Veliki uspeh naših umetnika: Njihova dela nalaze se na izložbama u Londonu i Kini, a mnogi ih ne shvataju

Radovi naših umetnica svoje mesto pronašli su na inostranim izložbama. Da li Srbija ima dovoljno sluha za umetnike poput njih, da li su imale podršku roditelja, gde nalaze inspiraciju i kakav je osećaj kada je "vaših ruku delo" izloženo u galerijama inostranh zemalja, govorile su za Telegraf.rs ove dve umetnice. 

Prenosimo priču o Jovani i Snežani, čiji talenat je uočen na međunarodnim konkursima, a njihova umetniča dela su svoja mesta našla na izložbama u Londonu i Kini.

Snežana Stefanović je diplomirani pravnik, ali kako kaže njena ljubav prema umetnosti ipak je morala da ispliva na površinu.

- Od malena sam volela da crtam, ali moji roditelji su bili protiv toga da studiram slikarstvo i tako sam završila Pravni fakultet. Sada se bavim digitalnom grafikom, pošto nemam zvanično likovno obrazvanje bilo mi je najlakše da na taj način radim i tako sam počela sa minijaturama i postigla izvestan uspeh na međunarodnoj sceni malog formata - započinje Snežana.

Kako kaže 2015. godine je primljena u udruženje ULUPUDS i od tada ima i samostalne izložbe ovde u Srbiji, a od tad kreće njen put ka uspehu na inostranom tržištu.

- Slike sam radila za sebe, nisam ni razmišljala o tome da nekome pokažem, ali zahvaljujući interesovanju dva književnika, Miodraga Mrkića koji je književnik i pesnik, i Miroslava Lukića, kroz njihovo interesovanje i viđenje mojih radova, uz veliku podršku, osmelila sam se i počela da šaljem radove na konkurse. Mrkic je napisao dve monografije o mojim kompjuterskim grafikama, a Lukić u knjizi "Slike pesmom tumačene " lirsku interpretaciju. Nakon toga kreće i moje interesovanje za izlaganje radova, postajala sam sve upućenija, pratila sam na internetu javne pozive za učešće na izložbama - objašnjava Snežana.

Snežanini radovi izloženi su u nekoliko muzeja, jedan koji su otkupili nalazi se u Kini u Šendženu, a drugi u muzeju u Jermeniji u Jerevanu. Njeni radovi izloženi su osim u inostranstvu i u našim muzejima kao što su Zavičajni muzej u Rumi, Kulturnom centru u Sokobanji i galeriji Meander u Apatinu.

Kako kaže, sva dela radila je za sebe iz čiste ljubavi tako da je nije pogađao "nepovoljan" položaj umetnika u našoj zemlji.

- Kako umetnost nije bilo moje glavno zanimanje, nije me pogađalo to što Srbija nema "sluha" za nju. Prvo sam počela sa inostranstvom jer ovde bez učlanjenja u udruženje ne možete da učestvujete na izložbama, u inistranstvu se to ne traži. U Londonu sam konkurisala sa dva rada i oba rada su izložena - priča Snežana.

Snežana ističe da su njeni radovi odraz njenih osećanja i kako kaže, radi ih iz zadovoljstva.

- Ne radim dela za prodaju, već iz zadovoljstva. Lepo mi je kad me prihvate, kad prođem kroz žiri i selekciju i kad je moj rad izložen, a kad me odbiju nije mi prijatno i malo mi je krivo. Za mene izrada slika ne predstavlja rad, već uživanje, ja se ne mučim oko toga - ističe Snežana.

Ona dodaje da ima veliku podršku kolega pravnika, ali da se njenim roditeljima radovi ne sviđaju.

- Kolege su bile oduševljene. Moja prva samostalna izložba je i bila u našoj poslovnoj zgradi u Elektroprivredi Srbije. To je bila novogodišnja žurka zaposlenih i moje slike prikazane su na velikom platnu i bilo je predivno uz špansku muziku. Svi su bili iznenađeni jer niko od njih nije znao da ja volim da crtam i da se bavim umetnošću - prepričava Snežana.

Ona inspiraciju, kako kaže, ne nalazi oko sebe već je sve plod njenog unutrašnjeg osećaja.

- Izražavam svoja osećanja iracionalno i spontano, ne pravim skice ni koncept, sve to je jedan trenutak - zaključuje Snežana.

