Slavimir Stojanović Futro: Čovek zvani kreativnost

Slavimir Stojanović Futro je jedan od najistaknutijih grafičkih dizajnera, vizuelnih umetnika, pisaca, ilustratora i profesora. Prepoznat je u Srbiji, ali i svetu, a njegovo ime postalo je sinonim za kreativnost, inovativnost i kvalitet u oblasti dizajna i advertajzinga.

Ovaj kreativac retko kada odmara. Autor je autobiografskog romana "Devet", serijala slikovnica za decu "Avanture Singi Lumbe", a koautor je i "Rečnika večitog odrastanja". Futro je redovan TEDx govornik, gostujući profesor na School of Visual Arts New York i docent na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

U ovom ekskluzivnom intervjuu koji je dao za besplatnu platformu za preduzetnike Naša mreža, Futro govori o svom kreativnom procesu, filozofiji dizajna i otkriva kako se izboriti sa izazovima u industriji.

• Nakon godina rada i, malo je reći, bogatog iskustva, kako biste opisali sebe? Ko je Slavimir Stojanović?

Ako u jednoj reči mogu da kažem, ja sam pokušavač. Tako sam se definisao.

Često svojim studentima, pre nego što urede logotip za sebe, dajem zadatak da opišu sebe u tri reči, a onda ih malo zezam i tražim, da od te tri, izaberu jednu. Na kraju to obično budu neke, da kažem, floskule. Ipak, teško je naći jednu reč za sebe.

Ali, ono što je meni pomoglo da opstanem sve ove godine jeste da nastavim da pokušavam. U toj reči "pokušavač" istovremeno ima i truda i uspeha i neuspeha. Drugim rečima, na "ti" sam i sa uspehom i sa neuspehom.

Kao što je, na primer, Džordan promašio nenormalnu količinu koševa, ali ih je i puno dao, jer je mnogo šutirao.

Tako da sam ja u toj situaciji. Sebe stavljam u priliku da, na dnevnoj bazi, što više proizvodim da bi, na kraju, iz tog kvantiteta i pokušavanja, izašlo nešto s čime sam na dugi rok zadovoljan.

Tako bih mogao sebe da opišem. Ja sam čovek kontinuiteta.

Naravno da je diskontinuitet, takođe, deo kontinuiteta, jer mora nekada da se udari glavom u zid, pod, plafon, ali najvažnije je da se nastavi. Često sam imao takve situacije i one mi se i dalje dešavaju na dnevnoj bazi kada nešto ne znam da rešim dizajnerski. Veoma se mučim dok to ne uradim i, mogu reći, istraumiram sam, jer mi nije jasno kako, sa ovoliko iskustva, nešto ne umem. I, onda to naučim, jer ne radim stvari "levom rukom" samo kako bih prešao na sledeći projekat.

• Kada se pogledaju radovi kojima se predstavljate, odmah je jasno da postoji određeni stil koji je karakterističan za vas. Kako biste ga definisali?

Pre svega, čitavog života se trudim da ono što radim bude lepo, pametno i komunikativno. Da ne bude hermetički i neprepoznatljivo. To je to što nama ovde, s jedne strane, fali kada odemo napolje, a s druge strane, time se i dičimo – da smo komunikativni i neposredni.

Želim da moj dizajn bude neposredan, ali i da intelektualno proizvede neku reakciju kod ljudi. Ne samo emotivno i estetski, nego i intelektualno, da se vidi neka inteligencija i da ta inteligencija krene da kruži od mene do publike i nazad. To je nešto što mislim da stvara opštu inspiraciju, nadahnuće i tako dalje.

Mislim da sam uspeo da, u taj Skandinavski minimalizam, upakuje balkanski duh.

• Jedan deo onoga što radite su i proizvodi pod vašim brendom. Šta je bila motivacija za to i kakvu su vam dalji planovi?

Na nedeljnom nivou, kao dizajner, izbacujem po 20 nečega. Ne objava za društveni mreže, nego 20 ideja – koncepta za vizuelne identitete, za komunikaciju, za slogane, itd. Baš jako puno radim.

U našem poslu je situacija takva da se veliki broj stvari ili odbije ili autocenzurom čovek sam odluči da ne pokaže klijentu. Među tim skicama se toliko stvari nagomilalo za ove godine rada i bilo mi je žao da propadaju, jer verujem da se u njima oseća taj koherentni, autoritativni, umetnički napor. Zato su mi izgledale kao nešto što može da bude umetnički entitet koji živi i ima svoj život za sebe nevezano za to šta ja sa njim radim, da li će u galeriju ili u radnju.

I onda sam, mic po mic, skupio gomilu takvih stvari i napravio jednu veliku izložbu u Srpskom kulturnom centru u Parizu 2011. godine. Kada sam video reakcije i da sam prodao pola te izložbe, shvatio sam da ljudi žele to da kupe to stvarno.

Tako sam otvorio radnju, koja se zove Futro, i od toga je, evo pre desetak godina, nastao taj brend i ljudi to konzumiraju u mnogo većoj meri nego što sam očekivao.

