Neraskidivu vezu između srpske istorije i Anastasove fotografije tkali Vuk, Njegoš i knez Mihailo

„Autoportret“, Anastas Jovanović, 1854. Foto: Wikimedia Commons/Daehan

Anastas Jovanović se rodio 1817. u mestu Vraca, u severozapadnoj Bugarskoj, i najverovatnije je bio bugarskog etničkog porekla; njegov se rodni grad smešta u Šopluk, a Šope kao regionalnu grupu svojataju i Srbi i Bugari, pa prvi govore o prekograničnim bugarizovanim Srbima dok drugi pričaju o srbizovanim Bugarima. Ima osnova da se tvrdi da se Anastas tokom života identifikovao i na jedan i na drugi način; a ako je i bio Bugarin po rođenju, Srbin je bio po svemu ostalom.

Preporučujemo

Neki Srbin iz Pančeva, Ognjenović, koji je živeo u Vraci, naučio ga je da čita i piše. Pošto mu je stric živeo u Beogradu, gde je bio krojač kod kneza Miloša Obrenovića, otac Jovan, inače trgovac, poslao ga je njemu kao devetogodišnjaka; Vraca je tada bio pod Turcima, kao i cela Bugarska, dok je Moravska Srbija ipak bila praktično slobodna zemlja. Cela se porodica, na čelu sa majkom Marijom, posle smrti Anastasovog oca 1830. preselila u Beograd.

Dve godine docnije počinje da radi „Knjažesko-Srbska Knjigopečatnja“, kasnije Državna štamparija, koja je silno privlačila dečaka Anastasa, pa ovaj odlučuje da odustane od krojačkog zanata koji je počeo da uči kod strica; kada se „Pečatnja“ 1834. preselila u Kragujevac, Anastas se seli s njom, i u novoosnovanoj „Knjažesko-Srbskoj Tipografiji“ počinje da uči za slovolivca. Kao nadareni crtač počinje da izrađuje i pečate, prvo iz igre i zanimacije za sebe i svoje drugove, a kasnije i za državu.

„Pečatnja“ se vratila, međutim, u Beograd, a sa njom i Anastas, koji radi na izradi „Srpskog bukvara“. Štampan u roku i poslat Milošu u Kragujevac, kneza je u toj meri oduševio da je Anastasa izabrao za svog pitomca i platio mu školovanje na Akademiji Svete Ane u Beču, gde je imao da uči bakrorez. Tamo otkriva litografiju i počinje da uči kod Johana Štadlera. Već 1840. počinje da objavljuje svoje prve litografije, i to Dositeja Obradovića i Lukijana Mušickog, potom i Vuka Stefanovića Karadžića.

Istovremeno, dolazi po prvi put u dodir sa čudom savremene tehnike: dagerotipijom, ranom vrstom fotografije. Uskoro uz pomoć svog zaštitnika Teodora Tirkea, po ceni od 100 forinti kupuje Fojgtlenderovu kameru sa objektivom Jozefa Pecvala, čime postaje jedan od prvih slovenskih fotografa uopšte (bio je ubeđen da je prvi, to je napisao i u svojoj „Autobiografiji“, mada se kasnije ispostavilo da nije bio čak ni prvi Srbin; ta čast pripada Dimitriju Novakoviću, srpskom trgovcu rodom iz Zagreba, koji je bio potpuno nepoznat sve do 1979., kada je njegovo postojanje otkriveno, mada su nažalost sve njegove fotografije izgubljene).

Nakon pada Obrenovića s vlasti i dolaska kneza Aleksandra Karađorđevića 1842., Anastas gubi stipendiju pa živi od izrade litografija, na kojima često prikazuje scene iz srpske istorije; no one zahtevaju poseban tekst, pa ćemo to ostaviti za narednu sedmicu. Ostaje, ipak, veran dinastiji koja mu je sve omogućila; pri ruci je knezu Milošu u „carstvujuščoj Vijeni“, putuje s njim po Češkoj i Nemačkoj, a druži se prisno i sa knezom Mihailom.

