"Ja nisam odavle": Pre 35 godina snimljena prva TV epizoda "Nadrealista"

Top lista nadrealista / Foto: Promo

TV serijal "Top lista nadrealista", čija je prva sezona proizvedena pre 35 godina na Televiziji Sarajevo, gotovo je filmska priča o uspehu jedne grupe klinaca, ali i o njihovoj državi koja je rasla i eksplodirala u krvavim ratovima.

Preporučujemo

Nadrealisti su, nažalost, predvideli niz apsurdnih događaja iz društveno-političkog života devedesetih, a sudeći po naslovnoj fotografiji članka moglo bi im se pripisati i vizionarstvo načina na koji se danas pućenjem usana snimaju selfie fotografije. Priča o njima je priča o svima nama.

Ako nikada, baš nikada, niste otegnuli samoglasnike na reči "zdraaavo" i "bjaaaži" ili prilikom kucanja na vrata izgovorili "voda, komšija", onda se ni ne sećate blistavih trenutaka uspeha UNIS-a, Energoinvesta i Bosninih košarkaša, vremena kada je Tito umro, a rodila se Akademija scenskih umetnosti. Dobro, uspešno smo vas teleportovali u atmosferu početka osamdesetih, tačnije 9. maj 1981. godine kada je na 15 minuta grupa momaka preuzela etar izvodeći tobožnji teroristički upad u Radio Sarajevo, kada su slušaocima rekli kako nema više puštanja pesama Miša Kovača, pročitali svoj manifest i specifične zahteve.

Emisija se zvala "Primus" (skraćeno od "Priče i muzika subotom"), u kojoj je urednik Boro Kontić pozicionirao dve rubrike. Jedna se zvala "Šta je pisac htio da kaže" (sad su mnogi saznali odakle poreklo poštapalice koju koriste) i "Top lista nadrealista". Zlatko Arslanagić, Zenit Đozić, Saša Kontić, Goran Petranović Roki i Nenad Janković bili su nezadovoljni izborom muzike i okupirali su radio-stanicu kako bi pokrenuli novi talas. Upadom klinaca s Koševa u studio radija Danijela Ozme nastala je TLN i legenda je rođena, a ekipi će se nešto kasnije pridružiti Boris Šiber, Dražen Ričl, Branko Đurić i Mirko Srdić (Elvis J Kurtović).

Rane osamdesete predstavljaju kulminaciju kreativnosti čija se snaga krila u jeziku i običajima ulice, gde će "meko ć" u drugi plan staviti govor Jasminke Šipke i postići gledanost koja će ugroziti tadašnji dnevnik. Kompletna atmosfera "New primitivesa" prekopirana je iz italijanskog neorealizma, gde glavni junaci postaju stanovnici padinskih delova Sarajeva, pameti razvučene između ideologije komunizma i mahale. To je vreme kada nastaje Kusturičin i Sidranov veliki film "Sjećaš li se Dolly Bell". Krali su se novčanici, čitao se Lorka, održavale se plesne večeri u FIS-u i "Sloz"i, gde su svirali Indexi, Čolina frizurica je skakutala s Ambasadorima, a u "Trasi" su se obarali Ginisovi rekordi poetskim recitovanjem Brace Džirle.

Nadrealisti su nekoliko puta pokušavali da dođu na televiziju i uradili su probne snimke s rediteljem Ademirom Kenovićem. Užasne improvizacije i rad bez ikakvog scenarija, te tipično nesnalaženje radijskih ljudi pred kamerama, zasenile su urnebesni smeh onih koji su stajali sa strane i gledali ih. Reditelj Davor Marjanović i Erna Perić odlučili su ipak da pokušaju i počela je era televizijske senzacije, koja je na filmskoj stranici IMDB predstavljena kao jugoslovenski odgovor na britanski "Monty Python", zajedljivu satiru o raspadu sistema bivše države. TLN je završila na TV-u, a burek u svemiru.

Televizija ne trpi sporo

Sarajevo je tih godina pred Olimpijadu bilo predodređeno da se u njemu desi kreativna eksplozija nezabeležena u bivšoj Jugoslaviji. Godine 1984, uporedo s organizacijom Olimpijade i okončanjem izgradnje RTV doma na Alipašinom Polju, dogodio se još jedan veliki uspeh TVSA, kada su veoma duhovitim glasovima s radija podarili 25 televizijskih epizoda "Top liste nadrealista".

Ne zaboravimo da smo se iste godine smejali i kultnoj "Audiciji", koja je nastala kao ispitna vežba studenata glume, gde smo videli urnebesni skeč još jednog člana Nadrealista, Branka Đurića Đure. Replika iz Audicije "Čujemo l’ se profesore" kasnije je iskorišćena u skeču parodije na nebulozne kontakt programe u kojoj je dr Nele Karajlić ugostio profesora i izložio ga beskrajnim zlostavljanju gledalaca, uživo na televiziji u raspadu, u kojoj će kamermana Mensura pozvati Zike ("Kako s’ me naš’o, matere ti?") da mu javi kako je kupio benzin. Kada već pominjemo gorivo, zanimljiv je podatak da se u ratu nafta nabavljala na crnom tržištu kako bi ekipa ratnih Nadrealista imala uslove za snimanje.

