Ne sada, smrti! Slikam!

Foto: incamerastock / Alamy / Alamy / Profimedia

U nepreglednim dubinama internet mimova mora da ste barem jednom naišli na sliku umetnika kome se kostur naginje preko ramena, uz šaljivi natpis "Ne sada, smrti! Slikam". Međutim, latinski aforizam "Ars longa, vita brevis" (Život je kratak, umetnost je dugovečna) možda bolje opisuje platno švajcarskog umetnika Arnolda Beklina.

Preporučujemo

U pitanju je autoportet na kome slikar drži u ruci paletu punu boja i ozbiljno gleda u daljinu. Ne u ogledalo, kako to obično biva na autoportretima gde su umetnici usredsređeni na sebe, već istovremeno u platno pred sobom i nas koji stojimo na mestu tog platna.

"Klasičan" autoportret / Autor: Arnold Beklin

Beklin sa slike zapravo manje gleda, a više sluša. Kao da mu uzbuđeni, ekstatični skelet nešto šapuće u uvo dok zlokobno svira na samo jednoj žici i tera nas da se zapitamo šta će se desiti kada ta jedna žica pukne.

Slikarova paleta je polovinom u njegovom prostoru, a polovinom u našem, čime i mi bivamo uvučeni u ovu dinamiku. On drži u rukama i krpu da obriše svoju četkicu, a smrt je tu da obriše njega i nas. Na veličanstven način je sam čin slikanja prikazan kao eho promene koju smrt donosi svakom čoveku.

Prolaznost jeste uvek jedna od dimenzija portreta, oni su tu da nas sećaju na nekoga koga više nema. Kod autoportreta ta je crta još više podvučena, a posebno kod ovog koji svesno predstavlja dva umetnička motiva, svojstvena za evropski romantizam - memento mori (seti se da si smrtan) i danse macabre (ples smrti). Oba motiva obično sadrže skelete i druge simbole povezane sa smrću, a koji su tu da podsete recepijente da smrt dolazi po njih, bez obzira na njihov položaj u društvu; dakle, gledalac treba da se fokusira na to da vodi dobar i moralan život.

Anegdota kaže da je Beklin isprva naslikao samo autoportret, a tek kasnije dodao figuru kostura kada su njegovi prijatelji primetili da na slici deluje kao da nešto pomnogo sluša i pitali ga šta to.

Pojedini istoričari umetnosti, pak, smatraju da je inspiracija za ovu sliku verovatno potekla iz Portreta ser Brajana Tuka (naslikao ga je anonimni umetnik po uzoru na Hansa Holbajna Mlađeg) koji je Beklin mogao da vidi u Minhenu, gde je živeo od 1871.

Autor: Nepoznati umetnik

Beklinov autoportret, međutim, nudi preokret u odnosu na tradicionalni memento mori. Dok će umetnik umreti, njegov rad – kao što ga simbolizuje boja koju drži – ostaje da živi. Beklin (na slici) kao da je svestan kostura, ali nije uspaničen prisustvom smrti; umesto toga, on se fokusira na svoju umetnost i nasleđe koje će živeti posle njega.

Njegov rad je uticao na niz kasnijih umetnika i kompozitora, uključujući Sergeja Rahmanjinova, Maka Regera, Maka Ernsta, Salvadora Dalija i druge.

(Telegraf.rs)