Poslednji pozdrav Sukiju koji je zauvek obeležio svetsku fotografiju: I stranci ga zvali "brate"

Danas na večni počinak ispraćamo Srđana Sulejmanovića Sukija (53), jednog od najboljih srpskih fotografa i najomiljenijih kolega u svojoj profesiji.

Međutim, ono što šira javnost ne zna, napušta nas čovek na koga bi čitava zemlja trebalo da bude ponosna, a ne samo ljudi iz novinarskog i fotografskog sveta.

Da je iz neke druge profesije, verovatno bi dobio nacionalnu penziju jer je nesumnjivo zaslužio.

Zamislite da poznajete nekoga ko je poslednjih 20 godina bio akreditovan za sva evropska klupska finala u fudbalu, sva svetska fudbalska prvenstva, sve Olimpijske igre - letnje i zimske, desetine teniskih turnira,  i ko je, kao krunu svoje karijere, dobio stalnu akreditaciju za Formulu 1. To znači da je na svakoj trci bilo gde u svetu imao obezbeđeno sve i omogućen pristup svakom segmentu - od fan pitova i garaža vozača do luksuznih žurki posle trke.

Foro: Andrej Isaković

Nemcima tokom bombardovanja govorio "Što nam to radite"

Početkom devedesetih napustio je stalan posao sportskog fotografa u izdavačkoj kući „Politika“ i odlučio da se posveti dešavanjima na ratištima. Tu se afirmisao kao vrsni ratni fotograf i dobio posao u Evropskoj press agenciji (EPA) sa sedištem u Frankfurtu. Kasnije je postao šef EPA za jugoistočnu Evropu.

Iskoristiću priliku da podsetim da je, pored Srđana, u ratovima devedesetih „izrasla“ čitava generacija naših vrhunskih fotografa. Oni su danas foto urednici u stranim agencijama ili imaju status ekskluzivnih fotografa.

NATO bombardovanje 1999. je radio profesionalno svakog dana, ali je takođe koristio svaku priliku da se svađa sa nadređenima u Nemačkoj koje je nervirao pitanjem „zašto nam ovo radite“, reskirajući tako poziciju i uopšte svoj posao koji mu je omogućavao normalan život u vreme dok su se ljudi snalazili sa nekoliko maraka mesečno. Iako im nije bilo drago, stranci su ga zbog ovoga posebno cenili i vremenom počeli da ga oslovljavaju sa srpskim „brate“!

Foto: Mario Chiarappa

Suki je primer za to kako talentom, profesionalnim pristupom i upornim radom možete doći do najviše tačke u jednoj profesiji iako vam startna linija možda nije sjajna, kao njegova koja je kretala iz beogradskog naselja Marinkova bara.

Mogao je da bira zemlju u kojoj će da živi. Probao je jedno vreme u predstavništvu u Pragu, ali je brzo odustao. Izabrao je da čitav život putuje i fotografiše, a da mu baza zauvek ostane Beograd. Više mu je značilo da svakog jutra može da sedne na kafu u svoj omiljeni kafić u Palmotićevoj sa njemu dragim ljudima.

Promenio atletsku fotografiju

Andrej Čukić njegov kolega iz agencije EPA kaže: „Svi u agenciji smo šokirani, imao je zdravstvene probleme, ali smo očekivali da će se izvući, možda i zbog njegovog večitog optimizma. Sa profesionalne strane ovo je nemerljiv gubitak.

Malo ljudi zna da je Srđan Sulejmanović postao zaštitni znak najvećih atletskih dešavanja, od svetskih prvenstava do dijamantske lige. Jedan je od retkih koji je dobio privilegiju da se kreće unutar borilišta, veoma blizu sportista.

Na sprinterskim trkama za njega je bila rezervisana najodgovornija pozicija, tzv. „finish line“, jer se od njega uvek očekivala najbolja fotografija. U ovom sportu kao i drugim je često koristio posebnu tehniku slikanja takozvano panovanje, po kojoj je postao prepoznatljiv u svetu fotografa“.

Foto: EPA/Srđan Suki

Sukija sam upoznao još u eri crno-bele fotografije, na nekom protestu ispred Skupštine Beograda. Bila je u toku intervencija policije u kojoj je i njega zakačio jedan pendrek. Kako sam se u tom trenutku našao pored njega i uhvatio taj trenutak, ubrzo sam mu tu fotografiju odneo pitajući ga da li ga je udarac sa slike mnogo zaboleo. Zahvalio se i odgovorio: „Ma to će proći, ali ne mogu da prežalim što mi je stradao objektiv“.

Foto: Slobodan Pikula

Fotografija mu je bila uvek na prvom mestu.

Počivaj u miru, dobri Suki.

(pikula@telegraf.rs)