Kakav smisao ima patnja - na ovo pitanje odgovor daje poliptihom "Purgatorijum" Zoran Velimanović

Galerija A, Dunavska 59, Viline Vode, Dorćol, Beograd

Utorak, 25.06. 2024. 19h

Preporučujemo

Izložba traje samo jedno veče, tri sata

’Purgatorium’, 160 x 840, ulje na platnu, 2009. Zoran Velimanović

Kakav smisao ima patnja - na ovo pitanje odgovor daje poliptihom „Purgatorijum“ beogradski slikar Zoran Velimanović, koji pripada maloj grupi umetnika koji su posvećeni fantastici sa delikatnim osećajem za detalj. Kada se kaže purgatorijum znamo da se misli na čistilište, u izvornom smislu te reči. Umetnik Zoran Velimanović je svojim likovnim viđenjem pomerio granice posmatranja i doživljaja tog pojma. Njegov „Purgatorijum“ je čudovišna kompozicija - reljef slika duga devet metara koja nam otkriva delo koloristički iznijansirano u harmoničnim tonskim i hromatskim vrednostima usklađene game. U Velimanovićevom tekobnom čistilištu se stapaju tela, ribe ,kosti, bezlični ljudi...realno i iracionalno.Smrt se prepliće sa lepotom.

Slika "Purgatorijum" je nastala 2009, izlagana je na Mokroj gori 2013. pa u Galeriji fresaka Narodnog muzeja u Beogradu 2015. Sada je ponovo dostupna beogradskoj publici, na jednovečernjem događaju u Galeriji A.

" U Čistilištu, čovek ima još prilike da se promeni, još nije kasno. Što bi rekao Dante (koji će se čuti na izložbi ) "na sredini svog životnog puta našao sam se u jednoj mračnoj šumi, kad je pravi put izgledao izgubljenim". Još uvek postoji šansa da se pravi put nađe. Ako postoji želja za duhovnošću, ako se svesno ide u smeru samoizgrađivaja, postajanja boljim. Dobar čovek se ne rađa, dobar čovek se postaje radom na sebi i svesnim izborom.

Dok sam se spremao da naslikam tu sliku, tamo neke 2009. godine, o svemu što me je snašlo u životu i lično i ovako, kao člana društva, da tako kažem, stalno sam imao potrebu za nekim svetlom, za putem ka svetlu, za nekim utopističkim ciljem, za savršenstvom. Za čistotom, za nekim suncem. Samo sam hteo da isplivam negde na površinu, da udahnem punim plućima. Osećao sam se zatrpano, stisnuto, prljavo, ugnjavljeno, izgurano, obmanuto, prevareno, potcenjeno... Nisam hteo toliko veliku sliku, jedva sam je uglavio u prostor tog starog ateljea (koji je, igrom slučaja, bio upravo u istom ulazu iste zgrade gde je sada ’Galerija A’ u kojoj izlažem, samo sam ja bio u mezaninu,a galerija je na trećem spratu). Nekako sam uspeo da je uklopim pod uglom, na dva zida. Bio sam umoran od boja, od zamlaćivanja renesansnim vedrim, plavim nebom kao kod Rafaela, više sam mislio na Grinevalda i flamansku muku blatišta do pola, a od pola magluštine, gde su vlaga, hladnoća i konstantna muka. Samo sam hteo oblike, tela koja se valjaju, puna mi je glava bila nekih plutajućih tela koja se valjaju jedna preko drugih. Onaj razapeti Grinevaldov Hrist, koga je Veličković toliko puta slikao na milion načina, ta muka me je vukla. Hteo sam da eksplodiram od skupljenih glasova u glavi, od neke teške patnje, koja čak nije ni očigledna, jer je toliko već poodmakla, da više nema ni naglih pokreta ni galame, nego moraš ponovo da pogledaš i onda je vidiš u svoj njenoj tragičnosti. Stalno sam imao neka bolesna, žuta tela pred očima, pa zelena kao trulež u močvari, neku umbru od raspada svega, sa metalnim oblicima kao topovske cevi, odbačeno oruzje, sprave za mučenje, koplja, puške, sablje, kočeve, mrtvačke sanduke koji su naslagani na gomilu do neba veliku, prazne, ali lepo spremnei poređaneda se odmah odnesu, kao u nekoj radnji. Video sam u toj cevi blagog nagiba čak i ljubav, ali i nemoć... Kao neku pomirenost, što mi je bilo jako žao, jer sam uvek mislio, i sad mislim, da još uvek ima šanse da se stvari promene. Žao mi je bilo tih pomirenih ljudi na slici, teško mi je bilo da ih gledam kako su digli ruke od svega, kako su se predali, samo su se izvrnuli na stranu. Video sam konja koji guta ribe i kome kroz rupu na boku ispadaju ljudska tela, koja jede drugi konj pored njega i kome ribe ispadaju iz stomaka, kao kiša po nekom nesrećniku koji tu pored sedi zgrčen i samo je malo podigao ruku, kao da će to da ga zaštiti od svega okolo. Video sam i more kostiju, i ljude–kosture koji su jos živi, a nema više ni mesa ni kože na njima odavno, i pse sa ljudskim glavama... Neki bolesni, spori ritam. Ta slika je rasla sedam meseci. Uz padanje u nesvest od lošeg terpentina koji je isparavao sa ogromne površine i uz konstantno ludilo od umora, trovanja, prizora i napokon mogucnosti da izbacim iz sebe sve što mi se skupilo." - Zoran Velimanović.

(Telegraf.rs)