Između Njujorka, Beograda i Vrnjačke Banje: Poželećete da pogledate Emilijine filmove i fotografije

Emilija Gašić je rođena u Jugoslaviji 1991. a već četiri godine živi i kao direktor fotografije, reditelj i scenarista radi u Njujorku. Režiju je diplomirala na Akademiji umetnosti u Beogradu, a onda školovanje nastavila dalje - i to na Njujorškom univerzitetu i Tiš školi umetnosti, koju su svojevremeno pohađali Martin Skorseze, Spajk Li i Džim Džarmuš. Odatle je izašla sa diplomom master studija kamere u rukama.

Možda ste na Martovskom festivalu gledali njen film ,,Čekanje” ili vamprisku priču ,,Nekršteni dani”. Emilija stoji iza mnogobrojnih ostvarenja, a sarađivala je i sa nekim našim priznatim glumcima kao što su Tanasije Uzunović, Dobrila Ćirković, Nataša Ninković, Vojin Ćetković, Nataša Tapušković, Jasna Đuričić, Goran Bogdan, Nada Šargin…

Trenutno u galeriji Parobrod u Beogradu priprema izložbu svojih analognih fotografija  ,,Iz|među", kolekciju analognih fotografija snimljenih u putu, usputno, između različitih stanica, gradova, zemalja, tokom šetnji, neplanirano i nerežirano u periodu od poslednjih decet godina. Izložba je podeljena u dve serije - ruralnu i urbanu, i prikazuje autorovo poimanje pripadnosti i česti osećaj uhvaćen, u među prostoru.

- To je skup izabranih fotografija na filmskoj traci, koje sam ,,usputno" i neplanirano fotkala uglavnom između Vrnjačke Banje, Beograda i Njujorka. Nekada je tema vidljiva odmah kroz fizičke barijere na fotografiji a nekada je više u samom umu posmatrača. Radujem se da izložim neke radove koji će prvi put ugledati svetlost dana. Posle Parobroda se izložba seli u Vrnjačku Banju što mi je posebno bilo važno jer sam tu počela i da stvaram - kaže Emilija i nastavlja da za Telegraf.rs priča o ovoj izložbi, svom filmskom stvaralaštvu i budućim planovima.

• Osim režijom, bavite se i drugim aspektima stvaranja filma. Radite kao direktor fotografije i jedan od filmova koji ste snimali ,,Out of Order" (u prevodu: Ne radi lift), reditelja Brendona i Kameron Laventur, nagrađen je na festivalu ,,Workers Unite” u Americi, a od skoro je i na internetu. Kako je tekla saradnja i proces na tom filmu?

- To je bila jako lepa saradnja koja me je podsetila zašto zapravo volim film i njime se bavim. Ređe se u kratkoj formi prave tako ambiciozni projekti kao što je bio ovaj a da pritom deluje autentično. Film je smešten u 1946. godinu u Njujorku kada počinju sa radom automatski liftovi i više nisu potrebni portiri u liftu koji vas vode na određeni sprat. Liftom se voze troje stranaca iz različitih sfera života koji kada shvate da lift nastavlja da ide dole i nakon što prođe podrum moraju da rade zajedno ne bi li se spasli.

- Dakle, pošto je epoha u pitanju ceo set je izgrađen u studiju zajedno za scenografkinjom Mio Spirito. Reditelji i ja smo dugo radili na pripremama i planirali svaki kadar, i ono što mi je bilo najveće uživanje jesu elementi fantastike u filmu. Tu smo sarađivali sa lutkarom Tomom Njubijem koji je svojevremeno radio na ,,Mapetima” sa genijalnim Džimom Hensonom. Naša publika je imala priliku da pogleda film na Srpskom Festivalu Filma Fantastike u Beogradu, a trenutno je film i na Vimeu koji je i na mom sajtu.

Out of Order from Cameron Laventure on Vimeo.

• Gledajući Vaše dosadašnje stvaralaštvo, deluje da Vas privlači žanrovski film? Višestruko nagrađeni filmovi ,,Nekršteni dani " i ,,Vrtlog" se oba bave srpskom mitologijom i bliži su hororu. Koje Vas teme zanimaju, kako ih pronalazite?

- Da, obožavam epsku fantastiku, volim trilere, psihološke horore i uvek sam mislila da su naši mitovi i legende pogodni za obradu u filmovima. Još od studentskih dana sam se za to interesovala i tražila načine da to provučem kroz svoje filmove. Tog sadržaja mi je jako falilo pogotovu jer sam odrasla na selu, okružena pričama o drekavcima i različitim običajima i sujeverjima i nisam razumela zašto nemamo filmove o tome. Moram da kažem da je došlo do pomaka na tom polju i da sada čujem za filmove koji su u razvoju a koji su u domenu fantastike ili imaju elemente tog žanra tako da me to jako raduje.

