija, ali se scenario radio i po romanu književnice koja je zaista živela među Indijancima i sa njima prošla kroz mnogo toga. Po njenom romanu smo taj prvi film snimili. Posle toga sam igrao ličnosti, poglavice koje su stvarno živele. Eto, tako je to krenulo. Međutim, to se nije zadržalo samo na indijanskim filmovima. Igrao sam ja i druge žanrove, poput naučne-fantastike, radio sam televizijske serije, pozorište... Koliko je to bilo posla, to je čudo. Znači, da onog dana nisam digao slušalicu, ne bih sedeo ovde.

• Kako ste se pripremali za ulogu Indijanca?

- Pošto sam bio na DIF-u, sportista, ja sam sve scene radio bez dublera. Danas to ne bih smeo da radim. I u krupnom planu videlo bi se da sam to ja. Kako bih se pripremao za te indijanske uloge? Mislim, moja sportska strana je u stvari odgovarala herojima koje sam ja igrao i meni nije bio problem da jašem, da padnem s konja, skočim i šta znam... Publika je jako lepo prihvatila. A druge pripreme... Dok sam još bio dete prvi koji je probudio u meni interesovanje za Indijance bio je Karl Maj. Sećam se, kod nas u biblioteci, nas trojica đaka smo mogli da uzmemo tri knjige i onda ih menjali između sebe, čitali. Nije mi tada ni padalo na pamet da ću jednog dana igrati junake o kojim sam čitao.

• Da li ste imali priliku da upoznate nekog Indijanca?

Kako da ne. Ja sam ih dva puta posećivao, još u ono vreme, kada su moji filmovi igrali, kada sam snimao... Sada ne bi bilo loše da odem da pokažem Indijancima, da vidim šta bi oni rekli... Međutim, prvi put išao sam 1998. godine, mislim. Bio sam kod Sijetla, posetio ih, a pre toga njima su prikazali smo dva moja filma, titlovana na engleskom jeziku. I oni su me prihvatili kao svog. Mene su prihvatili kao svog. Sećam se kada sam baš stigao na aerodrom u Sijetl, silazim i vidim Indijance u nošnjama, sa onim bubnjevima, a jedan od njih mi prilazi i pozdravlja me: "My brother" ("Moj brat"). Ja skinem jaknu, jer to je njegova zemlja... sastanak sa majkom Zemljom. Sedimo dole, dok su oni pevali i pozdravili me. Onda smo razmenili poklone.

- Kako sam u to vreme igrao u Nemačkoj Vinetua, dao sam im majice, kačkete sa indijanskim simbolima koje je prodavalo naše pozorište. Interesantno je bilo, uveče smo otišli da gledamo prvi film u bioskopu. Sede oni pored mene, i uvek kada dođe neka lepa scena, za njih interesantna, pokazuju palcem gore, sviđa im se. Dan kasnije pozvali su me na njihov pau-vau, to je indijanski susret sa više plemena na kome igraju, dele novosti... Kupio sam im jednu kutiju duvana, jer to je za njih važno, ceremonija, nije da oni moraju da puše. Ja onom poglavici dam i kažem: "Ovo su beli ljudi doneli iz Vaše zemlje. To je negovano u Evropi. Sad je zatvoren u ovoj kutiji. Ja sam ga doneo u zemlju njegovog porekla da svoju slobodu dobije". I on, onako, prihvata. To ga je dirnulo malo i kaže: "Tobacco"("Duvan")... Uzeo je kod sebe...

- Dolaze dva Indijanca, donose mi ćebe sa indijanskim motivima, stavljaju mi oko ramena. Dolazi najstariji jedan Indijanac i žena, pozdravljaju me i stoje pored mene, ostali dolaze, pozdravljaju me i idu iza mene. I kažem: "Šta sad hoće?" A poglavica kaže: "To ćebe videlo je sneg i kišu, sunce, vetar. Ti si pod njegovim pokroviteljstvom". Mene je to tako dirnulo... I on kaže: "Idem sad kod bubnjeva i hoćemo da sviramo i igramo". I oni počeli da igraju... A mi smo za jedan film radili neku koreografiju, tako da se nisam baš glupo poneo, pa sam mogao da igram sa njima.

