"Svaka naša familija ima nekog ludog her Žiku ili Milana": Ovaj čovek dao nam je "Žikinu dinastiju"

"Lude godine" Foto: IMDB

Ako ime Zoran Čalić možda mnogima i nije poznato, imena njegovih likova svako dete u Srbiji zna - her Žika Pavlović, Milan, Boba, Marija... Reditelj i jedan od scenarista filmova o Žikinoj dinastiji, rođen je na današnji dan, a iako već šest godina više nije sa nama, i dalje nas zasmejava svojim toplim i duhovitim filmovima.

Za njega se ne bi moglo reći da je popularna faca. Nije se pojavljivao na televiziji, retko su ga intervjuisali. Punih 17 godina profesionalnog bavljenja filmom nije učinilo njegovo ime i prezime posebno zvučnim i prepoznatljivim.

Zoran Čalić, reditelj serijala "Lude godine": Gde to počinje neukus? (1987) http://t.co/2q3QjtFA3l pic.twitter.com/cgCPOFxYz4— Yugopapir (@Yugopapir) November 10, 2014

Ipak, ono mu je donelo nešto drugo, čini se, vrednije: da živi i opstaje kroz svoje likove.

Retki su posetioci bioskopa koji ne znaju ko su deda Žika, Marija, Boba. U neuobičajeno žestokoj konkurenciji "porodičnih" serijala koji se (i dan danas) vrte na TV programu, ciklus Zorana Čalića je po popularnosti daleko ispred "Pozorišta u kući" i "Boljeg života".

- Sasvim je prirodno da mi sve to kao autoru izuzetno godi. Neki to nazivaju renesansom. Pričaju mi da su ulice čudno prazne. Podaci o gledanosti na TV-u su zaista frapantni. Javljaju se ljudi iz raznih krajeva zemlje koji nisu bili u prilici da gledaju sve filmove... Zovu nas iz Šibenika, Strumice. Kažu da posle mojih filmova mogu kod kuće o svemu tome da razgovaraju, da komentarišu. Tvrde da svaka naša familija ima nekog ludog Žiku ili Milana... mnogi se prepoznaju u likovima — ispričao je Čalić za Dugu 1987. godine, prenosi Yugopapir.

Filmski zanat je savladao na, za svoju generaciju, uobičajen način. Nešto posle rata muvao se po Kino-klubu Beograd koji je tada bio najfilmskije mesto u gradu, a nekako u isto vreme tu su se pojavili i Kresoja, Živko Nikolić.

Negde '67." završio je ubrzani seminar za filmske radnike koji je trajao dva semestra i konačno zakoračio u profesiju. Snimio je 10 igranih filmova, pored ove čuvene serije još "Prvu ljubav" (debi) i "Ćao, inspektore". Većini je nepoznato da je za "Lude godine" i "Došlo doba da se ljubav proba" dobio ukupno pet nagrada na međunarodnim festivalima: "Ormina" na Siciliji, dva puta u Salernu, u Abrucu (UNICEF-ova nagrada) i Aleksandriji.

U zemlji kako je sam rekao, "na žalost" nije nagrađivan.

Od prvog filma do pojavljivanja "Ludih godina" napravio je neuobičajeno dugu, sedmogodišnju pauzu.

- Između ta dva projekta kompletno sam se posvetio jednom sasvim drugom žanru, nekoj vrsti akcionog filma. Napisao sam dva izuzetno dobra scenarija, koji su prihvaćeni, ali je kalkulacija bila jako velika, pa nije bilo dovoljno sredstava. Tada je nastupio period ozbiljnog razmišljanja producenata i distributera o tome kako vratiti publiku domaćem filmu. Strani film je u to vreme dominirao i osim nekih izuzetaka kao što je na primer "Skupljači perja", ostali naši filmovi nisu bili dovoljno atraktivni.

- Pozvano je mnogo autora i tražila se samo jedna, ali prava ideja. U to vreme bilo je veoma aktuelno seksualno obrazovanje u školama, trebalo je da se probije kao predmet... Mene je to zainteresovalo, počeo sam da prikupljam materijal, da se konsultujem sa sociolozima, sa lekarima raznih specijalnosti... i počeo da pišem priču o Bobi i Mariji.

- Bilo je planirano da se napravi samo taj film, ali posle njegovog izuzetnog uspeha svi su bili složni u zahtevu da se napravi drugi deo. I producenti, i distributeri, i publika. Prvi film je bio tako srećno završen da su mogućnosti nastavka bile velike i pristao sam to da radim. Međutim, drugi deo je bio još uspešniji, zahtevi za nastavljanje su bili glasni i nije se moglo pobeći. Krenuli su treći, četvrti sve do osmog dela, "Žikine dinastije II". Pokušao sam da malo izađem iz svega toga još jednom komedijom, ali sa drugim glumcima ("Ćao, inspektore"). Ipak je to bila samo mala pauza. Razmišljao sam već o tome da ovu seriju nekako zgotovim, ali još nema tog poslednjeg dela, nema pravog kraja - pričao je pre 33 godine Čalić.

Mnogi kritičari, kritizeri proglasili su ga za osnivača tzv. novokomponovanog filma. Čalić je sumnjao da se iza toga krije turbo folk.