Poznavaoci prilika na TV tržištu znaju da je ovaj skeč predvideo potpuni sunovrat televizijske produkcije i najavio vremena u kojima će jezik i maniri ulice svakog obrazovanog čoveka pokušati napraviti budalom, a programska promišljanja televizija će svesti na repliku: "Pustite film ovaj iz Čajnića". Kako je uspeh pokreta "New primitives" i "Zabranjenog pušenja" objasnio njegov mastermind Mirko Srdić (Elvis J. Kurtović), rekavši da deca ne kupuju ploče obrazovanih ljudi i da sigurno nikada neće slušati inženjera građevine, pa im tako "mora stvoriti utisak kako je on neki tamo narkoman, alkoholičar i pravi roker".

Na televiziji su momci parodirali čak i smenu i rokade televizijskih urednika ("U Švedskoj nemiri, zdraaavooo") što je dolazilo s političkim previranjima, a čija je potkapacitiranost bila tolika da je čak Emir Kusturica kao najsvetliji trenutak dobijanja Zlatne palme u Kanu za "Oca na službenom putu" opisao kao mogućnost da "ekipu ala Smiljko Šagolj" kaže zdraaao.

Pr** Mahmut, ne more se dahnut'

Sarajevo se oduvek gušilo u smogu, a beg od stvarnog života najbolje je prikazan u skeču televizijskog priloga u kojem anketirani građani s gas maskama navode nerešeni status republika i pokrajina kao ključni. Tu je, naravno, i legendarni olimpijski plivač Barut Perić ("Ampak zamah lijevom rukom, ampak zamah desnom rukom"), koji će predvideti Đurin odlazak u Ljubljanu, glavni grad bivše YU republike, i učenje slovenskog jezika. Iako su se rugali anomalijama na političkoj i društvenoj sceni, popularnost TLN je eksplodirala u Jugoslaviji i potpuno neverovatno kako se na drugu sezonu čekalo četiri godine.

Drugu sezonu režirao je Miroslav Ćiro Mandić koji je primenio klasične dramaturške obrasce u naraciji, pa su skečevi dobili "glavu i rep". TLN 2 je ostala upamćena po vizionarskom skeču o Istočnom i Zapadnom Sarajevu, koji je po uzoru na Berlinski, bio tačka razilaženja ideologija. Osim što je predvideo kako će se politika i smeće u raznim oblicima slomiti na leđima običnog čoveka, koji će pucati jedni na druge i prepoznavati se kao komšije i raja iz detinjstva, skeč je nagovestio i uplitanje više političke sile u vidu Dade Džihana kako metlom rasteruje sukobljene strane. Ćiro Mandić je rekao da je to zapravo bilo rešenje da se u 3 sata ujutro završi iscrpljujuće snimanje na hladnoći. Druga sezona nam je podarila i urnebesnu skrivenu kameru, pa smo videli kako je banka bankrotirala ("Šta je rad’la banka?") i "Đurine kućne čarolije", parodiju na tada popularne kulinarske šou programe kao i parodiju na kviz "Brojke i slova" ("Minka čeka").

"Plata nema"

TLN 3 je sniman 1991. godine, a novogodišnji specijal je ujedno i poslednja koju su "Nadrealisti" snimili zajedno pre rata. Treća sezona "Nadrealista" rađena je pod rediteljskom palicom Benjamina Filipovića koji je tada debitovao filmom "Praznik u Sarajevu", a nije samo režirao nego je i glumio, ni manje ni više nego neprikosnovenog autoriteta Šahbaza, koji nas je sve mogao žiiik! TLN 3 zadržava poziciju voditelja dnevnika sa šepavom tehničkom realizacijom kao osovinu emisije, uz komentar čuvenog Zgembe Adislića, koji nije pričao ništa gluplje ni besmislenije od sadašnje garde političkih analitičara i dežurnih studijskih minderaša obučenih za šarafe, kifle i kibernetiku. U trećoj sezoni rat je u skečevima već započeo, uloge se dodeljuju mirotvorcima i rade se komične sinhronizacije monstruma prisutnih na tadašnjim skupštinskim sednicama. Život u anonimnosti je posebno bio na ceni.

U vreme kada se Davor Dujmović već proslavio ulogom Perhana u "Domu za vešanje", u TLN je nastavio sa ulogom Roma (kojeg dira Hakala), povremeno glumeći i policajca. Sudbina Davora Dujmovića će se pokazati najtragičnijom u celoj ekipi. Davor Dujmović je 1999. godine izvršio samoubistvo u Novom Mestu u Sloveniji, kada je imao samo 29 godina.

Ja nisam odavle

Razilaženje trojice glavnih protagonista Nadrealista (Đuro, Nele i Zenit) i pokušaj ponovnog okupljanja, nakon što su urnebesnim skečevima predvideli ratne apsurde, tema je Al Jazeerinog dokumentarca "Bilo jednom u Sarajevu". Oni se, nažalost, nisu razišli zbog toga što su im roditelji, kao u skeču o sarajevskom Romeu i Juliji navijali za Želju ili Sarajevo nego zbog činjenice da su se odlazeći ili ostajući pod opsadom Sarajeva vodili za poreklom svojih roditelja. Svi vodeći članovi Top liste nadrealista danas su podjednako uspešni, proizvode humor za masovnu publiku, žive na različitim lokacijama i sećaju se Sarajeva.

Najintenzivnija sećanja imao je Nenad Janković u postinfarktnom stanju, kada je napisao "Fajront u Sarajevu". Poznavanje političkih prilika Nenada Jankovića bilo je zapanjujuće i ide u prilog prešutnog konsenzusa koji imaju scenaristi, a to je činjenica da je najteže biti dramaturg vlastitog života. Priča o nadrealistima je priča o svima nama koji smo se smejali dok nam lica nisu završila u grču, a mi spoznali da se nalazimo u nekom novom skeču koji traje već skoro 30 godina.

(Klix.ba)