- Ironično, dolaskom u Njujork, okrenula sam se socijalnoj drami od koje sam bežala dok sam u Srbiji živela. Ali mislim da je dobro isprobavati različite stvari. Mislim da teme koje me pokreću se uglavnom vrte oko neispričanih priča, ućutkanih glasova, zaboravljenih, potisnutih iskustava ali i drugačijih uglova od onih na koje smo navikli. Suštinski ako pogledate moje filmove, bez obzira na žanr ovo im je glavna zajednička osobina.

• Tu su i teme vezane za bombardovanje i ratove 1990-ih? Kao neko ko je rođen usred ili neposredno pre tih dešavanja, bavili ste se njima u dva svoja filma? Šta Vas njima privlači, želja da se ispriča detinjstvo koje smo mnogi delili ili da se ono razume?

- Bavila sam se uticajem bombardovanja 1999. godine u ,,Vrtlogu” a i posleratnim devedesetima u ,,Čekanju”. Nisam imala poriv da pravim film o ratu u Bosni, jer ta tematika uz koju sam posredno odrasla i koja je dopirala ili sa televizora, ili razgovora odraslih mi je uvek, srećom, bila daleka.

Disquiet - trailer from Emilija Gasic on Vimeo.

Ono što mi je bilo blisko jeste uticaj i posledice tih događaja koje su imale na moju neposrednu okolinu i na način života. Tako da sam skupljajući različite priče o tom vremenu, shvatila da postoje elementi koje mogu okarakterisati kao kolektivno sećanje. Tako je nastala ideja za ,,Čekanje” - napravila sam jedan osvrt na detinjstvo devedesetih kod nas, opet iz potrebe da i sama vidim takav film.

• „Čekanje“, vaš kratki igrani film, imao je izuzetan festivalski život i to tokom godine kad je sve stalo zbog virusa. Bio je na jednom od najvećih američkih festivala u Merilendu (MDFF), ali i na SeeFESTu u Los Anđelesu. Kako izgledaju filmski festivali tokom korone?

- Imala sam mnogo sreće ove godine sa festivalima iako u prvi mah nije izgledalo da će biti tako! Mnogi festivali su nažalost bili otkazani, ali dosta njih je prešlo na internet i uspelo je ipak da prenese deo te atmosfere koja se inače dešava kada ste uživo na festivalu. Naravno, ništa mi ne može zameniti gledanje filma sa publikom ali svakako da film kruži i da ljudi gledaju i pozitivno reaguju puno znači. I MDFF i SeeFEST su svoj program prebacili na internet zajedno sa različitim radionicama, predavanjima pa i pitanjima za autore (tzv. Q&A).

S druge strane bilo je i festivala koji su održani uživo kada su se za to stekli uslovi u tim zemljama poput jednog festivala u Kelnu gde smo pokupili nagradu publike. U svakom slučaju festivali preko interneta iako ok rešenje za vreme vanredne situacije u svetu, nadam se neće biti još dugo praksa u budućnosti s obzirom da ništa ne može zameniti upoznavanje ljudi, razmenu kontakata i gledanje filmova sa publikom.

Teaser The Wait from Emilija Gasic on Vimeo.

• Prvi dugometražni igrani film „78 dana“ koji trenutno pripremate je jedan od svega 12 projekata pri prvoj fazi radionice za razvoj filmova ,,College of Cinema" na Venecijanskom Bijenalu, što je veliki uspeh s obzirom da su se prijavili projekti iz celog sveta. Možete li nam reći nešto o projektu i kako je tekla radionica?

- ,,78 dana” je ,,found footage” film o odrastanju tri sestre za vreme 78 dana bombardovanja koje snimaju svoju svakodnevicu porodičnom kamerom nakon što im je otac mobilizovan. Film radim sa produkcijskom kućom Set Sail Films i producentima Andrijanom Sofranić Šućur i Milošem Ivanovićem, dok nam je kasting direktor Kristina Vuletić koja takođe ima školu glume u Vrnjačkoj Banji - Mali Princ.

- Trenutno smo u fazi priprema, sređujem scenario i krenuli smo sa prvom fazom kastinga. Zbog specifičnog ,,found footage” žanra iliti nađenog materijala, želim da radim sa novim licima, devojčicama i devojkama iz Vrnjačke Banje i okoline s obzirom da je film i sam smešten u malom mestu u Raškoj oblasti.

- Ideja za film je nastala iz gledanja sopstvenih porodičnih snimaka gde sam shvatila da postoji nešto jako filmično u takvom pristupu ali i uzbudljivo ukoliko naiđete na materijal koji niste dosada nikad ni videli. Tako sam došla na ideju - a šta ako je ceo film jedno sećanje zabeleženo kamerom? Pored toga, opet nema mnogo filmova o tom periodu a generacije koja su tada bile deca stasavaju sada da ispričaju priče iz svog ugla.

- Radionica je bila jedno jako lepo iskustvo i vrlo korisno. Deset dana u septembru zajedno sa Adom i Milošem smo imali svakodnevno jedan bogat program sa predavanjima ali i mnogo zadataka tako da je sam scenario suštinski nastao vrlo brzo nakon toga. Bilo je zanimljivo čitati i druge projekte, upoznati se sa ljudima na koje ću nesumnjivo nailaziti u budućnosti na drugim festivalima i čije ću filmove pratiti u bioskopima.

