Intimni život Petra Lubarde: Pobedio je Dalija i Pikasa, ali je pred jednom ženom bio nemoćan

„Kosovski boj“, Petar Lubarda, 1953. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Orjen

Jedan od najvećih jugoslovenskih i srpskih slikara 20. veka, Petar Lubarda, preminuo je na ovaj dan, 13. februara 1976. godine.

Preporučujemo

O intimnom životu Petra Lubarde, nesvakidašnjeg slikara, apstraktnog – kako u stvaralaštvu tako i u privatnosti – današnoj javnosti nije mnogo poznato. Sa suprugom Verom živeo je u Iličićevoj ulici broj 1, u dedinjskoj vili na prostoru nekadašnjih topčiderskih vinograda. Zna se da je na ovom mestu naslikao vredna umetnička dela, ali od njegove rane smrti 1974. godine, podaci o kući i njenim stanovnicima polako se gube, a slike nestaju. Šta se zapravo dešavalo iza zidova ovog nedavno renoviranog zdanja...

Bračni par Lubarda uselio se u ovu kuću 1957. godine. Vila je podignuta 30 godina ranije, kao letnjikovac za beogradsku porodicu Nikolić i predstavljala je jednu od prvih porodičnih kuća izgrađenih među gustim drvećem severne padine Topčiderskog brda. Od Grada Beograda, Lubarde su ovu kuću dobile na korišćenje. Prema rečima Filipa Brusića – Renauda, direktora Kuće legata kojoj pripada i današnji Legat Petra Lubarde, izaslanici jedne strane delegacije tada su dolazili u Jugoslaviju i hteli su da upoznaju velikog slikara koji je u tom trenutku živeo u malom stanu u Ulici Draže Pavlovića i, sa isto tako malim, ateljeom, piše portal Presstiž.

Navodno, Tito je dao direktivu da drug Lubarda ne može da živi na takvom mestu, pa su ga brzo prebacili u slobodnu vilu. Preselili su ga za jedan dan i išli su po kući i prosipali boju kako bi bio ostavljen utisak da on tu živi već izvesno vreme. Petrova sestričina, gospođa Đina Lazar, kaže da je njen ujak ovu kuću dobio kao slikar i veliki umetnik i da je nije tražio. Samo je želeo mesto gde može da stvara.

U ovom zdanju od 700 kvadratnih metara, Lubarde su našle svoj mir. Petar i Vera su se često odmarali u prostranom dvorištu, punom cveća, drveća i mačaka. Mnogo su voleli životinje.

Ko je bio Petar Lubarda?

Petar je pedesetih godina bio uveliko ostvareni slikar, kako u Jugoslaviji tako i u svetu. Veliku izložbu u Beogradu otvorio je 1951. godine u galeriji ULUS-a, u Knez Mihailovoj ulici, „preporodivši“ jugoslovensko slikarstvo. Tada se reklo da je „zvezda repatica udarila u centar Beograda“, budući da je izložba šokirala posetioce, a Petar je voleo da ostaje na svojim izložbama i razgovara sa ljudima. Pobedio je na bijenalu u Sao Paolu 1954. godine, a potom i u Japanu; a dobio je i Herderovu i Gugenhajmovu nagradu. Zbog ovih, a i raznih drugih postignuća postao je jugoslovenski kulturni diplomata. U Sao Paolu je jednoglasno pobedio pored radova Dalija, Mura, Pikasa, a poslednjeg je pobedio još jednom na bijenalu u Japanu.

Prema rečima rodbine i poznanika, Petar Lubarda je bio dobar i lep čovek nižeg rasta. Blage naravi i vrlo vredan i predan poslu. Kažu da je neprestano radio. Zatvarao se u atelje iz kog dugo ne bi izlazio, često slikajući i po šesnaest sati dnevno. Večeru, koju bi mu supruga servirala, imao je u ponoć, ali je i taj obrok prekidao kako bi prišao slici i dodao određeni detalj.

Njegovi radovi su bili velikih formata, pa je često satima stajao, četkicom praveći poteze. Na primer, za sliku „Kosovska bitka“ uradio je nebrojeno skica, crteža i slika, pa je tek onda završio konačnu verziju. Mnogo je voleo poeziju i pojedine pesme bi predstavljao kroz svoje radove. Voleo je da čita, filozofiju, klasičnu muziku, džez, Bitlse, tadašnju modernu muziku, a imao je i veliki tirkizni tranzistor.

"Veliko slovo" Petar Lubarda / Foto: Arhiva Kuće legata

Bio je vrlo privržen porodici. Kod rođaka bi seo na stolicu, zagledao bi se u jednu tačku i po sat vremena bi ostajao odsutan u mislima. Za pojedine je bio mističan, dalek. Odeća mu je bila dva broja veća. „Kako ide ovako? Što se malo ne uredi?“, jednom prilikom se upitala njegova sestričina Đina, pa mu je isplela kapu, a drugu mu je poslala iz rodnog Izraela.

