"Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade stop svetla"

Pre 36 godina, 16. avgusta, preminuo je pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik, rođeni Nišlija. U dve reči - Duško Radović. Jedino se oni koji su se rodili posle 1984. godine ne sećaju njegovog nekako namrgođenog lika i karakterističnog glasa koji se savršeno uklapao u setnu muziku sa talasa Studija B. Njegov najbolji prijatelj Matija Bećković rekao je da "niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta". Pa i ti što su rođeni '84. i kasnije već su u ozbiljnim godinama da ne bi znali i čuli za njega.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija Studio B, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“.

*Vreme je za slatko i vodu koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim delovima grada*

Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade Sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen.

*Jedna zgrada u Kondinoj ulici liči na mašinu za pranje rublja, u nju su sinoć ušla prljava deca, očekujemo da se jutros pojave čista*

Šnajderka koja šije po kućama

Bio je elitni pisac koga su obožavale mase, a prilično ignorisala elita. Radio je nešto što pesnici ne vole: pisao je po narudžbini, odnosno različitim spoljnim zahtevima, pa su gotovo svi njegovi spisi nastali tako što je unapred potpisao ugovor, ili mu je neko nešto tražio, ili je morao, po redakcijskom zadatku, da nečim popuni emisiju ili rubriku i slično. Sam je, o sebi, govorio da je "šnajderka koja šije po kućama".

*U nekim beogradskim ulicama biće posečeno staro drveće, na njihova mesta posadiće lepe, mlade milicionare*

A kakav je bio čovek Dušan Radović? Njegov najbolji prijatelj (Radovićeva izjava) opisao ga je ovako: "Niko nije manje ličio na dete, a više imao dušu deteta. Od prevelike osećajnosti i plemenitosti branio se humorom." A priča se, nije mogao da oćuti nepravdu. Onako natmurenog lica, ali blagog i naizgled nezainteresovanog ponašanja, reagovao je odmah, kao munja, na svaki, makar i nebitni znak nepravde ili nečijeg nepravednog postupka. Koliko je tu bilo naglosti, ali i principijelnosti iz neke više sfere pravde, neka ilustruje sledeći podatak. U Radovićevoj rukopisnoj ostavštini nalazi se i rešenje disciplinske komisije Radio-Beograda, iz pedesetih godina prošlog veka, kada je tamo radio, o odbijanju izvesnog procenta od plate tokom tri meseca.

*Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja*

Zašto? Zato što je ošamario jednu koleginicu. Zašto ju je ošamario? Jer se nedolično ponašala prema kolegi Stevanu Raičkoviću. O Radoviću dosta govori i to što je Raičković za ovaj slučaj saznao tek pedesetak godina kasnije, mada su bili ne samo kolege nego i dobri prijatelji do kraja Duškovog života, prenose Novosti.

*Neko je jutros srećan i presrećan jer je našao mesto za parkiranje, neko drugi je tužan i žalostan jer mu se rodilo žensko dete*

Radio-emisija "Beograde, dobro jutro" više puta je bila na tapetu vlasti. I više puta je prekidano njeno emitovanje.

Ja nisam aparat

A kad je, kasnije, Radović definitivno prestao da radi tu emisiju, pa su političari organizovali neki poluzvanični razgovor da bi zabašurili javni skandal i pokušali da ga vrate u emisiju, Dušan Radović je izgovorio rečenicu, sačuvanu u usmenom predanju, ali i zapisanu u jednom intervjuu: "Ja nisam aparat koji se uključuje na dugme."

*Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija, to je česta životna priča, ili ste sami ili ste suvišni*

Najvišu srpsku, Sedmojulsku nagradu dobio je - kao utehu, ili posledicu griže savesti - nekoliko nedelja pred smrt, kad gotovo nije mogao da govori, pisale su Novosti. Najvišu beogradsku - nikad. A bio je pravi Beograđanin (odnosno, to je postao, jer je rođen u Nišu, odrastao u tom gradu, Čačku i Subotici, da bi se u šesnaestoj godini nastanio u Beogradu) i najviše je beogradski među svim srpskim piscima druge polovine 20. veka.

Beograđani su ga, kao takvog, prepoznali, a Beograd se povremeno pravio nevešt. Posle smrti, dao mu je jednu poluslepu uličicu u Mirijevu, a spomenik sakrio u grmlje pored ulaza u Beograđanku.

*Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade stop svetla*

Naiđosmo i na jedan komentar o njemu, koji ga možda najbolje opisuje: "O Dušku Radoviću se mnogo zna. Često je crtan, fotografisan i komentarisan. Igran je u pozorišu, na radiju i televiziji. Deca su ga učila u školi a stariji u životu. Deklamovan je, komponovan i pevan. Preslišavan je, slušan i saslušavan. Otpuštan je i zapošljavan, hvaljen je i ogovaran. Njegovim imenom su se kitila obdaništa, škole i pozorišta. Duško Radović jedino nikad nije pročitan. Njega treba čitati iznova, iznova i - pazite dobro - iznova, od početka, iz sredine i sa kraja."

Bolje nam je bilo kad smo sami bili deca nego sad kad imamo decu. Deca su bezobrazna i nezahvalna.

Da nema Boga u nekim zemljama na Zapadu, mnoga naša deca ne bi videla svoje roditelje za novogodišnje praznike.

Mlade vaspitačice u beogradskim obdaništima, pričaće i ovog jutra deci bajke. To su setne priče o tome šta se stalno dešava princezama, a nikako vaspitačicama.

Tako je govorio veliki fan Partizana, veliki Duško Radović.

(Telegraf.rs)