- Kada se sve to završilo, trči jedna Indijanka za mnom, nosi u ruci jednu ogrlicu ja velikim tirkiznim žadom. Kaže mi: "Ovaj kamen je našao moj brat. Ja sam ga četiri godine nosila ovde na pau-vau. On ima energiju. To treba da Vam dam"... Dan kasnije me vrač zvao kod sebe, da napravi ceremoniju za mene. Opet kupim duvan, odnesem, on to izmeša, sve onako zajedno. I, uostalom, pita me: "Ko je tvoje ime u životinjskom svetu? Mi Indijanci imamo drugo ime". Ja rekoh: "Ja nemam drugo ime. Ja sam samo glumio Indijanca". On kaže: "Sada ćeš ti da dobiješ tvoje ime. Seti se neke životinje. Pomisli na neku životinju". Ja zatvorim oči i vidim vuka koji me gleda. Čim sam zatvorio oči on kaže meni: "Ti si vuk". Ja odjednom se trgnem i (kažem): "Pa ja sam video...". On se samo nasmeši i ide dalje, kao da se ništa nije desilo. Kada se sve završilo, kaže: "Ti si srećan. Vuk je kod nas vrlo respektna životinja. Mi je jako poštujemo".  I najlepši kompliment sam dobio od njega kada smo se rastali, kada sam trebao da pođem... Kaže on meni: "Hvala ti, vratio si mi moj ponos"...Eto, tako. To sam ja doživeo.

• Možete da napravite neku paralelu između Srba i Indijanaca? Šta nas to povezuje?

Pa mi smo evropski Indijanci. Evo, naša situacija je takva da smo mi evropski Indijanci. Mene srce boli. Stalno pratim, stalno čitam, stalno gledam, ali šta da se radi. U kandžama smo velikih. Evo, kada je moja žena došla ovde, išli smo u moj rodni kraj, posetili smo mog brata. Ona je oduševljena. To je selo. Ali ona je videla kakvi smo mi ljudi. Kaže, pa to je prosto da ne poveruješ. Rekao sam joj da je to normalno za nas.

• Veoma ste popularni u Nemačkoj i Rusiji. Da li možete da se prisetite situacije u kojoj su Vas fanovi oduševii svojim gestom?

- U vreme kada su se ti prvi filmovi pojavili u bioskopima, gde god da sam otišao, nisam imao mira. To je neverovatno bilo, stvarno. Toliko je pošte pristizalo. Na primer, sećam se jednog pisma, jedan mališan, koji je tek počeo da piše, i pisao mi: "Ja hoću po profesiji da budem Gojko Mitić". Ili drugo koje je poslao otac koji je imao dva deteta - pisao mi je da kada se njih dvojica igraju. on ih podeli: "Ti si Gojko, ti si Mitić".

• Koja uloga Vam je bila najteža? Koju ulogu najviše volite?

Ako se dobro sećam, prva glavna uloga koju sam snimio za Nemce bila je u filmu koji se zvao "Sinovi velike medvedice". Taj film je bio u stvari prekretnica u mom životu, jer nisam znao šta će dalje biti. Nisam pohađao glumačku akademiju. Film traži facu, film traži čak talenat. Meni se pet minuta sve to pružilo, bila je to šanska koja je morala da se iskoristi. Ja mislim da je taj film stoga za mene najupečatljiviji, najvažniji.

• U Vašoj bogatoj karijeri igrali ste samo u jednom, da kažemo, srpskom filmu, a to je "Balkanska međa"? Kako je do saradnje došlo?

Bio sam na Krimu, na festivalu. Dolazi producent iz Moskve i kaže mi: "Znate šta, mi želimo da napravimo koprodukciju sa Srbijom". Kažem: "Koja tema?". On mi je kaže. Odmah sam mu rekao da prihvatam, ne treba da čitam scenario. Tako je krenulo. Mene su Rusi angažovali za naš film, ne naši.

• Kakvo je Vaše mišljenje o Milošu Biković i srpskim glumcima s kojim ste sarađivali?

Naši momci su odigrali svoje uloge kako treba. Težak je to film bio. Mislim da je u redu i da je dobro prošlo. Kada sam bio na festivalu u Rusiji gde se prikazivao ovaj film, prišao mi je jedan mladi ruski reditelj sa suzama i očima i stisnuo mi ruku. Pitao sam ga zašto plače, a on odgovara: "Šteta što nismo mogli da pomognemo". Njega je tema pogodila.

