"Slobodna zona": Šest uzbudljivih ostvarenja u selekciji "Horizonti Balkana"

Petnaesto jubilarno izdanje filmskog festivala "Slobodna zona" u okviru selekcije Horizonti Balkana donosi šest uzbudljivih ostvarenja po izboru selektora Jelene Maksimović i Ivana Bakrača.

U centru pažnje su borba i sećanje, nasleđe prošlosti, potreba za (dis)kontinuitetom i po(r)uke kojim događaji mesta i ljudi iz prošlosti definišu našu budućnost.

Preporučujemo

Dugometražni dokumentarni film Andreja Korovljeva Tusta približava nam život Branka Črnca Tuste, frontmena legendarnog pank-rok benda KUD Idijoti iz Pule. Tusta je zahvaljujući svom muzičkom i sindikalnom angažovanju kao vođa sindikata "Uljanika" iz Pule postao simbol slobode i zdravog razuma na regionalnoj sceni. Kroz arhivske materijale i intervjue s članovima benda, kolegama i savremenicima, film govori o neočekivanom proboju i meteorskom usponu pulskog sastava, ograničenim aktivnostima benda i zabranama koje su doživljavali usled rata i nacionalizma u Hrvatskoj. Nepoljuljanih ideala i beskompromisnog stava, Tusta i KUD Idijoti bili su prvi hrvatski bend koji je nastupio u Srbiji nakon raspada SFRJ, na danas legendarnom koncertu u beogradskoj Hali sportova 2000. godine.

Film makedonske rediteljke Teone Strugar Mitevske, Bog postoji: njeno ime je Petrunija, imao je premijeru na ovogodišnjem Berlinalu gde je dobio Nagradu ekumenskog žirija. Film je dobitnik nekoliko nagrada na letnjim festivalima i favorit publike. Ova moderna makedonska satira prati borbu tridesetdvogodišnje žene sa svakodnevnim nevoljama post-socijalističkog patrijarhalnog društva. Mitevska postiže balans između humora i ozbiljne feminističke pozicije koja preispituje tradiciju, patrijarhat i religiju kao najproblematičnije aspekte savremenog makedonskog društva. Nakon bezuspešnih pokušaja da pronađe posao praćenih seksističkim poniženjima, Petrunija se odlučuje za učešće na tradicionalnoj ceremoniji namenjenoj isključivo muškarcima. Teona Strugar Mitevska je za film Bog postoji: njeno ime je Petrunija dobila Zlatnu arenu za režiju u kategoriji manjinskih produkcija na proteklom 66. Pulskom filmskom festivalu.

Još jedan film koji reprezentuje žensku borbu režirala je hrvatska rediteljka Dana Budisavljević. Dnevnik Diane Budisavljević predstavlja crno-belu fuziju igranog, dokumentarnog i arhivskog materijala, dramatizacije autentičnih događaja, filmskih natpisa, komponovane eksperimentalne i klasične muzike. Dokumenti i fikcija se prepliću slikajući snažan portret hrabre žene koja odlučuje da je život nevine dece veći od ideja nacionalnosti, političke pripadnosti, pa i od njenog sopstvenog života. Založivši sopstveni život u ime nevinih ljudi, gospođa iz visoke građanske klase odlučuje da spase 10.000 dece iz ustaških logora za vreme Drugog svetskog rata.

I dokumentarni film srpske autorke Jelene Radenović Umetnost sećanja podseća nas na nasleđe prošlosti. To je film o monumentalnim spomenicima podignutim u periodu socijalizma na tlu bivše Jugoslavije. Osnovna namera filma je da pokaže da će prava umetnost opstati, naći put do publike i preživeti smene ideologija i političkih uređenja. Ovi spomenici su istovremeno simboli stradanja i čovekove borbe za slobodu, za bolju i svetliju budućnost. O tome kako su nastali neki od najvažnijih spomenika i kako je bilo stvarati u tom periodu u filmu svedoči skulptor prof. Miodrag Živković, autor spomenika na Kadinjači, Tjentišu, u Kragujevcu...:

- Oni su apstraktne konstrukcije, lišene ideoloških simbola (srp, čekić) i kulta ličnosti koji je veoma prisutan u spomeničkoj skulpturi drugih socijalističkih zemalja. Njihov oblik i dizajn su moderni, čak i futuristički, vizionarski, dok je njihova tehnička izvedba impresivna. Njihov cilj je bio da postave i estetske i etičke standarde u novorođenom, posleratnom društvu. Inspirativni moto tog vremena ilustruje ovu nameru: mi gradimo spomenike, spomenici grade nas!

Izvanredan minimalistički debitantski film Čudovišta rumunskog reditelja Mariusa Olteanua okreće se unutrašnjoj, ličnoj borbi i preispituje odnos glavnih protagonista kroz njihove susrete sa potpunim strancima. Vešto izgrađena napetost  omogućava putovanje kroz usamljenost ljudskog bića u post tranzicionoj državi. Dana i Artur su bračni par u svojim četrdesetim i zajedno su skoro već 10 godina. Kao par, uživaju ljubav i naklonost prijatelja i porodice, a pojedinačno prezir. Njihove lične potrebe, ubeđenja, životna očekivanja, ali i unutrašnji demoni nateraće ih da se suoče sa sobom i zapitaju, ali i odluče, da li je rastanak zaista najveći dokaz ljubavi?

U okviru dokumentarnog omnibusa Palata za narod bugarskih reditelja Georgija Bogdanova i Borisa Misirkova glavni protagonisti su građevine u Moskvi, Sofiji, Bukureštu, Berlinu i Beogradu koje predstavljaju remek-dela arhitekture iz perioda socijalizma i svedoče o istorijskim preokretima u Istočnoj Evropi u drugoj polovini dvadesetog veka.

Arhivski materijali, intervjui, savremeni snimci, glasovi naratora i citati grade strukturalno kompleksan omaž ovim izuzetno zančajnim građevinama. One pamte drugačije političke vrednosti i otvaraju pitanja za različite interpretacije u sadašnjosti. Nacionalna palata kulture u Sofiji, Državni univerzitet u Moskvi, Palata parlamenta u Bukureštu, Palata Federacije u Beogradu i Palata republike u Berlinu jedinstvena su arhitektonska dela čija je izgradnja zahtevala mnogo hrabrosti i malo ludila, a zadatak im je bio da podsete narod na vrhovnu vlast i svetlu budućnost. Svaka od njih je po nečemu posebna – najviša, najveća, ima najveći sat na svetu ili najnapredniju tehnologiju svoga vremena. Te građevine su bile najgrandiozniji poduhvati u vreme kada je borba za opšte dobro bila politika centralne vlade. Sada, kada je socijalizam propao, autori se osvrću na njih i otkrivaju njihove tajne.

(Telegraf.rs)