• Kada je o bombardovanju već reč, pričate li sa svojim kolegama i prijateljima iz SAD-a o tome? Ljudi iz Srbije često primećuju da su Amerikanci jedva svesni da se bombardovanje ikada i desilo...

- Naravno, dešavaju se ti razgovori, uglavnom iz potrebe da objasnim gde se nalazi zemlja. Često čujem da je u Srbiji jako hladno što znači da uvek misle da je to isto što i Sibir, ili da je pak jako toplo i trenutno vlada ratno stanje, što opet znači da misle da je Sirija… Iz mog iskustva nailazila sam i na dosta ljudi iz zapadne Evrope koji ne znaju za bombardovanje u Srbiji.

THE CURSED DAYS TRAILER from Emilija Gasic on Vimeo.

• Sarađivali ste sa našom modnom dizajnerkom Marinom Mićanović na modnom videu koji je premijerno prikazan na Internacionalnoj Digitalnoj Nedelji Mode (IDFW), kako je došlo do te saradnje? Recite nam nešto više o tom projektu?

- Marina Mićanović i ja smo se poznavale još od ranije, a počele smo da sarađujemo prošle godine. Bila je pozvana da predstavi svoju kolekciju torbi ,,Ukiyo” na Internacionalnoj Digitalnoj Nedelji Mode koja se ove godine dešavala preko interneta. Igrom slučaja, prošle godine sam osnovala medijsku kompaniju Istok Films, LLC zajedno sa rediteljem i producentom Aleksom Vajskim i ovo je bila idealna prilika da lansiramo firmu. Mi radimo kao tandem - ja kao direktor fotografije, reditelj i fotograf, a on kao producent, reditelj i montažer.

- Snimili smo kratki kreativni video sa željom da damo mali omaž Njujorku pre pandemije. Video je premijerno prikazan 5. Septembra 2020. preko brojnih platformi, uključujući i Apple TV, Roku TV ali i FNL televizijske mreže u Americi.

• Trenutno se spremate za snimanje kratkog filma ,,You Can Stay If You Want” (prevod: Možeš da ostaneš ako hoćeš) scenaristkinje, rediteljke i glumice Sare Rozen koji radite preko sopstvene kompanije Istok Films, LLC. Njena kratka priča je bila objavljena u Njujork Tajmsu prošle godine. Šta nam možete reći o tom projektu?

- ,,You Can Stay If You Want” je film koji je inspirisan ličnim iskustvom rediteljke, scenaristkinje i glumice Sare Rozen. To je priča o dvoje ljudi koji raskinu pri samom početku pandemije, međutim kad devojka dobije koronu, prinuđena je da od svih zapravo se osloni na bivšeg dečka u čijem je prisustvu neposredno pre toga i bila. U pitanju je romantična komedija za vreme pandemije, koju snimamo sledeće nedelje i jako sam uzbuđena što se polako vraćam snimanju posle teške godine za film.

- Producent je Aleks Vajski preko naše kompanije Istok Films, LLC dok ja radim kao direktor fotografije i jako se radujem jer ćemo snimati na filmskoj traci.

• Kratki film koji ste snimali i ko-režirali ,,Ona i on” (Her & Him) se ovih dana premijerno prikazuje na festivalu First Run u Njujorku. O čemu je taj film? Koje projekte imate još u planu?

- ,,Ona i on” je kratki romantični film sniman Njujorku tokom jedne noći u kafiću i uz izlazak sunca u Central parku na tridesetpetici. Aleks Vajski je bio producent i zajedno sa mnom radio režiju, dok sam ja bila direktor fotografije. Na tom filmu nam se i rodila ideja za Istok Films, LLC.

- Pored svog dugometražnog filma, ,,78 dana” takođe radim na kratkom animiranom filmu inspirisanom po motivima ,,Jame” Ivana Gorana Kovačića. To je mukotrpan i dug proces jer sve radim sama i suštinski se okrećem tome u naletima pauze od svega ostalog.

- Ima mnogo projekata na kojima sam radila kao direktor fotografije koji če imati premijere ove godine - ,,Izgubljen među zvezdama” rediteljke Kejle Arend, koji je takođe rađen potpuno u studiju, zatim ,,Sa tobom, sama” koji sam snimala prošle godine u zamku nadomak Pariza za rediteljkom Orijanom Ng. Pre mesec dana sam završila snimanje kratkog filma ,,Hej, dečače” reditelja Đuzepe De Laurija koji je trenutno u montaži.

- A tu je i spomenuta izložba fotografija ,,Iz|među”.

- Postoji još projekata i saradnji u planu o kojima ne mogu da govorim još uvek jer su u najranijim fazama pripreme.

Izložbu analognih fotografija Emilije Gašić možete pogledati od 22. februara do 3. marta u Galeriji "Parobrod" u Beogradu.

(Telegraf.rs)