Legat čuvenog majstora karatea stiže u Beograd: Veliki uspeh udruženja Adligat

Tokom posete predstavnika Adligata Okinavi potvrđen je dogovor da se legat slavnog učitelja karatea Šigeru Takamijagija (1935 - 2014) pokloni Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat (Muzeju knjige i putovanja sa Domom legata).

Ka Beogradu će uskoro biti poslati 4.500 publikacija iz oblasti karatea, istorije i kulture Japana, američke i engleske književnosti, lingvistike. Za Beograd su spakovani i kimono, naliv pero i drugi predmeti slavnog učitelja. Poklonodavci su njegov sin Satoru Takamijagi i član japanskog parlamenta gospodin Kunio Arakaki, na predlog Mihaila Hisaši Jamasaki Vukelića. Poklon se upućuje sa ciljem produbljivanja veza Srbije i Okinave i očuvanja sećanja na čoveka koji je značajno doprineo razvoju karatea u Japanu i u Srbiji.

Preporučujemo

"Legat jednog od najznačajnijih karatista Japana uskoro stiže u Srbiju! Uputio sam se na drugi kraj planete, u daleku Okinavu, da dogovorim tehničke detalje prenosa ali pre svega - da upoznam izuzetne ljude koji su Udruženju Adligat i meni lično ukazali toliko poverenje. Doček je bio impresivan a majstori karatea su ostavili na mene snažan utisak. Tihi i snažni, visokih moralnih načela, podsećaju me na srpske heroje iz teških ratova. Bilo mi je veoma važno da posetim mesta vezana za učitelja Takamijagija - njegov grob, rodnu kuću, školu karatea. Legat svakog velikana je deo njegove duše, a duša Takmijagija sada postaje most između Okinave i Srbije", izjavio je Viktor Lazić, predsednik Adligata.

Predstavnike Adligata primili su visoki zvaničnici Okinave, a o ovoj poseti je izvestio i veliki broj okinavljanskih medija.

Okinava se smatra kolevkom borilačke veštine karate i mnogobrojni turisti iz celog sveta posećuju ovo ostrvo upravo zbog karatea.

Učitelj karatea Šigeru Takamijagi - skromni genije hrabrog naroda

Učitelj Šigeru Takamijagi započeo je karate karijeru 1957. godine postavši član dve karate škole u kojima se podučavao stil Ueći rju. Prve karate korake uči od velikog učitelja Kanea Uećija (1911-1991) i njegovih pomoćnika. Život će ga odvesti u Ameriku, gde stiče zvanje magistra iz oblasti engleske književnosti. Vraća se na Okinavu, postaje univerzitetski profesor. Zbog izvanrednog poznavanja engleskog postaje jedan od glavnih eksperata za karate posvećen popularizaciji ovog sporta u SAD i Evropi.

Iako je na Okinavi bio veliki broj vežbača ovog stila karatea, Ueći rju je bio skrajnut na marginu zbog predrasuda da se radi o ratobornom i primitivnom karateu, jer su tehnika i način vežbanja bili prepoznatljivi po lakoj upotrebi u stvarnoj borbi, a mnogo polaznika je dolazilo iz siromašnijih slojeva društva sa nižim obrazovanjem. Pod nadzorom velikog učitelja Kanei Uećija Takamijagi izdaje knjigu "Duhovne teorije Okinava karatea – istorija i tehnika" 1977. godine. Ovo delo, ispisano na pet stotina stranica, razbija predrasude i donosi nemerljiv akademski doprinos za proučavanje istorije i teorije karatea, postavljajući Ueći rju stil kao ravnopravan drugima.

"Održavati visok nivo ambicije, a ostati među svojima", bio je životni moto Takamijagija koji je podučavao svoje učenike u školi koju je otvorio 1981. godine. Ambicija će učiniti da se neprekidno usavršavamo, ali koreni i veza sa svojima otkloniće pretnju usamljenosti i umišljenosti.

Poznato je da je karate mnogo više od sporta - to je filozofija života. Profesor Takamijagi je smatrao da je za izgradnju karaktera karatiste od izuzetne važnosti sticanje književnog i filozofskog obrazovanja. Treba biti, kako je govorio Takamijagi "istovremeno vešt i u znanju i u borbi".

Takamijagi je od početka devedesetih godina HH veka bio član upravnog odbora Okinava Karatedo Asocijacije, jedne od najvećih karate organizacija na Okinavi. Bio je, naravno, nosilac desetog dana, ali je ostavio i desetine naučnih dela iz oblasti lingvistike i edukacije engleskog jezika, filozofije, istorije karatea i drugih japanskih borilačkih veština. Njegova knjiga „Duh ratnika – tajna duše“ i danas je veoma popularna na Okinavi i spada u nezaobilazne klasike, a njegova enciklopedija karatea se smatra najznačajnijim takvim delom. Zbog nemerljivog doprinosa razvoju karatea, Takamijagi je 2011. godine proglašen osobom izuzetnog kulturnog značaja Prefekture Okinava.

U Srbiji se Ueći Rju škola karatea razvijala još od 1973. godine. Zbog sankcija i ratnih dešavanja srpske škole karatea su izgubile kontakt sa matičnom organizacijom na Okinavi. Tokom evropske turneje 2000. godine učitelj je iznenada promenio plan putovanja i došao u prvu posetu Srbiji na poziv učitelja Vladimira Popovića (osmi dan) i učitelja Milana Dimitrieskog (sedmi dan), čija imena su i danas istaknuta na Okinavi. Tako su obnovljene stare veze i nastala nova etapa u istoriji srpskog karatea. Uslediće još poseta Beogradu: 2003. i 2007. godine, kada se pored karate seminara, održavaju i večeri kulturne razmene na kojima su predstavljeni srpski i okinavljanski narodni plesovi i muzika.

Takamijagi je isticao da je za razumevanje karatea potrebno istinsko razumevanje duhovnog bića. Dakle, da bi Srbi bili dobri karatisti, moraju dobro da poznaju – sebe, ali i mentalitet i dušu Okinavljana. Profesor je insistirao na širokom obrazovanju i na međusobnom upoznavanju kultura – želeo je i da njegovi Okinavljani znaju o Srbiji. Na poziv učitelja na Svetsko prvenstvo u karateu 2009. godine učestvovala je i reprezentacija Srbije, čiji je tad domaćin na Okinavi bio upravo Takamijagi.

Zahavaljujući podršci Takamijagija u Srbija je postala važan centar Ueći rju karatea u Evropi. Iz Srbije se ovaj stil poslednjih decenija proširio u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Grčku, Rusiju i Ukrajinu. Takamijagi je uvek isticao da ceni to što se, za razliku od Evropljana i Amerikanaca, pored izrazite borbenosti i trudoljublja u vežbanju, Srbi interesuju i za duhovnu stranu karatea. Osećao se u Srbiji kao kod kuće i naročito zavoleo vojnički pasulj. Poslednjih godina života je ostao željan da nas još jedanput poseti. Ta želja sad ispunjava, tako što će zauvek biti prisutan u svom legatu u Beogradu.

(Telegraf.rs)