Šta je holivudska slava donela Hatidži Muratovoj, poslednjem lovcu na divlje pčele?

Fenomenalan dokumentarac Ljube Stefanova i Tamare Kotevske "Zemlja meda" bio je nominovan ove godine za dve nagrade Oskar, u kategoriji za najbolji strani film i za najbolji dokumentarac.

Makedonsko remek-delo nije osvojilo zlatni kip, ali kao da jeste…

Neosvajanje prestižne nagrade ni najmanje ne umanjuje snagu, ljubav i pobedu karaktera, koju ovaj film isijava snažnije nego što "zlatno sunce sja", tamo gde je Makedonija, kako peva Dado Topić.

Ljubo Stefanov i Tamara Kotevska / Foto: JIM RUYMEN/UPI/Profimedia

Karakter glavne protagonistkinje filma Atidže Muratove toliko je dojmljiv, toliko nadrealan i svetački u ovom sebičnom, konzumerističkom vremenu, da su, valjda, svi po završetku filma zaželeli, da su mogli, da je zagrle, poljube, čuju gde je danas i živi li još uvek, nakon neočekivane slave koja je stigla i nju i autore filma, u istom kamenom kućerku bez struje, vode i ikakvih civilizacijskih tekovina.

Novinari portala balkans.aljazeera.net pronašli su Atidže Muratovu i posetili je u makedonskom selu Durfulija, gde je nedavno kupila kuću novcem koji je zaradila učešćem u filmu.

Kako pišu, neposredna, otvorena i optimistična, Hatidže im je s radošću pokazala novu kuću i nameštaj, koji su joj kupili autori filma, srećna što će u boljim uslovima nastaviti svoj život.

Novinarka piše kako im je, kad su stigli u njeno dvorište, zapalila vatru, na žaru skuvala kafu i zasladila je medom divljih pčela, piše 6uka.

Atidže Muratova Foto: Tanjug/AP

Upitana kako su je uopšte filmaši otkrili, Atidže je ispričala:

- Dronom su snimali prostor oko mog sela, pored reke Bregalnice, tražili su ljude koji na tradicionalan način čuvaju pčele. Čuli su za mene i krenuli da me traže običnim kolima, pa su zbog lošeg puta zaglavili na sredini i vratili se nazad. Vratili su se ponovno na proleće 2015. godine, snimali pčele, košnice, selo, malo sam im pričala o pčelarenju i oni su otišli. I vratili se opet nakon godinu dana.

- Kažu: "Snimaćemo, ‘ajde da odaberemo šta ćeš nositi. Ja sam izvadila moju odeću: suknju, crne čarape, opanke i šamiju i žutu košulju".

Atidže Muratova, "Zemlja meda" Foto: Tanjug/AP

- Prvo smo snimali jednom nedjeljno, zatim je ekipa počela češće dolaziti. Ni oni nisu verovali da ćemo uspeti napraviti film, a ja sam osećala da hoćemo, osećala sam ljubav, ali im nisam ništa govorila.

- Na početku su imali novca samo za pola godine snimanja, ali kasnije su našli još i nastavili rad. U šali su mi govorili: "‘Atidže, nemoj nas ostaviti na sredini filma!" Ohrabrivala sam ih: "Nemojte brinuti, idemo do kraja!“.

Na pitanje kako se osećala kada su shvatili da njihov film postiže uspeh u svetu, Hatidže je ispričala srčano:

- Kad su se javili iz Sundance Film Festivala i tražili da se "Zemja meda" kod njih prikaže premijerno! Javili su nam ovde u Bekirlije, još smo snimali neke delove filma, bili smo na samom kraju, svi smo skakali od radosti!

Atidže Muratova, "Zemlja meda" Foto: Tanjug/AP

- Na Sundance Film Festivalu smo osvojili tri nagrade, a meni su prema dogovoru kupili kuću u susednom selu, Dorfuliji. Nikad se nisam nadala da ću imati svoju kuću… - priznala je mala, a velika Hatidže Muratova.

Otkrila je i osobito traumatično iskustvo, kad ju je susedov pas pre devet godina izgrizao gotovo do smrti.

- To je pas porodice koja je prikazana u filmu, izgrizao mi je lice i telo, jedva sam preživela. Snagu da nastavim da živim dala mi je moja majka. Bila je teško bolesna i šta bi ona bez mene?

- Bila sam na rubu, htela sam sebi da oduzmem život, patila sam od užasnih bolova, primala jake lekove. Išla bih u štalu kod krave da plačem, nisam htela da me majka gleda takvu… - još je jednim detaljem iz svog teškog i ponosnog života Hatidže Muratova dirnula u srce.

(Telegraf.rs)