- Iskreno rečeno, ne znam značenje te rogobatne sintagme. U stvari, to je jedna izmišljotina da bi se jedan žanr potcenio, da bi se uporedio sa novokomponovanom narodnom muzikom. Istina je da se u jednom od mojih filmova pojavljuje pevačica koja je meni trebala i zbog atmosfere i zbog mojih junaka koji tu lumpuju...

- Tako je tu pevala Zorica Brunclik, mogla je i neka sasvim deseta, nije tu bilo nikakve namere. Tražio sam ženu koja lepo peva, da mi pravi štimung... Ako je zbog toga film novokomponovan onda su to i mnogi drugi kroz koje se provlači ista muzika. Ma to je čitava jedna zbrka i valjda će neko od "autora" konačno i da objasni značenje. Ako postoji - kazivao je on.

Govorio je kako je žanr kojim se bavi - domaća komedija.

-  Ja sam to u novije doba prvi počeo da radim na sebi svojstven način. Međutim, očekivao sam da će i drugi autori ući u žanr posle mene, eventualno napraviti bolje filmove. Ispostavilo se sasvim suprotno, drugi filmovi su bili lošiji, što nije valjalo jer je nestalo konkurencije. Kritika od svega toga nije umela, u stvari, nije htela da napravi gradaciju, već je sve strpala u isti džak. Tako je i moj kompletan rad beskrupulozno i neopravdano potcenjen.

Kritika ga nije štedela, a čak je negativni stav prema njegovom radu postao i nekakav statusni simbol. Čalić je optuživan da se kreće na tankoj liniji između ukusa i neukusa. On je govorio da ne zna gde neukus počinje.

- Jel' neukus psovka? U mojim filmovima radi se o našem mentalitetu. Nisam želeo da pravim neke lakirovke... mi smo psovačka nacija. I zašto bi od jednog majstora pravio visokog intelektualca, kada u globalu gledano, kod nas svi psuju, od kočijaša do doktora? To je naš "žargon" i što bi ja tu nešto ulepšavao. Doslovno sam slikao ponašanje naših ljudi. Moji junaci su takvi kakvi jesu. Zašto je naš čovek takav... ja se tim pitanjem ne bavim. Mi smo Balkan, još uvek.

- To što bi mi želeli da budemo finiji, što među nama i ima takvih, dobro vaspitanih, ljudi punih znanja, to je druga priča. Ja sam ispričao samo jedan segment našeg mentaliteta.

Nije prihvatao optužbe kritičara kako podilazi publici.

- Znate, mene publika jako interesuje i ja sam autor koji bi, da eventualno bude nagrađen "Zlatnom arenom" ili "Zlatnim lavom", a uz to vidi da su mu dvorane prazne, bio duboko razočaran i kao autor, i kao čovek. Ako bi to išlo jedno s drugim, sasvim je u redu - žrtvovati publiku radi nagrade, neopravdan je i glup luksuz. Za mene je najveća satisfakcija i najveća nagrada upravo gledanost, prepune sale.

- Ali, to nikako nije podilaženje publici, jer bi onda značilo da se i najveći svetski autori time služe. Dok pravim film ne mislim na publiku, ne znam unapred kako će ona da ga prihvati. Sve je to mačka u džaku, dok se ne izmontira, izlepi.

- Publika nije običan puk, kako to elitisti vole da kažu. Osim toga, elitizam je vezan za XX vek. Oni smatraju da sve ono što je pučko, što narod voli nema nikakvih kvaliteta. Samo ono što oni promovišu, ono "esencijalno", to je prava kultura... A ono što narod voli to je koještarija.

- Međutim, vremena su se promenila. Danas je bioskopski gledalac prilično fin i obrazovan i ume da procenjuje da li je jedan film dobar ili ne. On dobrovoljno plaća kartu, ali traži nešto zauzvrat.

- Bioskopski gledalac se orijentiše prema liku. On ne gleda ni ko je pisao scenario, ni ko je snimao, ni ko je režirao. Jednostavno zna da tu igra Gidra Bojanić. I pošto je on njihov ljubimac, oni dolaze da njega gledaju. Na Zapadu se time veoma vešto manipuliše. Prvo se plasira glumac, a tek onda autor. Izbor i atraktivnost glumaca je veoma bitan faktor punih sala.

Pored Gidre, koji je i pre uloga u ovim filmovima imao glumačku reputaciju, ostale dve glavne uloge dodelio je amaterima, koji su potom stegki veliku popularnost.

- Pre nego što sam pristupio izboru glumaca za prvi film, imao sam potpuno jasnu sliku o tome kakvi tipovi, čak i po fizičkom izgledu dolaze u obzir. I Vladimir Petrović (Boba) i Rialda Kadrić (Marija) izabrani su među mnogo kandidata jer su u potpunosti odgovarali toj fiktivnoj predstavi. Kako su mi bili potrebni mladi ljudi, deca u stvari, sasvim je normalno da sam izabrao amatere.

- Tada mi ni na kraj pameti nije bilo da će oni rasti i sazrevati kroz moje filmove. Publika ih je zavolela, bila zadovoljna njihovim radom i tu nije trebalo ništa menjati. Lično, kao reditelj, mogu da kažem da nisam imao nikakvih primedbi na njihovu igru, jer su u potpunosti ispunili zahteve scenarija.

- Siguran sam jedino da će, dok bude trajala ova serija filmova, oni biti akteri. Tu su, sigurno, nezamenljivi - govorio je Čalić za Dugu.

Zoran Čalić preminuo je 9. novembra 2014. godine u Beogradu. 

(Telegraf.rs)