Najveća pljačka umetnina u istoriji SAD: Rembrantovo remek-delo za kojim se traga već 30 godina

„Autoportret”, Rembrant, 1659. Čuva se u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Google Cultural Institute

„Hrist u oluji na Galilejskom jezeru”, Rembrantovo ulje na platnu iz 1633., prikazuje Isusovo smirivanje bure opisano u Novom zavetu. Slika je nastala dve godine nakon što se ovaj preslavni slikar holandskog Zlatnog doba preselio u Amsterdam, iz Lajdena u kojem je 1606. rođen.

Preporučujemo

U vreme nastanka ovog dela on još uvek nije bio samostalni slikar, radio je u velikoj radionici trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, čiju je sinovicu Saskiju oženio 1634., što mu je, skupa s učlanjenjem u slikarski esnaf, omogućilo da otvori vlastitu radionicu i započne samostalni rad.

Tako je „Hrist u oluji na Galilejskom jezeru” najverovatnije nastao u gazdinom ateljeu. Prikazuje borbu Isusovih učenika s olujom koja preti da pocepa jedra i prevrne im ribarsku barku, koju šamaraju snažni talasi; jedan povraća preko pramca, drugi gleda direktno u posmatrača — to je Rembrantov autoportret. Samo Isus sedi mirno kao da se ništa ne događa.

„Hrist u oluji na Galilejskom jezeru”, Rembrant, 1633. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / gardnermuseum.org

Ovakva kompozicija, s brodom u krupnom planu, nastala je pod uticajem gravure Adrijana Kolarta, nastale po crtežu flamanskog umetnika Martina de Vosa, koju su 1583. publikovala braća Jan i Rafael Sadeler, pripadnici najveće i najuticajnije graverske „dinastije” Severne Evrope 16. i 17. veka.

Gravura je bila osmi prizor 12-delne zbirke „Život, stradanje i Vaskrsenje Isusa Hrista”. Sličnost Rembrantove slike s njom ogromna je, njen se uticaj nepogrešivo prepoznaje; jedina bitna razlika je ponašanje samog Hrista, koji na gravuri De Vosa i Kolarta izgleda kao da spava, dok je kod Rembranta očigledno budan.

Gde se ovo Rembrantovo remek-delo danas nalazi — ne zna se.

Ujutru 18. marta 1990. u bostonski Muzej Izabele Stjuart Gardner ušetala su dva kradljivca maskirana u policajce i ukrala 13 umetnina: „Koncert” od Vermera, „Predeo s obeliskom” od Flinka, „Kod Tortonija” od Manea, pet crteža i akvarela Dege, antički kineski ritualni pehar, francuski imperijalni orao, a od Rembranta „Dama i gospodin u crnom”, crtež autoportreta i — „Hrist u oluji”.

Gravura na kojoj je prikazan Isus u oluji na Galilejskom jezeru, izrađena od strane Adrijana Kolarta po crtežu Martina de Vosa, koju su 1583. publikovala braća Jan i Rafael Sadeler, a po ugledu na koju je Rembrant 1633. izradio sliku „Hrist u oluji na Galilejskom jezeru”. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / hdl.handle.net / Arteritis

Vrednost svih ukradenih dela je isprva procenjena na 200 miliona dolara, a deceniju kasnije na 500, pa se ovo drži za najveću pljačku umetnina u istoriji SAD.

Mada se mora naglasiti to, da su po mišljenju stručnjaka lopovi izvesno bili amateri, jer ne samo da su bili grubi prilikom sečenja, nego je većina ukradenih predmeta male vrednosti, neke su čak i „bezvredne”.

Kineski pehar, mada najstariji predmet u muzeju, vredeo je tada svega nekoliko hiljada dolara, a svi crteži Dege nisu zajedno vredeli više od 100.000. „Koncert” je najvrednija ukradena slika, ona sama vredi 250 miliona dolara, dok se „Hrist u oluji” procenjuje na 100 miliona.

Krađa „Predela s obeliskom” je interesantna, pošto je ta slika dugo pripisivana Rembrantu, da bi nekoliko godina pre pljačke tiho bila pripisana njegovom učeniku Flinku. Lopovi, ili bolje reći oni koji su im dali nalog, možda s tim nisu bili upoznati; a možda su lopovi slučajno uzeli baš tu sliku.

Već 30 godina prazan ram u bostonskom Muzeju Izabele Stjuart Gardner, u kojem je stajao Rembrantov „Hrist u oluji na Galilejskom jezeru”, čeka povratak slike, koja je, zajedno sa 12 drugih, ukradena 18. marta 1990. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Federal Bureau of Investigation

Kažemo slučajno, jer su na raspoloženju imali daleko vrednije slike: prošli su pored Mikelanđela, Rafaela, Botičelija, na trećem spratu, na koji se nisu ni popeli, nalazilo se Ticijanovo „Silovanje Evrope”, verovatno najvrednija slika u Bostonu.

Slučaj nikada nije rešen. FBI je pre osam godina objavio, da znaju ko stoji iza svega, da se radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, ali iz toga ništa nije proizašlo. Sam muzej nudi 10 miliona za informaciju koja bi dovela do otkrivanja umetnina, što je najveća nagrada ikada ponuđena od strane privatne ustanove.

Dok se slučaj ne reši (ako se ikada reši), muzej ramove u kojima su slike stajale drži netaknute tamo gde su se nalazili pre 30 godina.

Već tri decenije su na svom mestu, prazni, čekaju da se vrati oteto, ono što je legalno kupljeno od strane kolekcionarke umetnina i zadužbinarke Izabele Stjuart Gardner (1840—1924), koja ih je namenila očima javnosti, a ne očima jednog sebičnog čoveka.

(P. L.)