Ispovesti na remek-delima: Platna slavnih slikara otkrivaju od kojih su bolesti bolovali

"Mona Liza" / Foto: Wikipedia/Leonardo da Vinci

"Doktori vole da se "igraju"’ dijagnostikovanja", priznao je dr Mihael Marmor, profesor oftalmologije Univerziteta Stanford i autor nekoliko knjiga o vidu umetnika. S tim u vezi, postoji čitava supkultura medicinskih stručnjaka zainteresovanih za proučavanje zdravstvenih problema poznatih mrtvih umetnika i načina na koji se to odrazilo na njihov rad, navodi portal Bosonoga.

Preporučujemo

Medicinske škole u ​​SAD-u sve više uključuju časove umetnosti u svoje programe, a istraživanja pokazuju da posmatranje umetničkih djela može pomoći lekarima da poboljšaju svoje opservativne veštine. To objašnjava zašto su neki lekari zainteresovani za proučavanje života i dela kreativnih majstora, kroz prizmu njihove veštine dijagnostikovanja.

U svojim kasnim sedamdesetim godinama, Mikelanđelo je pisao svom nećaku da mu bol u rukama – primarnom alatu njegove slavne umetničke karijere – umnogome otežava život.

- Pisanje mi pričinjava veliku nelagodu - žalio se italijanski renesansni umetnik.

Ako mu je pisanje toliko teško padalo, onda bi korišćenje čekića i dleta ili četkice, bilo gotovo nemoguće.

Identifikacija zajedničke bolesti koja je zadesila mnoge slavne kipare, u neku ruku je bila cilj mnogih modernih lekara.

Mikelanđelo - osteoartritis

Autoriteti u Bazilici Santa Kroče u Firenci, gde je umetnik sahranjen, zabranili su ekshumaciju Mikelanđelovih ostataka u svrhu istraživanja, pa je timu od 5 medicinskih istraživača preostalo samo da budu – kreativni. Njihova studija iz 2016. godine, objavljena u časopisu Kraljevskog medicinskog društva, oslanjala se na dva portreta umetnika napravljena dok je bio živ, zajedno sa kasnijom kopijom, koja prikazuje njegove unakažene ruke. Dijagnostikovali su mu osteoartritis, uzrokovan dugotrajnim i napornim radom. Dugogodišnje rezbarenje kamena iskrivilo je njegove prste i učinilo ih bolnim.

Foto: Michelangelo Buonarroti/Metropolitan Museum of Art/Art Resource/Scala, Firenze

Ako su istraživanja tačna i ako je veliki umetnik zaista bolovao od osteoartritisa, onda su freska „Strašni sud” i niz drugih njegovih dela iz kasnog perioda bili pakao zbog kojeg je morao da trpi strašne bolove tokom slikanja. To je, evidentno, bio Mikelanđelov lični strašni sud. Ali, prema rečima stručnjaka, da je ostavio slikarsku četkicu i dleto, njegove ruke bi „odrvenile” mnogo ranije.

Strabizam Leonarda da Vinčija

Studija objavljena u časopisu Američke medicinske asocijacije iz 2018. godine tvrdi da je Leonardo da Vinči imao strabizam – poremećaj vida pri kojem oči ne stoje paralelno, nego u određenom pravcu pogleda postoji devijacija, što dovodi do gubitka percepcije dubine – nevolje koja može objasniti izvanrednu veštinu renesansnog majstora da slika udaljenost i dubinu na ravnim površinama s preciznošću po kojoj je postao slavan.

- Gledajući njegove radove primetio sam izrazitu divergentnost očiju na svim njegovim slikama - objašnjava autor studije Kristofer Tajer.

Analizirajući smer pogleda u šest da Vinčijevih portreta, dve skulpture, dva ulja i dva crteža, Tajler je otkrio da neki od radova ukazuju na znakove egzotropije, jer oči portreta gledaju ka spolja.

Egzotropiju kao oblik strabizma koji su dijagnostikovali da Vinčiju, ima oko 1% ljudi. Da Vinčiju je ova anomalija omogućila je da vidi svet iz drugačijeg ugla. Ono u što je gledao, za njega je izgledalo više poput ravnog platna, a ne kao prosečnom čoveku – trodimenzionalni objekat, zbog čega je mogao snažno razumeti trodimenzionalne objekte.

Foto: Leonardo da Vinci/Louvre_Abu_Dhabi

El Grekova "izdužena" vizija

El Grekove izdužene figure su predmet mnogih kontroverzi. Od oftalmologa Germana Beritensa 1913. godine, potekla je teorija da je El Greko imao astigmatizam – dioptrijska greška usled koje se svetlosne zrake ne lome jednako na svim meridijanima oka, zbog čega je slikar video zamagljene i izdužene figure, koje je potom projektovao na platno. Beritensova teorija je naizgled objasnila El Grekovu slikarsku tehniku, što je svojevremeno privuklo veliku medijsku pažnju.

