Pogledajte hrvatski crtani film za koji je unuk serdara Janka Vukotića dobio Oskara 1962. godine

Prizor iz kratkog crtanog filma „Surogat” od Dušana Vukotića u produkciji „Zagreb filma” za koji je njegov autor dobio Oskara 1962. Foto: YouTube / Public domain / croatianfilmheritage / Zagreb film

Tri godine nakon što je Društvo filmskih radnika Hrvatske 1953. osnovalo preduzeće „Zagreb film”, u istom „kolektivu” je osnovan studio za crtani film, koji je narednih decenija iznedrio brojna kultna ostvarenja na kojima su odrastale generacije Jugoslovena.

Preporučujemo

Imamo na umu pre svega „Profesora Baltazara”, možda mentalno najzdraviji crtani serijal na svetu, u kojem eponimni profesor bez ikakve agresije i nasilja, svojim izumima i inteligencijom na human način rešava probleme sa kojima se suočavaju on i njegovi sugrađani.

„Baltazar”, čiji je tvorac Zlatko Grgić, koji ga je stvarao sa grupom od dvadesetak animatora, snimao se u periodu 1967—1978., i ima 59 epizoda u trajanju od 5—10 minuta; ali „Baltazar” nije jedini crtać koji je izašao iz kuhinje „Zagreb filma”, štaviše, samo je jedan od mnogih.

Prizor iz kratkog crtanog filma „Surogat” od Dušana Vukotića u produkciji „Zagreb filma” za koji je njegov autor dobio Oskara 1962. Foto: YouTube / Public domain / croatianfilmheritage / Zagreb film

„Zagreb film” je već tada imao finu zaleđinu, pošto tradicija animiranog filma u glavnom gradu Hrvatske seže do 1922., tako da su sredinom pedesetih tamošnji autori već imali višegeneracijsko iskustvo; narednih decenija će se u toj meri etablirati na svetskom nivou, da je francuski filmski kritičar i istoričar Žorž Sadul skovao pojam „zagrebačka škola crtanog filma”.

Stoga nije iznenađenje da je već 1958. Vatroslav Mimica nagrađen u Veneciji za kratkometražni animirani film „Samac”, te da je četiri godine kasnije Dušan Vukotić za „Surogat” (1961) dobio — Oskara za najbolji animirani kratkometražni film.

Bio je to prvi Oskar za neki crtani film dodeljen za delo nastalo van SAD. Nakon toga je ovaj devetoipominutni film dobio nagrade na brojnim festivalima širom zemlje i sveta, u Beogradu, Oberhauzenu, Bergamu, San Francisku, Korku, i drugde.

„Surogat” možete pogledati na ovom linku

Radnja „Surogata” se odigrava u svetu u kojem je sve na naduvavanje, a prati trouglastog čovečuljka koji dolazi na plažu na kojoj naduvava predmete po svojoj želji, automobil, dušek, šator, stočić, flašu, loptu, štap za pecanje, čamac, ajkulu...

Prizor iz kratkog crtanog filma „Surogat” od Dušana Vukotića u produkciji „Zagreb filma” za koji je njegov autor dobio Oskara 1962. Foto: YouTube / Public domain / croatianfilmheritage / Zagreb film

... konačno i devojku, s kojom doživljava čitav niz sitnih „neprijatnosti”. Na kraju sve ono što je tako lako stvorio (naduvao), jednako lako i nestaje, a imamo i (ne)očekivani veleobrt, koji filmu daje dodatnu filozofsku dubinu.

„Surogat” može da se tumači na različite načine, ali obično se drži za kritiku potrošačkog društva, koje „zanemaruje razliku između stvarnosti i virtuelnog surogata za stvarnost”.

Vreme njegovog nastanka takođe je značajno: ne samo što tada počinju da se javljaju pomenuti „surogati” za stvarne predmete, nego se može reći da film na svojevrstan način anticipira virtuelni svet u kojem mi danas živimo, a koji je bio naučna fantastika za početak šezdesetih.

Vukotićeva animacija, sa manjim brojem sličica u sekundi, bila je za ono vreme izrazito moderna i apstraktna, a likovi geometrijski, smešteni u dvodimenzionalni svet; u epohi u kojoj su svi težili diznijevskoj animaciji, „Surogat” je pružio nešto sasvim novo, dašak vetra slobode od holivudskih stega.

VIDEO: Dodela Oskara 1962. za kategorije najboljih kratkih filmova

Muziku za film (uz zarazno pevušenje glavnog lika) komponovao je zagrebački kompozitor i dirigent Tomislav Simović (1931—2014), koji se najviše proslavio upravo radovima za crtana ostvarenja svoje matične kuće, i koji je između ostalog radio i muziku za „Baltazara”; muzika u „Surogatu” je savremeni, „nervozni” džez.

Ko je Dušan Vukotić?

Rođen je u Bileći 7. februara 1927. Deda po ocu mu je bio Mojaš „Kinjo” Vukotić, poginuo tokom Opsade Skadra, rođeni brat serdara Janka Vukotića (!); majka Darinka bila je kćer divizijskog generala Milutina Vučinića, jednog od organizatora Božićne pobune 1919., koji je 1921. postao pretposlednji predsednik crnogorske izbegličke vlade u Rimu.

Dušanov otac Radovan bio je potpukovnik Jugoslovenske vojske, kojeg je posao tridesetih odveo u Zagreb; šta se s Dušanom i njegovom majkom dešavalo za vreme tzv. NDH nije nam poznato, ali je otac zarobljen tokom Aprilskog rata kod Gornjeg Milanovca i ostatak sukoba je proveo u logoru kod „Osnabrika”.

Posle rata, Dušan u Zagrebu upisuje arhitekturu i objavljuje stripove i karikature. Animacijom počinje da se bavi početkom pedesetih u „Duga filmu”; 1951. debituje s crtaćem „Kako se rodio Kićo”. Naredne godine glavni je crtač i animator filma „Začarani dvorac u Dudincima”. Jedan je od osnivača „Zagreb filma”.

VIDEO: Insert iz filma „Gosti iz galaksije” od Dušana Vukotića

Svojim prvim solo-projektom „Nestašni robot” (1956) pokreće seriju parodiranja poznatih filmskih žanrova; slede „Kauboj Džimi” (1957), „Veliki strah” (1958), „Koncert za mašinsku pušku” (1958) i „Krava na mjesecu” (1959). Snima i crtane bajke, „Čarobne zvuke” (1957) i „Abrakadabru” (1958), satirični „Rep je ulaznica” (1959), onda „Osvetnika” (1958)...

Posle „Surogata” dolazi niz drugih animiranih filmova za koje prima brojne nagrade, a počinje da se bavi i igranim filmom, pa tako režira sjajnu dečju fantaziju „Sedmi kontinent” (1966), potom film „Akcija stadion” (1977) o otporu zagrebačkih skojevaca ustaškom režimu i spaljivanju stadiona u Maksimiru, te konačnu kultnu naučnofantastičnu komediju „Gosti iz galaksije” (1981).

Na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu predaje filmsku režiju od 1967. do početka devedesetih, kada se penzioniše. Od 1973. član je Crnogorske akademije nauka i umetnosti. Devedesetih podržava ideju nezavisne Crne Gore. 1994. prima Nagradu za životno delo na Svetskom festivalu animiranog filma „Animafest Zagreb” u Zagrebu.

Preminuo je u Krapinskim Toplicama 8. jula 1998.

(P. L.)