Imao sam jednu pauzu od par godina, jer nisam znao da organizujem proizvodnju tako da to teče nesmetano. Sada sam, napokon, pre par godina, skupio ekipu koja to sa mnom radi i razvija. Uključila se i moja porodica, supruga Olja žena i ćerka Nađa. Olja se u tome posebno pronašla i kad meni posustane neki motivacijalni faktor, ona ga nadoknadi svojom energijom.

U tome vidim ozbiljnu budućnost i mislim da čitava stvar ima ogroman, ne samo lokalni ili regionalni, već i svetski potencijal i to je nešto sa čime imam najveću identifikaciju.

Projekti koje radim komercijalno su često izazovni, teški i nemaju puno veze sa mnom, ali ih radim profesionalno. A ovo je nešto gde sam izbacio deo svoje duše, nešto što imam da kažem, a to ne mogu da učinim kroz komercijalni posao.

• Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu, iako nema dugačku tradiciju, obrazuje neverovatno talentovane ljude koji se kasnije pronalaze u različitim oblicima umetnosti. Vi ste završili ovaj fakultet, a zatim i počeli da predajte na njemu. Do kakvih ste zaključaka došli radeći sa mlađim generacijama?

Skapirao sam da smo genetski predodređeni za autentične kreativne napore i da možemo da stvaramo, uz dobro vođenje, čitave generacije vrhunskih kreativaca.

U jednom trenutku sam se odvažio i napravio jedan časopis po imenu "Plima" za sve studente i đake srednjih škola dizajna. Kada to pogledaš, pomisliš: "Čoveče, ovo je zemlja grafičkih dizajnera". Siguran sam da bi to isto pomislio za svaku drugu struku, kada bi neko, na taj način, orkestrirano stimulisao čitave grane privrede, posebno one kreativne. I onda bi se zapitao gde su svi ti ljudi, gde je njihov rad?

Zato i kažem, nenormalna je količina propuštenih prilika i talenata koji nisu zasijali do kraja.

To su Srbija i Beograd kako ih danas vidim. Ljudi koji dobro žive su oni koji rade u stranim korporacijama, za te strance, za projekte u inostranstvu i ti ništa od toga ne vidiš ovde.

I onda kad se dočepam nekog projekta, kao što je Narodni muzej ili Beogradski maraton, onda uradim tako kako ja mislim da treba i to besplatno. Uradim tako da ne gledaju poklonu u zube i da me puste da uradim kao da živim u Njujorku ili Stoholmu. Tako sam bar malo miran da je nešto urađeno suvislo.

A nove generacije su spektakularne. Meni se desilo da sam u 2021. godini zaplakao kada sam vidio radove nekih studenta i koliko su dobri. Bukvalno su mi suze krenule od neverovatnog osećanja. Zahvalio sam se univerzumu da postoje i dalje deca koje su u stanju da tako nešto lucidno i autentično proizvedu.

Nažalost, sada ne mogu više tamo da predajem, jer mi odnosi ogromnu energiju, a i puno vremena.

Verovatno ću napraviti svoje neke kurseve za dizajn koje ću moći da kontrolišem i vremenski i finansijski tako da napravim neki modelitet kako bih, na neki način, vratio društvu znanje koje imam.

• Ako biste probali da posavetujete nekog vlasnika malog preduzeća ili osobu koja razmišlja da se okuša u preduzetništvu i ima priču u koju veruje, kako bi trebalo da pristupi brendiranju svog proizvoda?

Kada se radi branding, najveća tajna je doći do esencijalne istine tog proizvoda i odnosa vlasnika tog brenda prema tom proizvodu. Doći do razloga zašto se uhvatio u tu bitku da to izbaci iz sebe i iz svoje proizvodne na tržište i zašto je taj njegov proizvod stvarno drugačiji od ostalih.

Znači, mora da postoji diferencijalna i kvalitativna razlika, ali pre svega ta neka ljudska, emotivna razlika u odnosu na neki drugi proizvod. Sve posle je pitanje konzistentnosti i držanja tog istog metoda. Zvuči užasno prosto i jednostavno, ali definitivno ljudi kupuju istinu.

Možeš da lažiraš da je neki proizvod zdrav i kada nije, jer je, na primer, pun šećera. Onda se ljudi navuku i hoće da ga troše. Međutim, iza takvih proizvoda mora da stoji nenormalna količina novca koja se ulaže u to da se kroz medije, reklamu i dizajn kod ljudi iznova izazove potreba i želja za kupovinom.

Međutim, ako pričamo o malim preduzetnicima koji nešto počinju da rade, mislim da je jedina suština da postoji zdrava osnova i poriv zašto hoće da poboljšaju društvo oko sebe tim svojim proizvodima.

Ako se vode filozofijom, "Sada ću ovde da uradim ovo, pa ću da se ugradim, pa ću ovde od ovoga da prebacim…", onda je to neko šibicarenje koje ja nisam nikad ni voleo, niti verujem u njega. Ima, naravno, ljudi koji su u tome maestralni, ali ja ne vidim društveni boljitak kroz te projekte. Meni je važno, u ovim godinama, sa ovim iskustvom, važno mi je da to osetim i tako i biram klijente. Bukvalno ono što mislim da je dobro za moje okruženje, takve stvari prihvatam da radim.

(Telegraf.rs/PR)