Upoznaje Njegoša, koji mu čita delove „Gorskog vijenca“ dok mu pozira 1851., godinu dana nakon Vuka Karadžića; poziraće mu i Branko Radičević, Toma Vučić Perišić i mnogi drugi (Istorijski muzej Srbije čuva 892 fotografije Anastasa Jovanovića, i krajnje je vreme da se sve državne institucije pokrenu i digitalizuju celokupno naše kulturno nasleđe koje može biti digitalizovano; te fotografije nemaju svoju svrhu tako daleko od očiju javnosti, niti sama ideja nacionalnog kulturnog nasleđa ima smisla ako joj svim raspoloživim tehnološkim dostignućima nije demokratizovan pristup).

„Knez Mihailo Obrenović III“, Anastas Jovanović, oko 1856. Foto: Wikimedia Commons/Sadko

Čuveni, i ovde prikazani portret kneza Mihaila Obrenovića, nepoznatog je datuma, ali je gotovo izvesno nastao u Beču; nekoliko je razloga za takvu tvrdnju, a najbanalniji je prisustvo figurine viteza na stolu pored kneza. Naime, ista se figurina nalazi i na autoportretu Anastasa iz 1854., dok je on još uvek živeo u Beču; a pošto istoričari smatraju da je ovaj portret Mihaila nastao oko 1856., sve se savršeno uklapa.

Pitanje je samo, da li je nastao u Anastasovom ateljeu ili u Miloševoj kući. Biće da je ovo drugo, što znači da je Anastas insistirao na figurini viteza koju je doneo sa sobom, što samo potvrđuje predubeđenja vezana za njega. Naime, Anastas je celoga života pratio, ne samo tehnički razvoj fotografije, nego i estetski, i bio je vrlo napredan za svoje vreme. Sudeći po pozama koje zauzimaju subjekti na njegovim radovima, neposrednost i osećajnost koju demonstriraju, nema nikakve sumnje da je momentalno prepoznao fotografiju kao novu umetničku formu.

Nama deluje očigledno da je fotografija umetnost, ali to nije bio slučaj sredinom 19. stoleća, kada je retkost bila sresti čoveka koji fotografiju ne doživljava kao današnji fotograf na srpskoj seoskoj svadbi ispod šatora — kao puku tehničku delatnost. Posebno je to neobičan slučaj u našem narodu, koji je čak i slikare u to vreme još uvek posprdno i nipodaštavački nazivao „molerima“.

„Vuk Stefanović Karadžić“, Anastas Jovanović, oko 1850. Foto: Wikimedia Commons/staresrpskeslike.com/Materialscientist

Anastas Jovanović, koji je bio među prvim ljudima u Srbiji koji su uveli kućni telefon, preminuo je 13. novembra 1899. u 81. ili 82. godini života, ne može se pouzdano kazati budući da tačan datum njegovog rođenja nije poznat. Više puta se ženio i iza sebe ostavio dva sina i kćer.

Konstantin Jovanović (1849—1923) je bio jedan od naših najznačajnijih arhitekata s kraja 19. i početka 20. veka (kuriozitet za ovaj tekst je taj, što je upravo on projektovao zgradu bugarskog Narodnog sobranja u Sofiji, koja se i dalje koristi), prof. dr Jovan Jovanović (1878—1943) se nastanio u Sankt Galenu u Švajcarskoj, dok je kćer Katarina (1869—1954), istoričar književnosti i publicista, ogromni doprinos dala prevodeći naša dela na nemački (za prevod „Gorskog vijenca“ i „Luče mikrokozme“ dobila je 1939. prestižnu Humboltovu nagradu Minhenske akademije nauka; igrom slučaja ili ne, dolepriloženi portret Njegoša, delo njenog oca, možda je i najsnažniji portret u istoriji srpske fotografije).

Interesantno, Anastas je imao i sestru Katarinu, udatu za Nikolu Hadži-Popovića; po njima nosi ime Hadžipopovac na Paliluli, mesna zajednica omeđena Cvijićevom, Zdravka Čelara, Čarlija Čaplina, Mije Kovačevića i Ruzveltove. Dakle, za one koji ne znaju, u pitanju prostor okvirno između Pionira i Novog groblja.

„Petar II Petrović Njegoš, vladika crnogorski“, Anastas Jovanović, 1851. Foto: Wikimedia Commons/staresrpskeslike.com/TRAJAN 117

(P. L.)