Izložba „Magičnost drevnog – Venija Vučinić Turinski“ u Muzeju savremene umetnosti

U četvrtak, 5. septembra u 18 časova, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u okviru ciklusa „UMETNOST I LIČNOST - skulptorke iz kolekcije MSU“ biće otvorena izložba „Magičnost drevnog – Venija Vučinić Turinski“ autorke dr Rajke Bošković.

Ciklusom izložbi „UMETNOST I LIČNOST - skulptorke iz kolekcije MSU“ razmatra se i sagledava dvosmerni put uzrastanja Od ličnosti Do umetnosti i/ili Od umetnosti Do ličnosti. Ovim ciklusom, koga čini dvanaest samostalnih i trinaesta grupna izložba, predstavljaju se skulptorke koje su svojim stvaralaštvom dale značajan doprinos skulpturi 20. i početka 21. veka.

Preporučujemo

Treća u nizu izložbi predstavlja skulptorski opus Venije Vučinić Turinski (1934). Na našoj umetničkoj sceni njen stvaralački opus, koji traje više od šest decenija, predstavlja sasvim osobenu i nesvakidašnju pojavu. Specifičnom umetničkom poetikom nenadano nam otkriva novo i neočekivano viđenje drevnih predmeta, sprava i stvari iz svakodnevnog okruženja koji sadrže i simboličku dimenziju. Istovremeno obični i magični; daleki i bliski; ogoljeni i tajanstveni, oblici njenih skulptura plene svojom, na prvi pogled, nesputanom igrom, ali i veoma dobro odmerenom unutrašnjom konstrukcijom, što im daje kompaktnost i ubedljivost izraza.

Umetnički opus Venije Vučinić Turinski odraz je njenog stava i shvatanja - i života, i umetnosti, koje iskazuje u svojim skulpturama jasno, jezgrovito, nepokolebljivo i neopozivo. Van ikakvih pomodnih strujanja, proklamovanih nametnutih tendencija, grčevite težnje da upliva u aktuelne umetničke tokove...kristalno jasan, duboko promišljen, svoj put sledi bespogovorno od samih početaka svog umetničkog delovanja do danas. Nesumnjivo sa potpunom svešću i prihvatanjem šta iz toga sledi – neminovnost suočavanja sa marginalizacijom; stavljanjem po strani njenog umetničkog rada; nedovoljnog stručnog uvida i osvrta na umetnički doprinos, a samim tim i izostanak odgovarajućeg uključivanja u istorijske preglede umetnosti.

Drvo – osnovni i skoro jedini materijal u njenoj skulpturi, Venija najčešće ne ostavlja izvorno, sa vidljivim unutrašnjim tokovima, koji umetnika mogu da nadahnu, ali, i da zavedu. Njeno drvo je najčešće crno kao ugarak; kao ono sa ognjišta, koje u sebi još uvek čuva toplinu; u kome se došlo do dubine smirenja, ali ne i ugaslosti bez života. U tim i takvim oblicima i predmetima od drveta (premazanog bajcom), sadržana je sva snaga i energija drveta kao dragoceno jezgro usahlog plamena. Ali nijedan deo drveta u Venijim skulpturama nema prizvuk daljeg propadanja, niti tehnicističke dejstvenosti monohromnih reljefa i asamblaža od drveta (takođe obojenih crnom, ali i belom ili zlatnom) Lujze Nevelson (Louise Nevelson). Naprotiv, dobro pronađeni elementi na Venijinim skulpturama stvaraju poseban svet arhetipskih oblika na kojima je sačuvana i ubedljivo dočarana toplina ne samo materijala (drveta), nego i celokupnog prizora. I to sasvim posebnog dejstva i utiska topline – one zatomljene, nabijene, otkrivajuće ... i bliske, koju u sebi čuvaju predmeti iz narodne radinosti. Snažno doživevši svu lepotu i mistiku takvih predmeta, ona je duboko dotakla mudrost narodnog umetnika u njegovom oblikovanju svakodnevnih upotrebnih predmeta. Etnografski predmeti kao polazište - neobično komponovane skulpture kao ishodište.

Suština svakako neobičnog ali autentičnog stvaralaštva Venije Vučinić Turinski možda je na najdublji način iskazana rečima Lazara Trifunovića, koje, iako izrečene pre više od pola veka, davne 1969. godine, ne samo da imaju svoju potvrdu danas, nego su nesumnjivo dobile na svojoj snazi i ubedljivosti: „Promene u umetnosti nisu uvek radikalne i totalne, jer ima i onih koje se izgrađuju dugim, strpljivim i metodičnim radom. Čini mi se da je to vrlo karakteristično za Veniju Vučinić i njenu generaciju, to odlučno, ozbiljno i savesno izgrađivanje novog i svog umetničkog sveta, što je u velikoj meri doprinelo da se prošire granice naše skulpture i ona obogati za jedno novo shvatanje forme.“

U doba neprestanih promena i često grčevite pomame za novinama u umetnosti 20. veka, koja se još silovitije nastavlja danas na početku 21. veka, umetnički opus Venije Vučinić Turinski odražava jedno posvećeno i duboko uranjanje u sebe i svoj specifičan umetnički svet. To je rezultiralo stvaranjem samosvojnog i autentičnog skulptorskog umetničkog opusa, celovitog i zaokruženog.

Tokom trajanja izložbe, pored javnih vođenja, organizovaće se i ciklus predavanja Misao o skulpturi (3) koja će održati dr Rajka Bošković, sa posebnim gostom za svaku od odabranih tema.

Venija Vučinić Turinski (1934, Kolašin), diplomirala je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu (1962), gde je završila i postdiplomske studije u klasi Jovana Kratohvila (1964). Član je ULUS-a (od 1963). Bila je član grupe 10 plus. Njeni radovi se nalaze u mnogim muzejskim zbirkama, i to Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja u Kruševcu, Zavičajnog muzeja Rovinja, kao i u Galeriji savremene umetnosti u Lazarevcu, Modernoj galeriji u Zrenjaninu, Galeriji u Murskoj Soboti, Domu kulture u Prilepu i dr. Do sada je imala osam samostalnih izložbi, a učestvovala je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Javna skulptura Korablja, realizovana u mermeru, postavljena je u parku na levoj obali Save u Beogradu. Dobitnica je značajnih nagrada kao što su: Nagrada „Sreten Stojanović”, Akademija likovnih umetnosti, Beograd (1962), Nagrada za skulpturu, 10. izložba Umetničke kolonije Ečka (1965), Otkupna nagrada Galerije Fortuna, Zagreb (1966), Nagrada Umetničke kolonije, Rovinj (1975), Otkupna nagrada na Bijenalu male plastike, Murska Sobota (1977), Nagrada za izvođenje skulpture Korablja u slobodnom prostoru, Prostor 78, Beograd (1978), „Zlatno dleto”, ULUS, Beograd (1980), Nagrada Oktobarskog salona, Beograd (1982), Nagrada na Jesenjem salonu likovnih umetnika, Beograd (2003) i dr. Živi i radi u Beogradu.

Izložba traje do 23. novembra 2024.

(Telegraf.rs)