Ljubomir Bandović kao Svetozar Miletić traži pravdu za Srbe: "Ime naroda" večeras ekskluzivno na RTS

Дивни глумац Љуба Бандовић!

Pogledao sam film i da nemam predzanje o tim dogadjajima ne bih razumeo zbog cega su Srbi bili toliko ugrozeni da su morali da osnuju Maticu srpsku i Srpsko narodno pozoriste. U filmu je to nagovesteno delom koji govori o Milicinom vereniku, Srbinu sa madjarskim imenom. Pojavljuje se i pomadjareni Slovak iz Tizilastva. Detalje sam otkrio iz prica moje porodice. Moja baba je morala da uci na nemackom i madjarskom u skoli. Otac Bozidar rodjen 7. januara 1921. je u maticne knjige upisan kao Silvester, stric Zlatomir Aurel a tetka Nadezda Esperanca. Kada sam trazio krstenicu za mog sina natuknuh to maticaru a ona mi rece da to nije tacno nego da je upisam kao Bozidar i to cirilicom. Mislim da je neko falsifikovao maticne knjige jer su po Zakonu o vodjenju maticnih knjiga sva srpska imena madjarizovana sve do sredine 1921. jer se taj Zakon primenjivao sve do pocetka primene Trijanonskog sporazuja. Evo detalja: Као почетак мађаризације може се навести Закон о примени мађарског језика у јавној управи (члан XVI2) донет 1790/91. године којим се мађарски језик уводи у гимназије, на факултете и академије и којим се давала могућност учења мађарског језика за странце.

Ојачан је Законом о учењу и употреби мађарског језика (члан VII3) издатим 1792. године, према ком су се странци могли примити у државну службу само са знањем мађарског језика. 1867. године се у Угарској, као делу двојне монархије, формира самостално Министарство унутрашњих послова, чији је један од главних задатака био спровођење мађаризације. Први корак у том послу начињен је крајем 1868. године доношењем Закона о народностима (члан XLIV5), првог таквог закона у свету, према ком сви становници Угарске чине „јединствену и недељиву мађарску нацијуˮ. Законом је регулисана употреба језика у земљи, те мађарски језик постаје званичан језик (до тада је то био латински) и користи се у државној управи, судству и образовању на државним универзитетима. У локалној управи и образовању је језик мањине био дозвољен у оним срединама у којим је проценат мањинског становништва прелазио 20%. Иако је закон промовисао право неговања културе и коришћења језика мањина, окрузи су се одређивали тако да мањине скоро нигде не пређу тих 20%. Исто тако, да би се групе мањина разбиле на што већи број, Међумурци, Шокци, Буњевци и други су на основу тзв „језичких разликаˮ исказани као посебне групе. Задатак новооснованих локалних одбора за мађаризацију био је да оправдају именовање великог броја етничких група, да истакну њихову различитост и да укажу на неопходност њихове мађаризације.