Jedinstveni Park skulptura u srcu Beograda: Ovu umetnost Tito je ljubomorno čuvao za sebe

Prelepo, mirno, zeleno, edikativno i potpuno besplatno - postoji li takvo mesto u Beogradu? Da, Park skulptura, u okviru Muzeja Jugoslavije, nudi baš takvo iskustvo. Ušuškan na Dedinju, ni tri kilometra od samog centra grada, ovaj komad Titove rezidencije, i njegovog ličnog ukusa, nudi jedinstveno iskustvo istorije, umetnosti i spokoja.

Park poseduje 20 skulptura koje su po svemu raznolike - od darodavca, autora, vremena nastajanja, pa i podataka koje o njima imaju kustosi Muzeja. Jedino što im je zajedničko jeste da su se sve nalazile u rezidenciji Josipa Broza Tita u Užičkoj 15, u neposrednom susedstvu ove ustanove.

- Najstarije skulpture su iz međuratnog perioda, odnosno iz 1930-ih godina. Zanimljivo je da često imamo iste autore koji su stvarali i u međuratnom i u posleratnom periodu - kaže za Telegraf.rs Ana Panić, kustoskinja Muzeja Jugoslavije.

- Takav je primer Sretena Stojanovića, našeg poznatog vajara, rektora Akademije, crtača i teoretičara umetnosti, koji je radio skulpturu "Fontana" iz 1932. godine. Stvorio ju je u trenu kada se okreće ženskom aktu i velikim enterijerskim skulpturama. A takođe, sa istom temom fontane, on radi drugu skulpturu 1947. godine i tu se vidi jedna potpuna promena stila. Ona, u skladu sa vremenom, odgovara socrealizmu i predstavlja pet karijatida, ženskih figura u narodnim nošnjama.

- Njih ima pet, jer je u početku Jugoslavija imala pet konstitutivnih naroda, zbog čega i pet buktinja na grbu. Tek se kasnije 1963. sa promenom imena FNRJ u SFRJ dodaje šesta buktinja, odnosno muslimani postaju šesti narod Jugoslavije. Takve promene mogu se pratiti čak i u delu jednog autora - kaže Panić.

Ipak, kako objašnjava, najviše skupltura potiče iz posleratnog perioda, vremena socrealizma.

- Naročito zanimljiva turistima, i verovatno naš zaštitni znak jeste statua maršala Tita, rad Antuna Agustinčića. Agustinčić je bio poznati jugoslovenski vajar koga na neki način možemo nazvati i Titovim dvorskim vajarem na isti način na koji je, npr, Meštrović bio dvorski vajar kralja Aleksandra.

- Zanimljivo je da je Agustinčić radio i u prethodnom sistemu, čak i bistu poglavnika Pavelića, ali se nakon promene sistema i društva lako prebacio na nove uzuse.

- On je ovu skulpturu, koja je zapravo kopija originala, radio u Jajcu, na čuvenom zasedanju AVNOJ-a kada se na neki način i institucionalizuje kult ličnosti Josipa Broza Tita. On se proglašava maršalom i zabranjuje se povratak kralja u zemlju. Ta bista je stajala na govornici u Jajcu, čime je simbolički proglašeno novo vreme u državi i njen vladar Tito. Nažalost, ta bista je izgubljena tokom rata. Ova skulptura iza nas nastaje 1948. godine, po sećanju na tu prvu. Ovog puta izrađena je cela figura – Tito je u šinjelu, gleda u pod, zabrinut je, što naravno nije slučajno –1948. godine Jugoslavija pravi taj veliki raskid sa Sovjetskim savezom i prelazi u blok ni Istok, ni Zapad.

- Tada se ta skulptura postavlja ispred Titove kuće u Kumrovcu da naglasi tu veliku pobedu nad Sovjetskim savezom.

Za razliku od dinastije Karađorđević koji su imali preko 200 skulptura u javnom prostoru, Tito je tu bio dosta pametniji, kaže kustoskinja.

- Njegove skulpture bile su u krugu fabrika, kasarni, studentskih kampusa i muzeja, tako da je ovakvih skulptura zapravo bilo 20-ak. One nisu bile na trgovima, već skrivenije, zbog čega, za razliku od skulptura Karađorđevića, nisu uništene kada je došlo ponovo do promene sistema. Od javnih skulptura Josipa Broza poznata je ona u Užicu, koja je postavljena 1961, opet u ciljanom političkom trenutku - Prve konferencije nesvrstanih.

Poslednja velika skulptura postavljena je 1977. godine u Velenju, u Sloveniji, gde se i dan-danas nalazi, a koja je uvećena verzija one u Parku skultpura. A ta je bila postavljena s razlogom - 1977. bila je godina velikih Titovih jubileja – 40 godina na čelu partije i njegov 85. rođendan.

- Neke skulpture imaju zanimljiv istorijat, na primer skulptura "Ribari" Franje Kršinića, još jednog poznatog hrvatskog i jugoslovenskog autora, aktivnog u obe Jugoslavije. "Ribari" su s jedne strane tipična socrealistička skulptura, a sa druge prizivaju i na njegovo rodno mesto, s obzirom da je on sa Korčule.

Prikazao je ono što je tipično za njegovo rodno mesto – ribare na radu u trenutku natezanja mreže. Vidi se ta napetost tela koja je tipična za herojski period socrealizma. Upravo je ova skulptura bila izložena na Venecijanskom bijenalu 1950. godine kada Jugoslavija prvi put kao nova država učestvuje na ovoj i dalje važnoj manifestaciji.

Za neka od dela ni kustosi nisu sigurni kako su se ovde našla.

- Takve su dve žene za koje je nekada pisalo da su međaši železnice, kilometarski kamenovi. No, one to svakako nisu. Kasnijim istraživanjem je utvrđeno da su one personifikacije železnice, a kako su došle u posed Muzeja nije nam poznato. Uspeli smo da pronađemo arhivske fotografije Glavne železničke stanice nakon bombardovanja u Drugom svetskom ratu gde sličnih skulptura tog antičkog tipa jeste bilo u restoraciji, tj. restoranu Železničke stanice, kako se to nekada zvala. Tako da je moguće i da su ove dve skuplture nekada krasile Glavnu železničku stanicu u Beogradu.

Neka dela su primeri visokog modernizma.

- Najeklatantniji primer jeste "Ptica" Vojina Bakića koju smo nedavno prebacili ovde, kada je sagrađen kafić K25. Ona nastaje u važnom trenutku Bakićevog stvaralaštva kada on prelazi na modernističke tokove, ali i u vreme kada mu i spomenici bivaju odbijeni i zabranjeni jer su suviše nejasni i nečitljivi bili vlastima. To se vidi i u ovoj ptici koja pomalo podseća na trougao – on apstrahuje organske oblike i pretvara ih u geometrijska tela.

Park skulptura je otvoren svaki dan za posetioce, s obzirom da su zaposleni smatrali da je u vreme korone veoma bitno da Muzeji postanu mesta integracije društva, gde će ljudi moći da dođu i bez novca provedu svoje vreme, uživajući u umetnosti. Besplatan je, dok se naplaćuje samo ulaz na izložbe. Istim danima, od 10 do 18 sati, otvoren je i kafić K25 u koji se takođe može doći i iz njega uživati u pogledu na skulpture.

(Dunja Savanović)