Ali, skoro jedan vek kasnije, drugi istraživač je utvrdio da je Beritensova logika bila intuitivno na dobrom tragu, ali da je suštinski – neispravna.

U studiji iz 2002. godine objavljenoj u časopisu “Leonardo”, Stuart Anstis, psiholog sa Kalifornijskog univerziteta, tvrdi da su El Grekova “izduženja” ipak više pitanje njegove slikarske tehnike nego dioptrijske greške, jer u slučaju da je zaista imao astigmatizam, vizije platna i subjekta bi bile jednako iskrivljene.

Drugim rečima, ako bi El Greko naslikao portret plemića, onda bi i portret i subjekat morali da budu jednako iskrivljeni u njegovoj viziji, kako bi se potvrdila dijagnoza. U eksperimentima koje je sproveo Anstis, dokazano je da su ljudi koji imaju astigmatizam u stanju da nacrtaju proporcionalne objekte.

Izduženost i ekspresivna „deformacija” likova koje je slikao, u El Grekovom slučaju su se ipak pokazale kao deo njegovog slikarskog izraza, kojim je hteo da doprinese dramatičnosti.

Foto: El Greco/The Metropolitan Museum of Art

Apstraktna vizija Kloda Monea

Francuski impresionista Klod Mone je pri kraju svoje slikarske karijere naslikao svoje najapstraktnije i najekspresivnije radove, a studija slučaja iz 2015. godine, tvrdi da je tome posredno dao doprinos loš vid usled starosti.

Naime, Mone je u poznim godinama bolovao od katarakte, zbog čega nije video boje istim intenzitetom kao pre, a njegove slike iz tog perioda su savršeno odslikavale taj nedostatak. Nestao je osećaj atmosfere i svetlosti koji je karakterisao njegove ranije radove, a pojavio se specifičan momenat mračnih tonova.

Ali posle deset godina bolovanja, 1923. godine Mone je ipak pristao na operativni zahvat, koji mu je obnovio vid i omogućio da vidi prave boje svojih preoperativnih slika (od kojih je mnoge uništio). Nakon oporavka, vratio je svoju originalnu paletu boja.

- Moneovi postoperativni radovi su lišeni mračnih boja i bojažljivih, ali grubih poteza. Malo je verovatno da je namerno usvojio širi i apstraktniji stil svojih kasnijih slika - rekla je oftalmolog Ana Gruner, koja je napisala članak potkrepljujući argument da su Moneovi kasniji radovi rezultat katarakte, a ne svesnog eksperimentisanja sa ekspresionističkim stilom.

Foto: Claude Monet/Young Museum

Degenerativni proces Paula Klea 

Poslednjih pet godina života švajcarsko-nemačkog umetnika Paula Klea bilo je naročito plodonosno: u tom periodu, on je proizveo gotovo 2.500 umetničkih dela – četvrtinu svog celokupnog rada.

Ali ovi radovi su mu fizički najteže pali, jer je patio od degenerativnog procesa koji je uključivao kožnu bolest, čireve, anemiju, teški oblik artritisa i otok jednjaka. Skoro 40 godina nakon Kleove smrti, umetnikova bolest je zainteresovala mladog dermatologa Hansa Sutera, koji je decenijama rekonstruisao istoriju umetnikove bolesti u svrhu čega je razgovarao sa Kleovom udovicom i sinom i analizirao pisma u kojima on opisuje simptome svoje bolesti.

Suter je svoje zaključke sumirao u okviru članka i knjige (i jedno i drugo je objavljeno 2010. godine), da je Klee imao difuznu sistemsku sklerozu – retku autoimunu bolest.

Iako se čini da bolest nije promenila Kleov umetnički stil, Suter konstatuje da je pogoršanje Kleovog zdravstvenog stanja pratio set stresnih okolnosti: smatran degenerisanim umetnikom pod pritiskom Gestapoa, krajem 1933. godine Kle gubi posao predavača na Dizeldorfu i sa porodicom zauvek odlazi u Švajcarsku.

Uprkos tome što je bio cenjen u celoj Evropi, doživeo je da se njegovi radovi javno spaljuju i jeftino prodaju u Nemačkoj. Poslednju deceniju života provodi povučen i opterećen teškom sklerodermijom.

Foto: Paul Klee/Fondation Beyeler

(Telegraf.rs)