• Snimili ste CD sa mudrim mislima Indijanaca? Da li ih primenjujete u životu i koja Vam je omiljena?

Indijanci bi danas mogli da nam budu primer. Evo, mi se borimo sa klimatskim promenama. Uništavamo okolinu u ime profita. Da li je to civilizacijski korak napred ili korak nazad, moramo da se pitamo. Moramo da se opametimo ako hoćemo da preživimo. Dešavaju se i kataklizme, poplave... I to će biti sve gore i gore, jer mi smo došli na jedan stupanj, a Indijanci su uvek živeli, govorili su da je zemlja njihova majka. I nju treba da sačuvamo onako kako smo je zatekli ili još bolju, da je ostavimo našim pokolenjima. Indijanac misli sedam pokolenja unapred... Oni su živeli na tom kontinentu, a onda smo došli mi, Evropljani, ubijali ih... Još dan danas, gde žive oni?U rezervatima. Gde toga ima? Rezervat se ostavlja za životinje. I neko mi govori o demokratiji...

• Da li ste pored "Balkanske međe" dobijali pozive da igrate u nekom domaćem ostvarenju? Bilo sada, bilo u periodu bivše Jugoslavije?

Jednom sam bio gost. U vreme kada sam snimao indijanske filmove, dok se snimao "Marš na Drini" Žike Mitrovića, ali tu se nisam zadržao. Dali su mi ulogu nekog ađutanta, a Nemci istovremeno ponudili jednu od glavnih. Studentu koji od toga zarađuje džeparac ovo je bitna razlika. Tako da me Žika Marić, na ubeđivanje svog asistenta režije, mog dobrog prijatelja, pustio... A i snimao sam televizijsku seriju "Najduži put", Branko Kaponjić, "Makedonija film" je pravio... Snimali smo u Turskoj. Ja sam leteo odande iz Berlina za Tursku i posle snimanja vratio se... To je to od naših filmova. Inače, nikakve ponude nisam dobijao.

• Kako vidite vestern danas, naročito u evropskoj kinematografiji?

Vestern, to ti je legenda. Mi što smo snimali indijanske filmove, služili smo se njihovim sredstvima, samo što je naša priča bila drugačija, pogled je bio sa jedne druge tačke. Mi smo pokazali šta se stvarno dešavalo sa Indijancima.... 

• Da li za nečim žalite?

Ja ne mogu da biram. To je taj put, taj put mi se pokazao. Ja sam išao tim putem. Kada se okrenem iza sebe, vidim puno je toga napravljeno. U junu sam napunio 81 godinu, ali ja se još uvek osećam sposobnim da radim. Međutim, pokušavam da čovek ima nešto očigledno više, nego samo raditi.

• Jedan asteroid nosi po Vama? Kako je došlo do toga da asteroid dobije ime "Gojko Mitić"?

Ja to nisam ni znao. U jednoj emisiji pita mene moderator: "Znate šta znači ovaj broj?"Kažem: "Kratak je za telefon, ne znam". Kaže: "To je asteroid". U stvari, nije asteroid, nego čak mala planeta, to su mi rekli. I zvali su me da to primim, dali su mi sliku od toga i diplomu, pošto taj asteroid nosi moje ime. Nazvali su ga Gojko Mitić...

• Kakvi su Vaši dalji planovi? Da li planirate nešto da snimite?

Znate šta sam ja hteo da napravimo, o tome sam čak pričao sa jednim producentom... Prvi film koji sam snimao, "Sinovi velike medvedice", on je baziran na šest romana. U tom šestom, glavni lik, Kaito, odlazi u Kanadu, vodi čitavo svoje pleme. Međutim, on se kasnije, u starosti, vraća. Trebalo je da se napravi scenario. Nemački producenti su hteli sa Kanađanima to da rade. I to bi za mene bilo interesantno, jer ja bih tu istu ulogu igrao kada sam bio mlad, imao sam 24 godine, a potom kao stari čovek koji dolazi u svoje pleme, iskusan... U stvari, poruka bi bila, baš te indijanske mudrosti, koje nisu istiane u ovim filmovima. Mnogo je indijanskih filmova bilo, ali da se jedan film napravi da ima veću dubinu, da bude dug, da bude jak... To je moja želja... Priča je uvek dobra, bila je istorijski tačna.

 

(Telegraf.rs)