U "Dnevniku Diane Budisavljević" najteža je bila gola istina i kad su deca iz logora stala pred nas

Dana Budisavljević, rediteljka filma "Dnevnik Diane Budisavljević", nije izmišljala svoju devojčicu u crvenom kaputu. Glasovi svih devojčica, koje su izbegli sudbinu Spilbergove, mogli su se čuti mnogo pre i nakon objavljivanja "Šindlerove liste". Sasvim iskreno, bez trunke sujete, Dana je glas dala devojčicama i dečacima koji se za ovih 70 i kusur godina nisu čuli i koji, iako u logoru nisu dobili kapute, jesu dobili šansu da odrastu. Zahvaljujući Diani Budisavljević, još jednoj nepravedno prećutanoj ženi.

Sama Diana govori kroz Danin film. Odmereno, tiho i retko. Bez mnogo reči, pokreta i boje "Dnevnik Diane Budisavljević" podseća na foto-album u koji Diana ucrtava krstiće kraj preminule dece, previše male da bi znala ko su i odakle. Jedino što se o njima znalo je ono što ih je osudilo na glad i bolest - bila su pravoslavna.

Preporučujemo

O tome se, ipak, nakon rata nije pričalo. Kao ni za NDH, film nema ništa lepo da kaže ni za režim koji je nakon toga došao. U prvom je Diana spasavala tiho, u drugom je bila prepuštena tišini, zajedno sa svom decom koju je spasila.

Ovaj film je zato najupečatljiviji u momentima kada gola istina dobije priliku da sama progovori. Kada ispovesti četiri odrasle osobe, koje su kao deca završile u Jasenovcu, Gradiški i Loborgradu, (krajnje je vreme bilo) prekinu iluziju.

"Dnevnik Diane Budisavljević" Printskrin: Youtube/hulahop films

- Ležali smo svi ovde, do zida, bez gaćica. Svima su nam virila debela creva po kojima su letele muve. Da ovi zidovi mogu da govore, eee kakvu bi sve strahotu ispričali - kaže Zorka dok guli sasušenu boju sa zidova Jasenovca.

- Moje prezime je bilo 1128 - sabira Živko u pet reči neuspelu potragu da ikada sazna odakle je i od koga potekao.

Miloradu vilica zadrhti kada priča o sestri sa kojom se rastao pre vratima Gradiške. Nikada je više nije našao.

- Na 70. godišnjicu tragedije moje porodice konačno smo se oprostili od nje. Rekli smo: "Ne znamo gde ti je grob, ali sada si među svojima" - kaže on.

Ova fotografija zapravo je snimak i najteži deo filma, Foto: Profimedia/Zuma Press

Kulminacija filma opet je ogoljena istina - arhivski snimci, na kojima se vidi prava Diana i prava polugola, kao kostur mršava deca, previše uplašena da reaguju na kameru, previše slaba da se odbrane od roja muva koja ih prekrivaju.

- Ovaj put smo uzeli samo decu koja mogu da stoje. Ispostavilo se da ona bolesna ne prežive do podneva - iskrena je Diana o svom drugom povratku u Gradišku.

I iskren je ovaj film. U njemu nema izmišljanja, nema optužbi, ni pretpostavki. Film je toliko iskren da glas iz dnevnika čujemo tek onda kada dođemo do ratnog trenutka u kom je Diana zaista počela da piše dnevnik. Nije se lagalo da bi se Diana predstavila kao borbena heroina, koja za dlaku izbegava opasnosti, jer navikli smo da hrabrost tako izgleda. Ona nije želela da bude heroj. Heroizam je izabrao nju kada je samo pokušala da preda pomoć za pravoslavke u logoru. Potom da im prosledi toplu odeću... luk, mrkvu i šećer. Da ne zatvori oči pred nedelom. Da sazna gde su njihova deca... Karticu, po karticu, olovkom i mastilom, spasila je skoro 10.000 duša.

Troje od četvoro ljudi koji su kao deca bili odvedeni u ustaške logore Foto: Telegraf.rs

I da se odmah odgovori na pitanja koja će se neizbežno postaviti - u ovom filmu se ne krije kriminalna prošlost Pavelića i njegove svite, ne krije oduševljenje nacizmom u Zagrebu, ne krije se da su ustaše upravljale logorima, ne kriju se užasni uslovi u njima, pomije i zrna kukuruza kojima su hranili decu. Ne krije se ni pažnja, ni ljubav s kojom su ih pojedine hrvatske porodice prihvatale i brinule se o srpskim mališanima do kraja rata. Ne krije se ljudskost pojedinca i njihova spremnost da u opasnim vremenima iskreno ispune svoju, kako u filmu kažu, hrišćansku dužnost, što je ujedno bio i najglasniji tihi krik protiv nacizma.

Nerazjašnjena su ostala pitanja koja je i sama Diana postavljaala: Gde su sve završila ta deca? Zbog čega su zdravi srpski dečaci bili "odeveni u ustaške unifome", šta je bilo s njima? Šta se desilo sa Dianinom arhivom koju su zaplenili komunisti?

Ali o ovome je tek počelo da se priča...

Iz dubine vremena izvučena je istina

- Ovom prilikom želim se zahvaliti posthumno Diani Budisavljević u ime sve dece koju je spasila iz logora. A najviše zahvalnost pruža ovaj film koji je iz dubine vremena izvukao humanu priču, već osuđenu na zaborav. Iako su je negirali i jedni, i drugi, pobedila je istina. Evo, mi smo svedoci te istine. I bravo za Dianu i za istinu - rekla je sinoć pred brojnom publikom festivala Slobodna zona Nada Vlaisavljević, jedna od preživelih logora Loborgrad.

Film “Dnevnik Diane Budisavljević” će naša publika moći da pogleda u bioskopima širom Srbije počev od četvrtka, 14. novembra.

(D.D.S.)