Izložba "Fantastičnih 6" u utorak, 3. septembra u galeriji Kuće legata

Izložba "Fantastičnih 6" Maje Živanović biće otvorena u utorak, 3. septembra u 19 časova u galeriji Kuće legata, u Ulici Knez Mihailova 46.

Grupa slikara objedinjena izložbama i projektom „Fantastičnih 6“ postoji od 2016. godine. U njoj su okupljeni renomirani stvaraoci i višedecenijski prijatelji - Željko Đurović, Željko Tonšić, Vladimir Dunjić, Milan Tucović, Zoran Velimanović i Sergej Aparin. Raznorodna dela ovih autora izlagana su na zajedničkim postavkama u Beogradu, Kragujevcu, Užicu i Smederevskoj palanci, viđena od strane više od 8.000 zaljubljenika u umetnost figurativnog, nadrealnog i vanpojavnog.

Preporučujemo

Samo u Beogradu, u Kući Legata, 2017. godine, u večeri otvaranja bilo je preko 2000 posetilaca...što bi voleli da na istom mestu - ponovimo i ovom izložbom.

Predstavljeni umetnici, odavno su prepoznati od strane likovne javnosti i kritike. Dvojica su nas, nažalost, prerano napustila - Željko Tonšić i Milan Tucović. Zato je ova izložba retka prilika da se na jednom mestu ponovo sintetizuju njihovi radovi i energije koju nose.

Svi mi koji smo poznavali i družili se sa Milanom Tucovićem (1965-2019), već pet godina osećamo strašno nedostajanje zbog njegove umetnosti, ali i harizme i dobrote koju je imao, i nesebično delio, poštujući svakog čoveka. Jedna od njegovih slika iz rane faze nosi naziv "Dečak koji je nosio svetlo", i mislim da upravo ta rečenica oslikava samo njegovo biće. Iako vajar po vokaciji, najviše će ostati upamćen po čudesnim slikama i objektima u kojim je spajao vremena na samo njemu osoben način. Bio je posvećenik magičnog realizma nasleđenog diskursa, autentičan u delima naglašene poetike nostalgičnih prizora i kulisa složenih i promišljenih scenografija. U Milanovom paralelnom svetu slojevitih kompozicija metafizičkog prizvuka, figure i predmeti su idejno čvrsto povezani, jer je baš to potrebno da se njima prizove prošlost. Ovde i tamo, možda i zaista - glavni akteri su najčešće obični ljudi, tragični, zaneseni, zamišljeni - katkad i sa margina...ali i umetnici iz različitih epoha, kojima je snažnom, a nepretencioznom naracijom, dodeljivao različite uloge. Čestim dijalogom između književnosti, filma i slikarstva, Milan je posedovao moć da prigušenim koloritom i snažnim crtežom materijalizuje misao, otelotvori nečiji lik na svojim platnima i utka ga u tkivo slike. Na taj način, svaki posmatrač doživljava čudni mir - setne misli, umor, povučenost ili radost i zadovoljstvo. Sreća voli tišinu.

Samorodno stvaralaštvo visokih slikarskih dostignuća Željka Tonšića (1954-2014) obeležile su arhetipske teme, paralele sa istorijom umetnosti specifičnog kreda u kojem se susreću i stapaju Vizantija i najviši dometi zapadnoevropskog slikarstva - i tako dobijaju svoj novi život. Sublimisana i fatalna magičnost antičkih, renesansnih i prerafaelitskih vremena transponovana je kroz ženske likove nestvarne lepote, u skladnim kompozicijama sistematične ikonografije. Od realnog ka nebeskom, Željko je težio paradigmi idealne žene koja u sebi poseduje vanvremensku lepotu. Lepotu, kao jedan od neobjašnjivih pojmova, koju posmatrač može samo da oseti i da joj se divi. U tehničkom pogledu, iako se ovaj umetnik najviše oslanjao na Van Ajkovo slikarstvo, vešto je spajao domete tog vremena i srednjeg veka u sopstveni simbolizam, a neverovatnu pažnju posvećivao je detaljima, tako da slike izgledaju poput fotografija.

