Mađarske reči koje koristimo SVAKOGA dana. Neke će vas baš iznenaditi

Interakcija između Srba i Mađara počela je već njihovim dolaskom na tlo Panonske nizije, puno puta smo ratovali protiv njih od 10. do 14. veka, ali istinska jezička i kulturna razmena počinje tek posle Kosovskog boja i početkom 15. stoleća, kada se Srpska despotovina prirodno veže uz ogromno Ugarsko kraljevstvo i počinje da gravitira ka Srednjoj Evropi.

To gravitiranje nije prestalo čak ni tokom turkokratije, naši svinjari su recimo i pre Prvog srpskog ustanka svoje svinje upravo na tlo Austrijske carevine izvozili. Elem, interakcija se intenzivira padom Smedereva i Srpske despotovine 1459. i neprestano raste u naredna dva veka, naročito posle Prve velike seobe Srba 1690. te Druge 1739., kada ogroman broj pripadnika našeg naroda odjednom stiže u krajeve južne Ugarske koji su ili već naseljeni Srbima, ili su slabo tj. nikako naseljeni, ili su naseljeni drugim narodima.

Dve stvari su postale neminovne: da veliki broj srbizama uđe u mađarski jezik, i da veliki broj mađarizama uđe u srpski. Pre četiri godine pisali smo o srpskim „gusarima“, kako su hajduci i drumski razbojnici nazivani kod nas u srednjem veku, koji su se transformisali u laku „uskočku“ konjicu, iz Ugarske prelazili Savu i Dunav te napadali Turke.

Oni su kod kod Mađara postali „husari“ i tako ušli u sve evropske jezike, kao naročiti rod lake konjice koji je postojao sve do 20. veka. To je gotovo nepoznato kod nas, štaviše, poznatije je u Mađarskoj i Poljskoj, budući da je kod Poljaka to bio najelitniji rod teške konjice (jedino kod njih nije bila laka), s anđeoskim krilima na leđima; Poljacima su njihovi husari dika i ponos, a dugo su ih zvali „racovje“, odnosno „rašani“, tj. „srbi“.

Pejzaž u Vojvodini. Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

Ali tu se naravno ne završava spisak srbizama i slavizama u mađarskom jeziku. Nećemo navoditi sve, ali pomenimo da je njihova reč za ulicu — „utca“, te da je direktno pozajmljena iz slovenskih jezika.

Lopovi i bitange kočijaše varošima

Dve mađarske reči koje svakodnevno koristimo, „astal“ i „gazda“, takođe su stariji srbizmi: Mađari su od nas (ili drugih Slovena) primili reč „sto“, ali pošto njihov jezik ne trpi gomilanje suglasnika, protetički vokal „a“ pojavio se kao prefiks da ublaži grupu „st“, pa je nastao „astal“, koji je potom ušao u srpski jezik, pa mi tako danas koristimo dve reči, jednu čisto našu i jednu provučenu kroz mađarski.

Slično je sa reči „gazda“, koja se razvila iz reči „gospoda(r)“ i vratila nam se u novom obliku. U nekim slučajevima, mađarske reči su potisnule naše u potpunosti, čak i za neke prilično neočekivane stvari, koje nemaju veze sa pojmovima uprave, društvenih odnosa i materijalne kulture, koje su pre svih iz mađarskog ulazile u srpski.

Foto: Milena Đorđević

Recimo „šargarepa“, koja je prvobitno bila mrke boje, pre nego što je pre par vekova genetskim inženjeringom postala narandžasta. Zato smo je i zvali „mrkva“, jer je bila mrka. Hrvati, koji su bili pod znatno snažnijim pritiskom mađarizacije, zadržali su slovenski naziv, dok se kod nas izgubio, mada jezgro naše države nije bilo pod Mađarima, za razliku od jezgra Hrvatske.

Poljaci mrkvu nazivaju „marchew“ (čita se: marhef; glas „w“ na kraju reči zvuči kao da je između „v“ i „f“, uostalom, probajte i sami da izgovorite, recimo, reč „važi“ i reč „marhev“, i videćete da to nije baš isto „v“). Rusi je nazivaju „морковь“ (čita se otprilike kao „markof“, slično poljskom izgovoru), dok kao poseban kuriozitet izdvajamo da se na velškom zove „moronen“ a na švedskom „morot“.

Mi smo izgleda jedini slovenski narod koji je usvojio „sárgarépu“, ali zašto da ne, lepa je ta reč. „Đumbir“ je takođe došao iz mađarskog, u koji je (u krajnoj liniji) ušao iz srednjovekovnog latinskog u kojem je bio „gingiber“. Zatim imamo reči „ašov“, „fioka“, „soba“, „doboš“, „karika“, „kecelja“, „prsluk“, „džak“, „bunda“: te i mnoge druge reči uvezene su iz mađarskog.

Mnoge će začuditi „soba“, ali da, i ona je ugarizam, naše srednjovekovlje je poznavalo „odaju“ i uslovno rečeno „stan“, koji je u međuvremenu donekle promenio značenje. Da je „gulaš“ mađarska reč nikoga neće iznenaditi, „varoš“ bi možda neke mogla da začudi, o „đilkošu“ verovatno niko nije ni razmišljao ali bi lako prihvatio informaciju o njegovom poreklu, ali šta za reći za „lopova“?

Spomenik samozvancu srpskom caru Jovanu Nenadu u Suboticu. Radi se o vojskovođi koji je nakon Mohačke bitke iskoristio haos i bezvlašće u Ugarskom kraljevstvu da privremeno stvori državu na prostoru Bačke i Banata. Foto: Nenad Blagojević, Priče sa dušom

Mi smo se iskreno zaprepastili podatkom da je to mađarska reč za kradljivca, ali protiv nauke se ne može, nauka je neumoljiva, „lopov“ dolazi od njihove reči za krađu: „lopó“. „Kočije“ i „kočijaš“ su takođe mađarske reči, kao i neke u vezi kojih vladaju opšteraširene pogrešne etimologije.

Recimo, „palačinka“. Ona je možda i ušla u srpski kroz mađarski („palacsinta“), ali je u mađarski ušla iz nemačkog („palatschinken“), u koji je po svemu sudeći ušla iz češkog („palačinka“); i uopšte, tačan razvoj te reči je vrlo teško utvrditi, mada je sigurno krenuo od grčkog „plakous“ pa latinskog „placenta“. U svakom slučaju, nije mađarizam.

Potom: „bitanga“. Oni koji se „razumeju u te stvari“ će Vam reći da je ta reč nastala tokom povlačenja nemačkih krstaša krajem 12. veka, kada su po Srbiji išli i molili za hranu, govoreći „bitte“ (izvini) i pokazujući na usta, i onda „danke“ (hvala) kada bi nešto dobili. Fascinantna je to hipoteza; ali mnogo je verovatnije da se razvila iz mađarske reči „bitang“, što znači „zalutati“, koja je u mađarski ušla iz starovisokonemačkog, u kojem je postojala reč „bintunge“, što znači „pljačka“.

A da: „pandur“ je mađarska reč.

(P. L.)