Tragičan život i samoubistvo Margo Hemingvej, Ernestove unuke: Epilepsija, bulimija, depresija...

Bila je visoka 180 cm. Njeni savremenici su je opisivali kao devojku sa "izuzetnim licem, sjajnom energijom i primamljivim imenom da, kad bi ušla u prostoriju, razgovor bi stao". Kad biste se rukovali sa njom, imali biste osećaj da će vam zglob svakog trenutka naprsnuti. Bila je vedra, avanturističkog duha, željna društva i putovanja. Manekenka i glumica. Unuka pisca Ernesta Hemingveja. "Lice generacije" – Margo Hemingvej...

Život u porodici Hemingvej

Rođena je kao Margo Luiz Hemingvej (Margot Louise Hemingway) 16. februara 1954. godine u Portlandu, SAD. Ime "Margot" je promenila u "Margaux" (čita se isto – Margo) kad je čula da su je roditelji začeli uz bocu vina "Chateau Margaux", po kojoj su je prevashodno i nazvali.

Njen otac Džek, sin Ernesta Hemingveja i njegove prve supruge Hedli Ričardson, bio je pisac i ribolovac koji se uspešno zalagao za očuvanje mnogih prirodnih rezervata. O majci Bajri Luiz Vitlsej nema mnogo podataka, osim da su je zvali "Pak" i da je preminula 1988. godine.

Margo je bila srednja od tri ćerke Hemingvej. Starija Džoan, nadimak "Mafet", rođena 1950. godine, nije deo javnog života i danas i dalje živi povučeno, dok je mlađa Mariel od detinjstva uspešna glumica, rođena 1961. godine.

Sestre su odrasle na očevoj farmi u gradu Kečam, u američkoj državi Ajdaho, gde je Margo volela da skija i peca, a bavila se i streljaštvom.

Manekenske i filmske vode, brakovi i žurke

Visina i nesvakidašnja lepota su joj omogućile veliki uspeh već na samom početku karijere.

Kad je imala 19 godina, dok je pratila oca na poslovnom putu u Njujorku, primetio ju je Erol Vetson, filmski producent i vlasnik "Wetson" hamburgerskog lanca, i pomogao joj da uđe u svet mode.

Radeći kao manekenka i foto-model, sedamdesetih godina potpisala je ugovor od milion dolara za reklamiranje Faberžeovih "Bejb" (Babe) parfema, a da nije ni završila srednju školu. Ovo je bio prvi milionski ugovor koji je ikad ponuđen jednoj manekenki. Nazivali su je "novim njujorškim supermodelom", pojavivši se na glavnim stranicama časopisa Vogue, Elle, Cosmopolitan, TIME, Harper’s Bazaar itd.

Sa Erolom se venčala 1975. godine, ali se brak završio razvodom tri godine kasnije. Već naredne, 1979. godine, udala se za filmskog reditelja, Venecuelca francuskog porekla, Bernarda Fošiera, s kojim je jednu godinu živela u Parizu. Taj brak se, takođe, završio razvodom.

Prva filmska uloga joj je pripala u trileru "Karmin" (Lipstick) 1976. godine, gde je glumila sa mlađom sestrom Mariel. Usledili su filmovi "Killer Fish", "They Call Me Bruce?", "Over The Brooklyn Bridge" i mnogi drugi, ali treba napomenuti da nijedan od ovih filmova nije doživeo uspeh, niti joj je doneo glumačko priznanje. 

Sredinom i krajem 70-ih godina, Margo je bila redovni posetilac diskoteke "54" (Studio 54). Tu je često bila viđena u društvu Endija Vorhola, Lajze Mineli, Bruk Šilds, Majkla Džeksona, Fare Foset, kao i sestre Mariel. Na tom mestu je počela da eksperimentiše sa drogom i alkoholom.

- Volela sam da plešem i išla sam u diskoteku "54" barem dvaput sedmično. Ali, tamo sam se uvek osećala nervozno. Bila sam u eri cele "Halston – Lajza Mineli" ekipe. Prema mom mišljenju, svi su oni bili prave javne ličnosti, a ja samo devojka iz Ajdaha. Pila sam da bih se opustila. Nikad nisam pomislila da će mi alkohol postati problem. U doba mog dede, bila je vrlina piti, ali to i ne pokazati. I kao i on, želela sam da živim potpuno ispunjenim životom, uz užitak - govorila je Margo.

Disleksija, epilepsija, bulimija, depresija

Porodica Hemingvej nikad javno nije pričala o svom privatnom životu. Ispod površine su se suočavali sa velikim bolom. Starija sestra Džoan je od svoje 16 godine često bila u psihijatrijskim bolnicama. Margo nikad nije bila u veoma dobrim odnosima sa svojom porodicom koja je zajednički patila od depresije.

