Priča o spasiocima Romana Polanskog: Da nije bilo njih, ko zna da li bi slavni reditelj preživeo

Foto: Profimedia

Za jelo je najčešće bio krompir, ponekad mleko, a leti je bilo gljiva ili borovnica. Bušale su bili jednostavna i siromašna porodica, s troje dece. Živeli su u maloj kući 40 kilometara od Krakova. Uprkos tome su odlučili da to malo podele s jednim jevrejskim dečakom, i to gotovo dve godine.

Otac je uspeo da ga izvuče iz krakovskog geta, u martu 1943, presekavši kleštima bodljikavu žicu kojom su bili ograđeni, prenosi DW. Devetogodišnjak se potucao od jedne do druge porodice, dok na kraju nije završio kod porodice Bušala. Kasnije je pričao da je „ljubaznost" koju je prema njemu pokazala Stefania Bušala bila „neverovatna".

Par je reskirao sopstveni život, jer je u okupiranoj Poljskoj smrt pretila svima koji su skrivali Jevreje. Njihova deca su verovatno mislila da je „Romek" njihov brat. Kasnije je od ovog malog jevrejskog dečaka postao svetski poznati reditelj – Roman Polanski.

Polanski je nakon Drugog svetskog rata dva puta dolazio u gradić Visoka u potrazi za svojim spasiteljima. Kada je došao pred kuću, kako je zabeležio u svojoj biografiji, nije mogao da veruje da je u toj sićušnoj kolibi moglo da živi šestoro ljudi. U knjizi se priseća i da je svakodnevica porodice Bušala bila - „borba za preživljavanje".

Romek, „stric" iz Amerike

Ono što Polanskom godinama nije uspelo, pošlo je za rukom mladim autorima filma Mateuzu Kudli i Ani Kokoszka-Romer. Paralelno sa snimanjem njihovog filma o ratnim iskustvima Romana Polanskog i njegovog prijatelja, svetski poznatog fotografa Riszarda Horovica, da li su se u potragu i za preživelom rodbinom porodice Bušala.

Sreli su se sa Stanislavom Bušalom, unukom Stefanije i Jana. On nije imao pojma da su njegovi baka i deda sakrivali Polanskog i tako mu sigurno spasili život. Stanislavov otac, Ludvik je bio uveren do smrti 1999. da je „Romek" bio njegov brat. Roditelji su to verovatno tako govorili kako ne bi doveli porodicu u opasnost. Sve ove godine je Stanislav verovao da u Americi ima strica, o kom je samo znao da se zvao „Romek". Da je kojim slučajem pročitao biografiju Romana Polanskog, saznao bi da su spasitelji koji su u njoj opisani, zapravo njegovi baka i deka.

Autorima filma je tek nakon njegovog susreta s Polanskim bilo jasno da je potraga bila uspešna.

- Kada mu je Stanislav pokazao fotografiju svoje bake, Polanski je dirnut izustio: ‚Da, to je ona. Ona mi je spasila život‘" - ispričala je producentkinja filma, Ana Kokoszka-Romer u razgovoru za DW. Ona je naglasila koliko je dirljiv za Polanskog bio trenutak kada se sastao sa Stanislavom Bušalom, i to tokom prve posete Bušale selu njegovog bake i deke.

- Polanski je Bušali ispričao sve o njima, gde je stajala kuća, šta je radio njegov deda, gde su rasle jabuke i šljive. Polanski ga je takoreći vratio korenima - kaže Kokoszka-Romer.

Naknadna počast

Nakon ovog susreta Polanski se obratio Memorijalnom centru u Jerusalimu Jad Vašem u kojem se održava sećanje na nacističko uništavanje Jevreja i to se naučno dokumentuje. Svetski poznati reditelj je zatražio da se nagradi Stefania Bušala. Napisao je. „Pružila mi je utočište i ugrozila svoj život i život svoje porodice. Bila je to jedna osećajna, nežna i vredna žena."

75 godina nakon rata njenom unuku Stanislavu uručena je medalja za njegove preminule pretke. „To je izraz velike ljudskosti mojih bake i dede", rekao je Bušala. „Da se Polanski toga seća, znači da mu je tamo bilo dobro, da ga vežu lepe uspomene. On je tražio moju porodicu i hteo je da se zahvali."

Reditelj je doputovao i na uručenje nagrade u šleski grad Glivice, i tokom ceremonije ispričao kako je dva puta nakon rata posetio selo, gde su ga Bušale skrivale.

- U Visokom više nije bilo kućice pokrivene slamom u kojoj je živela porodica Bušala. Kada sam pričao o tim događajima, delovalo je kao da sam sve izmislio - ispričao je Polanski.

Pravednik među narodima

Bušale su sada zajedno s 27.000 drugih „Pravednika među narodima" na celom svetu, od kojih je 7.000 Poljaka. Otprilike četvrtina – impozantan broj, koji je i razumljiv smatra Barbara Engelking, osnivač Centra za istraživanje Holokausta pri poljskoj Akademiji nauka.

U razgovoru za DW podseća da je tokom Holokausta najveći broj Jevreja (oko tri miliona) ubijen u Poljskoj.

- Bilo bi čudno da se u jednoj zemlji, u kojoj je bilo toliko Jevreja i koja je bila epicentar Holokausta, ne nađe i najviše onih koji su im pomagali.

Ona kaže da joj je teško da tipologizira pomagače i njihove motive. Neki su samo videli jednostavnu mogućnost da nešto zarade, što je u mnogim slučajevima vodilo ka izrabljivanju Jevreja.

„Ali, bilo je i drugih motiva, kao što je solidarnost ili prijateljstvo."

U Varšavi su na primer pre rata živeli zajedno Jevreji i Poljaci, negovali prijateljstva koja su očuvali i u ratu. Počasna titula „Pravednik među narodima" dodeljuje se  pojedincima i organizacijama, koji su se usprotivili nacističkom režimu i spasavali Jevreje a sami nisu pripadali tom narodu. Njihova imena i zemlje porekla stoje na ploči u Jad Vašemu.

Na medalji koju je za svoje pretke dobio Stanislav Bušala stoji: „Ko spasi jedan ljudski život, spasio je ceo svet".

(Telegraf.rs)