„Boljševik dečaku otima hleb”: 90 godina skrivanu sliku velikog ruskog majstora danas čuva Putin

„Burlaci na Volgi”, Ilja J. Rjepin, 1870—1873. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Государственный Русский музей / Google Cultural Institute

Ilja Rjepin (1844—1930), jedan od najvećih ruskih slikara, ključna figura ruskog realizma s kraja 19. veka, nije ni sanjao da će jedna banalna kupovina imanja u selu Kuokala, na obali Finskog zaliva, u Velikoj kneževini Finskoj, tada integralnom delu Ruske imperije, u toj meri uticati na poslednje decenije njegovog života.

Preporučujemo

Imanje je 1899. pazario na ime svoje ljubavnice — Natalije Borisovne Nordman, zbog koje je ostavio suprugu i četvoro dece — i dao nalog i uputstva za gradnju kuće na tom mestu. Natalija — inače kći ruskog admirala finskog porekla Bernharda „Borisa” Nordmana i ruske vlastelinke Marije Arbuzove, kćerke generala Alekseja F. Arbuzova, veterana Napoleonskih ratova — bila je 19 godina mlađa od slikara.

U novi dom, nazvan „Penati”, uselili su se 1903., i mada je ona preminula 1914., Rjepin je ostao u Kuokali, gde je čuvao sećanja na „ljubav svog života”. Februarsku revoluciju 1917. dočekao je s odobravanjem, ali, zaokupljen poslom, Oktobarske nije bio ni svestan, mada se tada nalazio u samom Petrogradu. No ubrzo se vratio na imanje, gde ga je zatekao 6. decembar: Finska proglašava nezavisnost!

Na zimskoj verandi Rjepinove kuće „Penati” u Kuokali. Sleva nadesno: Maksim Gorki, njegova nevenčana supruga Marija F. Andrejeva, L. Jakovljeva (sekretarica Stasova), Vladimir V. Stasov (najvažniji ruski kritičar svog vremena), Ilja Rjepin i Natalija Nordman. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / T3ru

Rjepin je ostao bez ruskog državljanstva, a da ni finsko nije stekao; boravio je tamo s Nansenovim pasošem, poput mnogih drugih ruskih izbeglica u Evropi (ta putna isprava ime duguje svom idejnom tvorcu, norveškom diplomati i polarnom istraživaču Fritjofu Vedel-Jarslbergu Nansenu, prvom međunarodnom „komesaru” za izbeglice).

Nikada se nije vratio u otadžbinu, uprkos brojnim pozivima Isaka Brodskog i Klimenta Vorošilova; s druge strane, pitanje je koliko se i u Finskoj (što se tiče odnosa s vlastima) osećao dobrodošlo, budući da je bio pod stalnim nadzorom tamošnje tajne policije, koja je, kao i sve ostale u Evropi, patila od „komunistofobije” (Finska se ipak graničila sa SSSR pa ih ne možemo baš ni kriviti).

Imovina mu je nacionalizovana, dok su njegova najvažnija dela ostala u Sovjetskom Savezu, gde su mnoga od njih korišćena u propagandne svrhe kao idealni primeri socijalističkog realizma, dok su ona ideološki problematična jednostavno ignorisana. A slika o kojoj je danas reč bila je vrhunac problematičnosti, iz boljševičke perspektive.

Boljševici su sliku „Boljševici”, ili „Boljševici. Crvenoarmejac otima hleb od deteta”, ili „Boljševici. Vojnici Trockoga otimaju dečakov hleb”, u toj meri ignorisali, da se čak nije ni pojavljivala u zvaničnim katalozima, bila je u samom SSSR prosto izbrisana iz postojanja. Srećom, nije bila kod njih, inače bi je možda zbilja „izbrisali” (mada verovatnije samo sklonili u neki podrum).

„Boljševici”, ili „Boljševici. Crvenoarmejac otima hleb od deteta”, ili „Boljševici. Vojnici Trockoga otimaju dečakov hleb”, Ilja J. Rjepin, 1918. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Константиновский дворец / hojja-nusreddin.livejournal.com/1482036.html

Ovo ulje na platnu, koje neki upoređuju s Gojom, veličine 125 sa 89 centimetara, nastalo je već 1918., ali nikada nije bilo dovršeno; sam Rjepin ga je smatrao epohalnim. Na njemu vidimo jedan gadan prizor, neugodnu i neuglednu, maltene karikaturalnu scenu u kojoj pijani nacereni svinjoliki crvenoarmejac, masnog i crvenog ogrubelog lica, od gladnog deteta otima veknu hleba.

Slika je inspirisana strašnim pričama koje su tih meseci stizale iz Petrograda i Rusije generalno, a ne nečim što je Rjepin sam svojim očima video; „Na ulici. Ovaj zaplet ispričao po rečima očevica. Ona me je uveravala, da je lično videla tu scenu. No iznedrio sam karikaturu stvarnosti, i za to se izvinjavam”, napisao je Rjepin na poleđini jedne fotografije ove slike.

