"Jedino kroz aktivnu, profesionalnu, umetničku praksu mogu da zadovoljim kreativni nagon"

Njena umetnička dela privukla su pažnju mnogih umetničkih entuzijasta, te je izložba izazvala brojne pozitivne reakcije i zabeležila veliku posećenost.

Lidija Ristić je srpsko-američka interdisciplinarna umetnica koja živi i radi na relaciji Beograd-Njujork. Diplomirala je na smeru skulpture na Univerzitetu Masačusets u Bostonu, a master studije je završila iz oblasti interdisciplinarnih studija na Njujorškom Univerzitetu. Jedan je od osnivača kolektivnog umetničkog prostora "24k Studios", pokretne galerije "24k Studios Presents", a bila je i kreativna direktorka dobrotvorne organizacije "Hungry Babies" u San Francisku. Izlagala je samostalno i grupno u SAD i Evropi. Trenutno je član nezavisnog projektnog prostora "Paradice Place" u Bruklinu, Njujork.

U razgovoru za portal telegraf.rs, Lidija nam je otkrila sve detalje o izložbi kao i njenom internacionalnom uspehu.

• Kada ste prvi put počeli da se interesujete za umetnost?

Kao i većina dece, u ranom detinjstvu počela sam da crtam, da se igram sa glinom i slično. Imala sam sreću da su moji roditelji ne samo podržali moje kreativno istraživanje, već su ga i podsticali. U srednjoj školi sam počela ozbiljnije da se interesujem za umetnost i krenula na časove analogne fotografije, modernog plesa, ali i drugih likovnih disciplina. Pred kraj srednje škole, kada sam odlučivala na koji fakultet želim da idem, prvo sam pomislila da bih možda želela da studiram biologiju, jer me je i nauka veoma zanimala. Preko leta sam upisala dva kursa za mlade srednjoškolce, jedan na Fakultetu umetnosti, a drugi u biolaboratoriji. Cilj mi je bio da saznam koje zanimanje mi više odgovara. Posle tog iskustva shvatila sam da sam ipak više umetnica nego naučnica. Zaključila sam da bih uvek mogla zadoviljiti svoju radoznalost za naukom kroz amatersko čitanje ili istraživanje, ali i da jedino kroz aktivnu, profesionalnu, umetničku praksu mogu da zadovoljim kreativni nagon.

• U čemu pronalazite inspiraciju za stvaralaštvo?

Stvaralačku inspiraciju pronalazim u svakodnevnom životu. Moja umetnička praksa je kao neki filter kroz koji procesujem kompleknost života, a tokom kreiranja radova uvek koristim lako dostupne materijale, ne samo pribor koji se kupuje u umetničkim radnjama. Naj taj način mogu da "citiram" iz aktuelnih životnih okolosti. Iako moji radovi nisu tradicionalno reprezentativni, trudim se da "oslikam" neku autentičnu reprezentaciju savremenog života. To najbolje postižem kombinacijom digitalnih izraza sa taktilnom, "stvarnom" obradom. Takvim pristupom se najviše približavam nekom oslikavanju savremene realnosti - kako je doživljavam.

• Kada ste sabrali utiske nakon završetka izložbe, da li ste zadovoljni sveobuhvatnim iskustvom?

Prilično je teško reći kada umetnik zaista sabere utiske nakon izložbe, mislim da će se to desiti tek kada počnem da pripremam sledeću izložbu. Ali, moram priznati da sam veoma zadovoljna kako se sve odvijalo i zaista su mi mnogo značile pozitivne reakcije publike i mojih kolega. Po mom mišljenju, izložba je uspešna kada imam priliku da sa kolegama i širom publikom razmenim mišljenje o suštini radova, a to se ovom prilikom i desilo. Takođe, izuzetno sam zadovoljna saradnjom sa timom KC Dorćol, koji je veoma profesionalno pristupio pripremi za izložbu, te na taj način pomogao da sve izgleda baš onako kako sam i zamislila. Značio mi je i profesionalni pristup kustosa Brajana Vojinovića i podrška galerije X Vitamin. Sve u svemu, ovo je bio divan način da otvorim svoju prvu samostalnu izložbu u gradu u kojem sam rođena.

• Kakvu ulogu mislite da umetnost igra u društvu?

Umetnost predlaže mogućnosti i ispituje šta je zaista realnost života. Istovremeno, umetnost je način izražavanja i komunikacije. Njena azbuka je likovna i tim alatom produbljuje pitanja, formalna, strukturalna, filozofska, emocionalna, ali i sve ono što druga merila, kao što su precizne reči ili brojevi, ne mogu da obrazlože.

• Kako znate kada je umetničko delo završeno?

Moje umetničko delo je gotovo onda kada mogu da ga pogledam i da mi apsolutno ništa ne zasmeta na njemu. Istakla bih da je to vrlo subjektivno merilo. S obzirom na to da se bavim apstrakcijom, nemam pravih primera prema kojima mogu da merim da li je nešto završeno. Slično kao kada se slika portret – umetnik zna da je delo završeno onda kada je uspeo da autentično izrazi ličnost svog modela, tako je i sa mojim radovima. Kada vidim da je rad postao autentična celina i da može da stoji pouzdano u prostoru, onda znam da mogu da kažem da je završen.

(Telegraf.rs/PR)