Kroz sva dela ovaj izraziti portretista se vraća preciznosti, često zaboravljenoj u srpskoj umetnosti kraja 20. i početka 21. veka. Snažnog, minucioznog crteža i skladnog kolorita, naizgled realistična i akcentovane personalnosti - ona prenose priču prepunu značenja. Nestvarne gracije naglašenih dlanova, čija draž i savršenstvo nije samo u figuri već i u tajnama koje nose - često pod velovima, s turbanima, renesansnim kapama i cvećem ili biserjem u kosi, poseduju čulnost koja nije banalna, već metafizička.

Svest o prolaznosti, neumoljiva dvostrukost ljudske prirode, patnja i radost, uspon i pad, prizemnost i snoviđenja - identično su zastupljeni u raznolikim delima Zorana Velimanovića. Njegovo stvaralaštvo predstavlja zasebnu celinu metamorfoza i ružnog i lepog, autentičnih ljudskih priča, objedinjenih u različitim tematskim i koloritskim ciklusima. Temeljan manuelni rad, sklonost ka minucioznoj posvećenosti detaljima i mnoštvo simbola i poruka - glavne su karakteristike njegovog plodnog opusa. U Velimanovićevoj umetnosti, slike i objekti nose skrivene slojeve, sa kontinuirano prisutnom protivrečnošću između sveta svetlosti i sveta tame. Njegovo višeznačno stvaralaštvo, brutalno i fantazmagorično - snažno je i zgusnuto, istovremeno bolno i puno radosti. Uzrok tome je to - što na platna i objekte prenosi ono što smatra iskrenim i važnim...istražuje ono što je tajnovito, a svojstveno ljudima. Kroz intimističke objekte i monumentalne kompozicije, koji su puni dramatike, zaokupljen temama i formama realnog i vanpojavnog, Zoran Velimanović spaja nespojivo, odnosno primenjujući različite materijale - dolazi do suštinskog. Na njegovim radovima nema slučajnosti, svaki potez je dobro promišljen, sa istaknutim simboličkim vrednostima i metaforičkim značenjima, tako da stičemo utisak da bez obzira na to što smo posmatrači - svi smo mi istovremeno i učesnici, poistovećujemo se, jer smo videli svoje najdublje tajne i strahove.

Pomerena logika likovnog sveta Vladimira Dunjića čini da ono što je uobičajeno postaje čudno, u naizgled jednostavnim kompozicijama ekvivalenata za doslednost i osećaj za meru. Kompleksnost mikro-makro odnosa u očiglednom. Dijalog sa sobom, svetom ali i onim različitim. Tako bi, nekoliko reči, mogli da sažmemo njegovo plodno stvaralaštvo. Krećući se tankom linijom između realizma i metafizičkog, Dunjić je kontinuirano posvećen motivima kojima se periodično vraća - "Velovi", "9 mačijih života", "Prokrustov muzej", "Donje nebo" i "Vrtoglavice".

Separatna stvarnost, duhovni i materijalni svet, skriveno-otkriveno...preneseni su u ciklusu "Velovi". Iako je u Vladinom stvaralaštvu, kroz tematiku suzdržanih a sugestivnih portreta, personalnost akcentovana, neki od radova redukovani su na simbolički sadržaj kroz česte paralele s majstorima istorije umetnosti. U tim delima nema suvišnih detalja, fokus je u prvom planu, i razoružava nas direktnošću portretisanih.

Odnos individualnog i nametnutog transponovan u atipično, najčešće u kutije, ali i objekte - okosnica je ciklusa "Prokrustov muzej", koji je istovremeno i oštra kritika društva. Umetnikov dijalog sa svetom životinja čitamo u etapi "9 mačijih života", a pogled u sebe, u "Vrtoglavicama" - primarnog gornjeg raursa.