Jovana Spasić iz Vlasotinca je, odrastajući uz oca koji se bavio slikarstvom, razvila ljubav prema umetnosti. Ostvarila je veliki je uspeh u Londonu gde su izložene njene slike, ali i slike njenog oca.

- Još kao mala u osnovnoj školi volela sam da crtam i učestvujem na školskim konkursima. Moj otac je slikar pa sam uz njega, posmatrajući ga u njegovom ateljeu razvila ljubav prema umetnosti - započinje Jovana.

Kako kaže, htela je da upiše srednju umetničku školu, ali se dvoumila i odlučila je ipak da upiše gimnaziju.

- Moj otac je završio srednju umetničku školu i akademiju u Novom Sadu, ali nije želeo da meni umetnost bude primarno obrazovanje zbog finansijske situacije umetnika kod nas, nije bio za to da upišem umetničku školu. On je umetnik koji nikad nije prodao sliku već je poklanjao kada su humanitarne akcije u pitanju. Nije tip umetnika koji živi od umetnosti - priča Jovana.

Jovana je, kako kaže, imala problem da ubedi oca da se i on odazove konkursu, ali je na kraju uspela u tome.

- Kada sam odlučila da učestvujem, imala sam problem da ubedim oca da se i on prijavi na isti jer on to radi iz ljubavi prema umetnosti, a ne iz "komercijale"- priča ona.

Ističe da se pokajala što nije studirala umetnost jer smatra da bi uživala u tome.

- Pokajala sam se što sam poslušala roditelje i nisam studirala umetnost već sam upisla anglistiku u Nišu i studirala dugo. I dan- danas mislim da to nije bila dobra odluka jer se nisam tu pronašla. Verujem da bi više uživala u tome da sam studirala umetnost, ali s druga strane smatram da su oni, na neki način, bili u pravu jer naša sredina i mentalitet ne ceni umetnost, pogotovo slikarstvo - naglašava Jovana.

Ona objašnjava da je za nju slikanje kao terapija, i da mnogo puta "loše" situacije izrode najlepse slike.

- One slike za koje smatram da su najbolje su nastale upravo u onim momentima kada sam se ja osećala najgore, kada sam bila pod stresom što se tiče fakulteta ili u nekim nezgodnim porodičnim situacijama. Slikarstvo me opušta, pustim neku dobru muziku i onda bez plana slikam. Prosto me ponese da bacam boje i šta ispadne ispadne. Moja slika nastane za 15 minuta - kaže Jovana.

Kako kaže, teško je objasniti kako nalazi ispiraciju za radove. Voli da koristi jarke i intezivne boje i nešto što naslika, kako kaže, dobije simboliku tek kad bude slika gotova bez unapred zamišljene namere da simbolika uopšte postoji.

- Samo počnem da bacam boje, onda mi padne na pamet da naslikam neke krugove. Tek kasnije uvidim da može da se pronađe simbolika gledajući sve to, a meni nije palo na pamet da to može bilo šta da predstavlja. Nemam nikad unapred određen plan, sve nastaje po osećaju - objašnjava Jovana.

Ona objašnjava da su ona i njen otac bili veoma iznenađeni kada su ostvarili uspeh na konkursu i kada su njihove slike odabrane za izložbu u Londonu.

- Htela sam na ovaj način i oca da pokrenem jer je digao ruke od umetnosti što mene strašno nervira, a povremeno kada ja "ugrozim" njegovu teritoriju, atelje, on se lati četkice i nastane nešto divno. Iskreno, uspehom smo bili začuđeni jer je konkurencija bila velika na tom međunarodnom konkursu, ali ja sam imala tračak nade i potajno priželjkivala da prođemo, jer smo mi ipak iz nerazvijene sredine - priča Jovana.

Ova talentovana umetnica dodaje da je oduvek želela da ima zajedničku izložbu sa svojim ocem, ali i da on ima svoju prvu samostalnu izložbu.

- Ja razmišljam u tom pravcu. Moj otac ima divne slike iz srednje škole, sa akademije i sad, i imam želju da ga nekako ubedim ako uspem da se organizujemo da napravimo izložbu jer imamo slike, ali iskeno, problem je što nemamo publiku. Ljudi vole komercijalu , kič, vole da bude mrtva priroda ili simboli Vlasotinca , ali mi nismo u tom fazonu. Mi radimo drugačije, na naš način, malo smo i neshvaćeni - zaključuje mlada slikarka.

(Telegraf.rs)