El Camino de San Diego: Argentinski film koji će razgaliti sve poštovaoce Maradone

Poster za argentinski film „Put do Svetog Dijega” reditelja Karlosa Sorina. Foto: imdb.com

„Onda neka bude Dalma.”

Preporučujemo

Tim rečima protagonista filma „Put do Svetog Dijega” završava svoj razgovor sa matičarem, koji nije hteo da mu dozvoli da ćerku nazove Dijega, jer to ime ne postoji, a ni Dijego, jer ne može muškim imenom nazvati devojčicu, zbog čega je novopečeni otac morao da pribegne kompromisu.

Izabrao je ime Maradonine majke i ćerke.

Radi se o izvanrednom ostvarenju argentinskog reditelja Karlosa Sorina iz 2006. godine, koje će ovih dana naročito razgaliti srca svih ljubitelja i poštovalaca najpoznatije „desetke” svetskog fudbala.

Maradona je božanstvo u Napulju i Argentini, posebno među navijačima Boke. Foto: Tanjug/AP

Naslov u originalu glasi „El Camino de San Diego”, i nije ga lako prevesti na srpski a sačuvati smisao. Film, naime, obraća na najpoznatiju katoličku hodočasničku rutu, Put za Santijago (Camino de Santiago), koji iz svih krajeva Evrope vodi u španski grad Santijago de Kompostelu, gde se, po verovanju, nalaze mošti Svetog apostola Jakova. O tome je Telegraf već pisao.

Štaviše, samo ime „Dijego” smatra se izvedenicom iz imena „Jakov” (Iago), i to razvijanjem iz reči „Santijago” (Sant+Iago > San-Tiago > San Diego); da li je to tačna ili lažna etimologija, nije bitno, svakako je nebitno u kontekstu ovog filma — na šta se ovde aludira jedino je važno.

„Put do Svetog Dijega” je verovatno najadekvatniji mogući prevod naslova, budući da se direktno tiče religioznog odnosa Argentinaca prema Maradoni (čemu čak ni Brazilci ne mogu da odole kada se nađu u argentinskom miljeu, što saznajemo u filmu), i budući da je svojevrsno hodočašće. Čak se može smatrati parodijom na hodočašće u Santijago de Kompostelu.

Kovčeg sa telom Dijega Armanda Maradone tokom mimohoda pre sahrane. Foto: AP/Tanjug

Radnja je prilično jednostavna. Glavni lik je Tati Benitez, jedan vredan, radišan, pošten mladić, dobar i prostodušan, naivan, nevelike inteligencije ali širokogrud i otvorenog srca, koji će prosto osvojiti sve ljude koje će sresti na svom putu ka Svetom Dijegu.

Priča počinje u provinciji Misiones na severu Argentine, o kojoj smo nedavno pisali, zato što je njena zastava identična našoj srpskoj; na jugu se Misiones graniči sa provincijom Korijentes, iz koje su rodom Maradonini, odakle su se preselili u Buenos Ajres.

Već na početku postaje jasno kolika je Tatijeva opsednutost tim polumitskim bićem koje obožava: pored scene sa matičarem, saznajemo i da Tati na leđima ima istetoviran broj 10, da je papagaje naučio Maradoninom imenu, da u džungli u korenu iščupanog drveta vidi Dijegov lik; kada ovoga prime u bolnicu zbog srčanog udara (što se zbilja desilo 2004. godine), u baru pred televizorom na kojem svi prate vesti, barmen ga sprda i naziva „Dijegovom udovicom”.

Poster za argentinski film „Put do Svetog Dijega” reditelja Karlosa Sorina. Foto: imdb.com

Konačno, Tati rešava da krene put Buenos Ajresa, kako bi Dijegu, koji leži na intenzivnoj nezi, odneo pomenuti koren drveta, koji je u međuvremenu izrezbario njegov gazda (ta statua, u kojoj verovatno samo najveći zaluđenici vide Maradonin lik, nalazi se u položaju „Božje ruke”), koji govori samo jezik gvarani, što je dodatno simbolično budući da je Maradonin otac po etničkom poreklu bio Gvarani.

Tati će na svom putu sresti široku lepezu živopisnih likova, težake, šanere, švercere, kurve, kamiondžije (pre svega Vaginja, simpatičnog Brazilca koji mu prvo sam ponudi prevoz do prestonice, potom ga odbije jer neće Maradonu u svom kamionu, pa se posle nekoliko koraka predomisli), vozače ambulantnih kola; upoznaćemo se i sa kultom Gaučita Hila, narodnog sveca kojeg Katolička crkva nije kanonizovala, mada za to postoji inicijativa; sav bogati kolorit Južne Amerike krije se u nešto više od sat i po vremena ovog filma.

Na kraju Tati stiže do Maradone, na neki način.

Neka vas komična priroda ovog filma ne zavara: on jeste komedija, ali je mnogo više od toga: „Put do Svetog Dijega” je pesma o Maradoni, u kojoj se Maradona jedva pojavljuje, to je hodočasnički film koji govori o fanatičnoj opsednutosti Argentinaca svojim najvećim sinom.

Maradonina smrt odjeknula je svetom, ali je naročito duboko potresla Argentince i Napolitance. Foto: AP/Tanjug

Karlos Sorin čini čuda sa amaterskim glumcima (zapravo: ne-glumcima); Ignasio Benitez igra Tatija, a praktično samog sebe, ulogu njegove trudne supruge tumači njegova trudna supruga, Vaginja igra producent Karlos Vagner La Bela kojem je to jedina uloga u životu (nažalost, jer se on tako dobro snalazi u njoj da je greh što mu niko drugi posle toga nije dao šansu), i tako dalje.

No sve to ne da se jedva primećuje, nego filmu daje dozu autentičnosti koju inače ne bi imao, pruža mu praktično dokumentarni karakter, posebno istaknut mokumentarnim početkom.

Ali posebna čar ovog filma je u tome, što ne postoji ništa što mi možemo da vam otkrijemo o radnji a što bi vam moglo pokvariti doživljaj, zato što je ovo jedna lagana priča u kojoj lepota nije ni u zapletu i raspletu, ako oni uopšte postoje, već u samom putovanju kroz ovaj film — i do Svetog Dijega.

(P. L.)