Tih prvih godina svoje emigracije posle Oktobra (kažemo emigracije mada se mrdnuo nije), Rjepin je naglo promenio ugao svog slikarstva, iz antimonarhističkog u antisovjetsko, ne promenivši antidržavna stajališta, i dalje insistirajući na tome da će i „najblagotvornija i najkorisnija ideja za čovečanstvo, ako je vlada uvede u svoju zemlju pod prisilom, brzo postati Božja kazna za narod”.

U zimskom ateljeu kuće „Penati” u Kuokali 1910. Ispred portreta Lava Tolstoja i njegove žene Sofije (na kojem je radio tokom 1907—1911), Rjepin čita vest o smrti slavnog pisca. Sleva nadesno: Kornej I. Čukovski (pored svog čuvenog portreta, danas u zbirci Konstantinovskog dvorca), Rjepin i Natalija Nordman, koja gleda novine. Druga ženska osoba nije identifikovana. Fotografija je delo „oca ruske fotoreportaže” Karla Karloviča Bule. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / www.artprojekt.ru/Rusphoto/Bulla/1124.html / Ctac

Kuokala je posle Zimskog rata (1939—1940) postala deo Sovjetskog Saveza, ali su je Finci uz pomoć Nemaca, koji su opsedali Lenjingrad, povratili u Nastavljenom ratu (1941—1944). Na kraju je vraćena u sastav SSSR, a 1948. preimenovana u Rjepino; tada je obnovljena i kuća slavnog umetnika, stradala u sovjetskom granatiranju poslednje ratne godine. Danas se nalazi u sastavu Sankt Peterburga.

Slika se pre toga našla van domašaja Sovjeta. Prvo u posedu slikareve najmlađe kćeri Tatjane, potom po raznim privatnim zbirkama na Zapadu, konačno je došla do operske dive Galine Višnjevskaje (1926—2012) i njenog supruga, violončeliste Mstislava Rostropoviča (1927—2007), koji su 1974. izbegli iz SSSR i narednih 30 godina kupovali rasute ruske umetnine, mada su se u Rusiju vratili 1990.

Posle smrti Rostropoviča, Višnjevskaja je više od 450 dela brojnih autora, ukupne procenjene vrednosti 12—20 miliona funti („Boljševici” je procenjena na 300—500.000), koja su se nalazila u njihovim stanovima u Londonu i Parizu, stavila na aukciju u „Sotheby's”, koja je trebalo da se održi 18—19. septembra 2007.

Dan ranije, ruski oligarh Ališer Usmanov otkupio je čitavu zbirku „na veliko”, kako bi sprečio njeno rasparčavanje i gubljenje ruskog kulturnog nasleđa. Višnjevskaja, koja je mogla mnogo bolje proći na otvorenom nadmetanju, pristala je na dogovor pošto su je i Usmanov i Mihail Švidkoj, upravnik ruske Federalne agencije za kulturu, uverili da će zbirka postati državno vlasništvo.

Mstislav Rostropovič, violončelista, i Galina Višnjevskaja, operska diva, na fotografiji iz 1965. Zbog podrške Solženjicinu našli su se pod udarom režima, i bili prinuđeni da 1974. napuste SSSR. 1978. im je oduzeto državljanstvo, ali su se vratili u Rusiju 1990. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Library of Congress Prints and Photographs Division, , hdl.loc.gov/loc.pnp/cph.3c15062 / New York World-Telegram and the Sun staff photographer: Wolfson, Stanley, photographer

Nekoliko velikih ruskih muzeja otpočeli su borbu za kolekciju, pre svih Ermitaž, Državni ruski i Puškinov muzej, ali je odlučeno da se ona u celini izloži u sanktpeterburškom Konstantinovskom dvorcu (danas zvanično: Državni kompleks „Kongresni dvorac”), koji je pre toga obnovljen i adaptiran za državne samite, i koji je tako dobio svoju prvu stalnu postavku.

Prvu izložbu je 13. maja 2008. otvorio lično Vladimir Putin, tada u svojstvu predsednika Vlade Ruske Federacije. „Za novi dom zbirke nije slučajno izabran Konstantinovski dvorac. To je simbol, ne samo obnove grada, već i cele Rusije”, rekao je tom prilikom, obećavši da će zbirka biti dostupna svima, uprkos tome što je smeštena u državnoj rezidenciji.

Usmanov je ranije negirao bilo kakav uticaj Putina na odluku o kupovini. „Ova zbirka je otelovljenje ljubavi prema otadžbini onih koji su je skupljali. Ista osećanja pokrenula su i mene”, rekao je. To je sasvim moguće, i ne bi trebalo da budemo cinični; zadužbinarstvo je kod nas mrtvo, ali ne znači da je svuda tako. Inače, ruski mediji su tad spekulisali da je na ovo potrošio 72—90 miliona evra.

„Boljševici” su danas, zajedno s ostalim Rjepinovim delima u ovoj palati, izloženi u posebnoj sali, ali povremeno se izlažu i drugde po Ruskoj Federaciji, u značajnim kulturnim institucijama, kao što je 2017. i 2019. bio slučaj sa Tretjakovskom galerijom u Moskvi, najvećim spremištem ruske likovne umetnosti na svetu.

(P. L.)