Melanholični prizori, višeznačnost vode - tama i svetlost...obeležje su ciklusa "Donje nebo".

Sergej Aparin, iako prepoznatljiv po metafizičkim slikama i školovan u duhu realizma, poslednjih godina pravi iskorak u radu nekonvencionalnim pristupom, upotrebljavajući neslikarske materijale - metal, gvožđe i tkanine - od kojih stvara slike-objekte. U pitanju su dela većih i srednjih formata, na temu žanr scena Sredozemlja, koja počivaju na sećanjima na putovanja na jug Italije. Neposredno viđeni zapisi stvarnosti, preplitanja noći i dana, utkani su u kontrastne prizore akcentovanih otvorenih prozora i vrata, koji su simbolička granica između svetova - spoljašnjeg i unutrašnjeg. Neposredno viđeni zapisi stvarnosti, preplitanja noći i dana, inkorporirani su u kontrastne prizore akcentovanih otvorenih prozora i vrata, koji su simbolička granica između svetova - spoljašnjeg i unutrašnjeg. Svaka Aparinova slika nosi vrlo promišljenu i složenu interpretaciju događaja. Na prvi pogled minimalističko, prisustvo ljudi u metafizičkim kompozicijama je vrlo važno. Svi likovi su tihi naratori, jer gotovo neprimetno ulaze i izlaze iz našeg vidokruga, lebde, ljuljaju se, sede, trče i penju se. S nekima se sučeljavamo pogledom, drugi su nam okrenuli ledja. Ponekad u prvom planu, a katkad kao detalj... usamljeni svirači, majstori, umorni biciklisti, sfumato figure ili one bez glava, a sa šeširima. Sve to ukazuje na univerzalna značenja čovekovog bivstvovanja.

Ne vidimo šta je u nutrini Sergejevih zdanja. Možemo samo da pretpostavimo da tamo vlada neki čudan mir, zaštićenost od nametnutih vrednosti i bekstvo u sopstveni mikrokosmos.

Strast, mistika i energija u opusu prefinjenog crtača - Željka Đurovića iznedrila je vizionarske slike pred kojima niko nije ravnodušan. Voda i vatra prate ga na tom samorodnom umetničkom putu, jer Željko kontinuirano veruje u lepotu i čulno, magijsko ali i prirodno. Permanentno je posvećen erotizovanim, izduženim, nestvarnim i fluidnim ženskim figurama, vilama, nimfama i silfidama - uronjenim u mediteransku atmosferu autentičnog bestijarijuma.

Invetivno pristupa alegorijskim i mitološkim temama, a sugestivnost atipičnih kompozicija pojačava opozitnim a jarkim i ekspanzivnim koloritom, i to je još jedno od bitnih obeležja i pokretača njegovog plodnog stvaralaštva. I upravo tako tonirane površine uzročnik su senzualnosti i strasti, jer figure nastaju bez predumišljaja, a u stalnoj korespodenciji sa energijom boja. Zemlja, voda, nebo, raskošna i osobena vegetacija su u suživotu s nestvarnim bićima koje nas zavode sa višeznačnih slika. Voda je život ali donosi i smrt, ženske figure su privlačne ali nepredvidive i svoje.

U fantazmagoričnim scenama neobarokne koncepcije prostora, ispotencirana je najvažnija karakteristika simboličnog slikarstva - potreba da se čulni svet približi i identifikuje sa neprolaznim. Željkovo slikarstvo je oličenje te žudnje.

Postavkom umetničke grupe „Fantastičnih 6“ sintetizovana su dela nekih od najznačajnijih srpskih slikara 21. veka, koji su ugled stekli postepeno, kroz decenije - predano i kontinuirano, strpljivim radom. U svetu trivijalnosti i efemernosti, ovi umetnici su ličnim umetničkim izrazom, koji povezujemo s fantastičnim i metafizičkim, stvorili jedno meta-vreme, koje razumemo i volimo na osoben način.

(Telegraf.rs)