Rečenica koja je beogradsku legendu koštala posla: Uzdah Duška Radovića s vrha Beograđanke

"Jesi li čuo šta je onaj ludak jutros rekao!", žalio se general Nikola Ljubičić tada već bivšem gradonačeniku Beograda Branku Pešiću posle jutarnje salve bolnih aforizama koje je Duško Radović odašiljao sa vrha "Beograđanke".

Redakcijski telefoni na vrhu “Beograđanke” usijali su se tog jutra, datum skoro niko i ne pamti, ali, kažu, bilo je to negde između 1982. i 1983. godine.

Beograđani zovu Studio B. Prošlo 7.15, a nema Duška. Panika! Neka muzika svira, ali odzvanja tišinom, svi se upinju ali džaba – na talasima koji se šire od Terazija prema Kalemegdanu ne čuje se onaj promukli glas da ih posle onog legendarnog “Beograde, dobro jutro!” probudi, otrezni, kaže ono što svi misle, ali ne umeju, ili, možda, ne smeju da kažu, preneo je Ekspres.

Ispostaviće se ubrzo da se taj glas i to “Beograde, dobro jutro!” više nikada uživo neće čuti sa talasa velegradskog radija. Ugasiće ga politički moćnici.

“Gašenju” Duška Radovića, legendarnog pisca, pesnika, radio i TV voditelja prethodiće, po sudu Partije, veliki i svakim danom sve veći broj “nepodobnih” političkih aforizama kojima urbana legenda budi pospane Beograđane ušuškane u prividni spokoj osamdesetih.

"Jesi čuo šta je onaj ludak jutros rekao?!"

Ivan Stambolić, prvi čovek Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda i general Nikola Ljubičić, predsednik predsedništva Srbije, koji su posle smrti Josipa Broza Tita držali poluge moći, pomno prate šta Radović govori u etar. Prate, i od ranog jutra se nerviraju.

“Jesi li čuo šta je onaj ludak jutros rekao!”, grmi i svako malo jada se Ljubičić tada već bivšem gradonačeniku Beograda Branku Pešiću posle jutarnjeg moždanog treninga koji genijalni Duško forsira ranom zorom sa vrha “Beograđanke”.

– Te Duškove opaske i aforizmi mnogo su smetale Stamboliću. Jednom prilikom se, kada je sa prijateljima malo popio na svojoj vikendici, pohvalio: "Onaj Radović opet ne pazi šta priča, moram sutra da mu izvučem uši" – kaže za Ekspres Dušanov brat Brana Radović, kome je ovaj detalj kasnije, posle Duškove smrti, prepričao jedan od svedoka.

Čašu partijske žuči prelila je, kaže, ova Duškova rečenica, izgovorena u etru:

"Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih".

Ispostaviće se da su ovi posle Tita bili sujetniji i surevljiviji od njega. Stvari postaju ozbiljne. Radović će ubrzo biti glavna tema Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.

Presuda je izrečena!

Predsedništvo CK SKS koje je 8. novembra 1982. “razmatralo aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti”, 16. novembra je objavilo zaključke:

“Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji “Beograde, dobro jutro” u poslednje vreme sve češće imaju obeležja političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja”, navodi se u saopštenju CK SKS.

Ubrzo sledi i gašenje emisije. Partija je, međutim, izložena velikom pritisku javnosti. Slušaoci se bune, zovu, protestuju, traže da se Duško vrati. Uporan je, međutim, i Stambolić. “Ugasiću i Studio B, ako treba!”, poručuje partijski moćnik u telefonskom pozivu Radoviću!

– Dušku je posle tog razgovora bilo jasno da mora da prihvati odluku takvu kakva jeste i on je to učinio pre svega jer je jako voleo Studio B. Nije želeo da mu kolege ostanu bez posla, nije hteo da drugi ispaštaju zbog njega. Drugo, bio je patriota, i uz to jako inteligentan čovek. Znao je da nema mnogo pametnih, a da su ovi bili mnogo moćni – priseća se Brana Radović.

Stambolićevo pokajanje i Duškov odgovor

Stambolić se ubzo kaje. Shvata da partija ukidanjem Duškove emisije ima više štete nego koristi i krajem 1983. godine nudi Radoviću da mu vrate emisiju. On, u svom stilu odgovara:

"Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme."

