Zašto "Parazit" (ni)je južnokorejski "Džoker" i zašto bi trebalo da ga pogledate bez obzira na Oskar

Južnokorejski "Parazit" sinoć je ušao u istoriju dodele prestižne nagrade Oskar, osvojivši 4 glavne nagrade - za najbolji originalni scenario, režiju, strani film i najbolji film godine, što je bez presedana za ostvarenje koje nije na egleskom jeziku. Ako mu je iko bio za petama, to je verovatno "Džoker" Toda Filipsa. I pre dodele nagrada ova dva filma (ali i "Nož u leđa", koji nije nominovan za Oskara) privukli su pažnju publike svojim neobičnim prikazivanjem međuklasnih odnosa. 

Da će se koplja lomiti između ostvarenja Bong Džun Hua i Toda Filipsa, bilo je jasno već na početku. Možda baš zato što se, iako kulturno, jezički, estetski i žanrovski, udaljeni, oba dotiču pitanja koliko brutalne posledice društvenog jaza mogu da budu.

Preporučujemo

Reditej i ko-scenarista "Parazita" Bong Džun Ho Foto: Tanjug/Invision/AP

Na svoj način oba filma se bave drastičnom podelom na bogate i siromašne.  U "Parazitu" porodica Kim živi u podrumu kroz koji kišnica i otpadne vode unose uličnu prljavštinu, dok Parkovi na drugom kraju grada uživaju u modernom luksuzu. Bedni stan Artura Fleka naspram impozantne vile porodice Vejn ilustruje tu pojavu u "Džokeru".

Podela nije samo socijalna, već i obojena dubokim predrasudama. U oba filma viša klasa demonizuje nižu, a u "Džokeru" je čak i nasilno gura od sebe. Artur Flek, koji radi kao klovn i živi sa poremećajem, kao da priziva takvo ponašanje - on je laka meta, predmet nepoštovanja i podsmeha, ne samo pred bogatijim od sebe, već i među jednakima. Iza granice nipodaštvanja nalazi se sirova brutalnost poniženog čoveka. U oba filma likovi "pucaju" iznenada, kada nisu ni svesni šta mogu da urade i kada se vrlo brzo potom pokaju.

I Džun Ho i Filips prikazali su ljude koji vode borbu sa mentalnom bolešću, dok se istovremeno muče sa siromaštvom, što samo čini da u toj bici sve brže gube. Siromaštvo dolazi spolja - uzrokuju ga nezaposlenost, otkazi, banke, uterivači dugova. Likovi su i bolesni i gladni, zatočeni u mračnim podrumima i skučenim prostorima. U južnokorejskom filmu neki od njih bukvalno parazitiraju, kradući hranu od svojih domaćina, nesvesnih da su ovi uopšte u njihovom životu.

Spolja dolazi i svojevrsna apokalipsa - dok Gotam guta vatra protesta i nezadovoljstva, Seul doživljava nešto poput "biblijske poplave".

Opet, i bogati su paraziti, jer se hrane uslugama siromašnih/bolesnih. Bez njih se ne snalaze u stvarnom svetu, ne znaju da kuvaju, peru, čiste, čak ni vaspitaju svoju decu. Mari Frenklin, čiju TV emisiju Artur voli i gleda, iskorišćava Artura i njegovu mentalnu bolest, njegovu izvrnutu sliku sveta kako bi zasmejao publiku i podigao sebi gledanost. Svako na svoj način, i jedni i drugi bivaju kažnjeni zbog svoje parazitske prirode. Kažnjeni su i zbog tuđe, jer za Džokera teško možemo reći da je parazit.

Razlika u odnosu društva i pojedinca u ovim filmovima ipak postoji. Kapitalizam se, u svom najgorem obliku, obrušava na Artura Fleka, terajući ga da postane Džoker. U američkom filmu prikazana je odgovornost celog društva - od vlade koja uskraćuje socijalna davanja do dece na ulici - za razvoj mentalne bolesti glavnog lika, pa čak i za njegovu osvetu. Artur se odupire, ali svaka podrška koju nađe u toj borbi (u terapiji, poslu, porodici, idolu, čak i imaginaciji) njemu uporno biva oduzeta.

via GIPHY

Kimovi, sa druge strane, "plivaju" u svojoj poplavi, nemajući Arturovu naivnost. Na njih se društvo ne urušava, oni su čak ti koji u njemu pronalaze rupu i podrivaju ga iznutra. Međutim, ta rupa, pa čak i ona bukvalna, u zemlji, nije spas od siromaštva i metalne bolesti, već možda i uzrok ove potonje. Prvi parazit bogate porodice razvija nezdrav odnos prema gospodinu Parku. Kimovi se gube kada se jedan njihov član susreće sa jasnom slikom svoga mesta u tom društvu. Iako nije naivan, nije ni otporan na poniženje.

via GIPHY

Ipak, iako su okolnosti junaka slične, niti je "Parazit" "Džoker", niti je "Džoker" "Parazit". Oba filma zaslužuju pažnju svakog gledaoca, čak i onog koji se ne vodi izborom bilo koje filmske akademije. Oni su mnogo više od socijalne slike koja je u ovom tekstu opisana. Sinoćni pobednik "Parazit" je pritom i smešan. On je na momente topao, vispren, a onda zastrašujuć. I velika prednost u odnosu na "Džokera" - on je potpuno orginalan. Dok gledajući film Toda Filipsa mi otprilike znamo gde će nas radnja odvesti, remek-delo Bong Džun Hoa je nedoživljeno iskustvo. I po svemu sudeći, "Parazit" nije samo još jedan film koji je nagrađen Oskarom, a koji ćemo kroz dve godine zaboraviti. "Parazit" je film za klasiku i večnost.

(D.D.S.)