Margo se još od detinjstva borila sa disleksijom. Poznato je da nije čitala knjige svog dede, ali pojedini kažu da im se posvetila poslednjih godina života. Ipak, trudila se da preuzme njegov životni stil. Imala je sedam godina kad je deda Ernest izvršio samoubistvo, a iste godine su krenuli i njeni epileptični napadi. Mnogi smatraju da je uzrok tome upravo bila njegova smrt. Kao i on, patila je od kliničke depresije celog života.Od detinjstva je pila lekove. Zbog karijere i disleksije nije završila srednju školu.

Veruje se da su joj roditelji manje pažnje posvetili upravo zbog njenih epileptičnih napada, smatrajući to sramotom i njihovom krivicom. Pre nje su izgubili sina, pa možda nisu znali na odgovarajući način da se bore sa daljim "razočaranjima" u životu. Jednom prilikom, Margo je izvesnom novinaru rekla da su je roditelji zaboravili dok je odrastala, pravdajući to jer je bila srednje dete.

Rivalstvo među sestrama i pokušaj "povratka"

Takođe, iako su bile bliske, vladala je tenzija i između sestara, budući da je Mariel dobijala veće glumačke pohvale od starije sestre. Mariel je čak bila nominovana za Oskara 1980. godine za sporednu ulogu u filmu "Menhetn" Vudija Alena.

Margo često nije pričala ni sa svojim ocem i njegovom drugom suprugom koju je oženio posle smrti supruge Bajre. Mariel je pre nekoliko godina izjavila da je njen otac seksualno zlostavljao njene starije sestre kad su bile devojčice. Budući da je to bilo u njenom ranom detinjstvu, Mariel se seća samo bledih dešavanja.

- Kad sam bila devojčica, delila sam spavaću sobu sa Margo. Tata bi ulazio u našu sobu. Teško je imati vizuelnu predstavu toga, ali znam šta se dešavalo. Nije bilo ispravno - izjavila je Mariel.

Zakari Selidž, Margin mentor i bliski prijatelj, pomagao joj je još od samog početka njenog uspona ka slavi. Upoznao ju je sa jogom i meditacijom, što joj je mnogo pomoglo u toku profesionalne karijere, sprečavajući njene moguće psihičke probleme. Jednom prilikom je dozvolila da se snimi njena terapija bulimije, koja je bila prikazana na televiziji kako bi podigla svest o ozbiljnosti takvog poremećaja ishrane. Margo je poštovala Selidžove savete do kraja života.

Nakon skijaške nezgode 1984. godine, ugojila se, pa je upala u depresiju. Tri godine kasnije, prijavila se u jedan rehabilitacioni centar kako bi prevazišla problem s alkoholom.

Kako bi se "vratila u javnost", pojavila se na naslovnoj strani časopisa "Plejboj" 1990. godine. Međutim, posle dve decenije profesionalne karijere, njena slava je polako jenjavala. Fizička privlačnost je postepeno nestajala. Bankrotirala je. Ranih 90-ih godina, izdržavala se tako što je glumila u niskobudžetnim filmovima, potpisivanjem svojih obnaženih fotografija iz "Plejboj"-a i radom u kol-centru. Putovala je po celom svetu, uživajući u upoznavanju novih ljudi i kultura. Bila je i voditelj avanturističke TV emisije "Wild Guide" na Discovery Channel-u, ali ju je prerana smrt u tome prekinula, snimivši 13 epizoda.

Samoubistvo ili...?

Prvog jula 1996. godine, dan pre tridesetpetogodišnjice smrti svog dede, Margo je pronađena mrtva u svom apartmanu u Santa Moniki. Našli su je na krevetu, s nogama na jastucima i knjigom u krilu. Imala je 42 godine. Prema nalazima policije Los Anđelesa, preminula je od predoziranja fenobarbitalom.

Iako je njena smrt proglašena za samoubistvo, njena porodica je sumnjala. Nije ostavila nikakvu poruku. Prijatelji i poznanici su pričali kako su je pred smrt viđali nasmejanu, da je dobro izgledala i da se stabilizovala. Njena sestra Mariel je 2005. godine na televiziji izjavila da je ipak prihvatila smrt svoje sestre kao samoubistvo. Tačan razlog zašto se ubila nije poznat.

Telo Margo Hemingvej je kremirano i sahranjeno u porodičnoj grobnici na Kečam groblju u Ajdahu.

Godine 2013. snimljen je dokumentarni film o porodici Hemingvej pod nazivom "Running from Crazy", koji opisuje istoriju depresije, samoubistava i bolesti zavisnosti ove slavne familije. Inicijator i narator filma je Mariel Hemingvej, režirala ga je Barbara Kopl – dvostruka dobitnica Oskara, a producirala Opra Vinfri.

(Dušan Veselinović / Pop&Kultura / Telegraf.rs)