Radović je već tada bio zdravstveno načet, a posle ukidanja emisije ozbiljno se razboleva.

Kada je Stambolić ponudio da mu vrate emisiju, on mu je odgovorio: “Ja jesam mali čovek sa radija, ali ne palim se i ne gasim na dugme.”

– Duško je već u to vreme bio bolešljiv, a onda su ga stres i šok zbog ukidanja emisije dotukli. Razboleo se. Nismo odmah znali o čemu je reč. Dobio je upalu produžene kičmene moždine, bolest koju izaziva jak stres. Lekar je to objasnio Brani Crnčeviću. Ispričao mu je da je i Aristotel Onazis umro od iste bolesti koju je dobio kada mu je sin stradao u avionskoj nesreći. Lekar je rekao Brani: Kad Onazisu koji ima milione nije bilo spasa, teško da će i Dušku. Polako se gasio na naše oči – kaže Brana Radović.

Dušan Radović umro je 16. avgusta 1984. godine. Na sahrani je bilo 10.000 ljudi i ko zna koliko policije. Na svakom ćošku šušti i pišti radio veza. Ceo Beograd došao da isprati legendu.

– Ne treba čovek da greši dušu kada su moj brat i Srbija u pitanju. Ipak se Srbija odužila Dušku. Ima ga u udžbenicima, deca znaju ko je on, škole nose njegovo ime, ima svoje pozorište, neke ulice su nazvane po njemu. Ipak, čuvam knjigu koju je Branko Ćopić poklonio mom bratu i napisao mu posvetu. Ništa nije slučajno, njih dvojica su do kraja bili povezani. Doživeli su sličnu sudbinu – zaključuje Brana Radović.

Kako je "pionirka Rajka" prevarila Branka Ćopića

– Posle rata Duško je po menzama izdavao markice, radio je kao blagajnik. Napisao je pesmu i poslao u Pionirske novine, gde je urednik bio Branko Ćopić. Znajući da je Ćopić ženskaroš, Duško pošalje pesmu i potpiše sa “Rajka Tokić”. Stigla pesma u novine, svi oduševljeni pesmom, Ćopić posebno, jedva čeka da upozna mladu pesnikinju.

Jedan dan ode Duško do njih, kad, na stolu – njegova pesma. Pita ih Duško kakva je pesma, kažu: odlična! Duško im tada kaže da ju je on pisao. Tako nasamari Ćopića i uđe u Pionirske novine. Radio je potom u Radio Beograd, pa na kraju na Studiju B. To je bio njegov beogradski, životni trougao – kaže Brana Radović.

Veliki "grobar" je prvo navijao za Zvezdu

– Živeli smo u Košutnjaku i Zvezdina legenda i kapiten Rajko Mitić nam je bio prvi komšija. Duško ga je mnogo voleo, bili su pravi prijatelji, a on je tada navijao za Zvezdu. Neki kažu da je zbog Rajka i prestao da navija za Zvezdu, zato što na Marakani nisu hteli da mu daju da bude trener, ali ja nisam siguran, znam da se oduševio tom sjajnom generacijom Partizana u kojoj su bili Jusufi, Šoškić i Miladinović, koja je harala Evropom. Moguće da je to bio razlog zbog koga je počeo da navija za Partizan – seća se Duškov brat, i dodaje da je na utakmice uvek išao u društvu Ljubivoja Ršumovića, Brane Crnčevića i Matije Bećkovića.

Posveta Bori Čorbi i njegovoj posveti

– Pričao mi Bora Đorđević… Izašla mu prva knjiga, sav važan došao u Studio B da je promoviše. Sretne Duška, pokloni mu knjigu i napiše posvetu – celu stranu. Ode u emisiju, gostovao sat vremena. Izlazi iz studija, Duško ga čeka sa svojom knjigom i posvetom:

"Bori Đorđeviću, sa zavišću, Duško Radović". Posle toga Bora više nikada nije pisao dugačke posvete, priseća se kroz osmeh Brana Radović jedne od mnogih anegdota iz života svoga brata.

(Telegraf.rs)