Đina Lazar je svog ujaka volela i pre nego što ga je upoznala, i ta ljubav je s njom rasla. Majka joj je oduvek pričala o njemu. Budući da je Petrova sestra Vera sa porodicom živela u Izraelu, viđao ih je u retkim prilikama i tada bi bio istinski srećan. Prvi susret Đine i Petra desio se 1959. godine, kad je Đina imala svega deset godina. Tom prilikom je upoznala i svog brata od ujaka Đura. Danas Petra pamti kao nasmejanog čoveka, debeljuškastog, ležernog, pomalo usporenog. Kao devojčica mu je sedela u krilu i volela je da ga posmatra dok slika. Zvala ga je „ujka Peša“. Jednom prilikom joj je poklonio prsten.

Drugi put kad je Đina videla svog ujaka, imala je šesnaest godina. Njegove slike impozantnih veličina i kompozicija bile su joj „fascinantne“. Posebno joj se sviđala Put ka kosmosu. Znala je da je njegovo umetničko stvaralaštvo vrlo savremeno, ni nalik ničemu ranijem. To je bila 1965. godina, a Petar je bio u fazi jakih boja i uticaja indijske mitologije. Tada je učio ono što svet tek danas polako otkriva. Zanimala ga je kultura Maja, starog Meksika, Egipta.

Pod sa bojom u ateljeu Đini je ostao u jasnom sećanju, kao i velika platna i jaki mirisi. Pored raznih priča sa svojim ujakom, Đina je slušala duge razgovore o slikarstvu između Petra i njenog oca.

- Bio je duhovit, pričao je viceve. Uvek je imao blagi osmeh. Često je bio zamišljen. Jednom prilikom je izgubio kaput, a budući da su zime i u kući bile hladne, smrzavao se. Tražio ga je, a šta se s njim desilo saznao je tako što mu je to rekao rođak koji je ušao u kuću i obrisao cipele o njegov kaput. Mogao je da nosi određeno pismo sa sobom u džepu pola godine, a da toga nije svestan. Noću je radio, pa do zore - kroz osmeh Đina opisuje svog ujaka.

Đina i njeni roditelji su sa Petrom i Verom često izlazili po restoranima. Đina je jednako volela ujaka i ujnu. Tokom te druge posete Lubardama, bili su smešteni u Petrovoj kući – u sobi gde su danas prostorija za čuvara i prodavnica suvenira. Preko puta, a i danas je tako, bila su staklena vrata gde je bio Petrov atelje u kom je bio veliki drveni sto koji mu je ujedno služio i za rad i za ručavanje. Petar često ne bi učestvovao u porodičnim razgovorima, samo bi posmatrao svoje slike. Usred jela bi ustao od stola, četkicom bi dodao malo boje preko platna i rekao: E sad je dobro.

Đuro Lubarda, slikar, Petrov bratanac, svoje detinjstvo vezuje za igre sa stricem, Obilićev venac i hotel „Mažestik“, a kaže da je i strina Vera često išla tamo kao studentkinja. Seća se da je i posle toliko godina provedenih u Beogradu Petar uporedo govorio ijekavicu i ekavicu. Đuru je nabavio kartu za beogradski koncert Luja Armstronga. U mladosti se bavio gimnastikom, išao je u pozorište, a kasnije i u Klub književnika. Bio je zapažen čovek, ljudi su ga pozdravljali sa poštovanjem.

- Petar je bio zanimljiva ličnost. Veoma je tiho govorio, skoro nerazgovetno. Ljudi su često mislili kako je odsutan, što nije bilo tačno. Voleo je da sasluša. Voleo je decu. Bio je jak i lepuškast. Mojim drugarima i meni je kupovao sladoled pred „Mažestikom“. Međutim, jeste bio usporen i rastrgan. Uvek. Mislim da je tu rastrganost uzrokovao gubitak oca, brata, sina, kao i razlaz sa prvom suprugom Jelenom - smatra Đuro.

Đuro se, u ranom detinjstvu, s Petrom viđao svakodnevno. Prema njegovom mišljenju, Petar je u sebi imao ugrađen umetnički kod, jer je poznavao sve vrste umetnosti. U slikarskom smislu, voleo je da kaže da je improvizacija dogradnja melodije. Vladao je informacijama. Verovatno da je i njegov boravak u Parizu tome doprineo i otvorio mu um. I bio je tamo, želeći da upozna tadašnju prestonicu umetničkog kretanja, zahvaljujući Jeleni, talentovanom istoričaru umetnosti, koja ga je usmeravala.

- Jelena je bila energetski potencijal koji je podržavao supruga, što je vrlo značajno u umetničkom pogledu, i bila mu je potpuno predana. Jesu se svađali, ali je Petar, tokom njihove veze, dobijao nagrade - priseća se Đuro.

Život sa Verom

Vera Lubarda, devojački Protić, važila je za jednu od najlepših žena Beograda. Imala je gustu crnu kosu i vrlo upečatljive oči kojima je, prema rečima savremenika, zavodila, ali koje su, ujedno, kod drugih izazivale neprijatnost. Često ih je krila velikim naočarima. Petra je upoznala 1946. godine u slikarskom ateljeu Mila Milunovića, njenog tadašnjeg profesora na Likovnoj akademiji, i kako je jednom napomenula „od tada se više nisu rastajali“.

Ubrzo su se venčali u veoma privatnoj ceremoniji na kojoj čak ni njihove porodice nisu bile prisutne. Iako je bila mnogo mlađa od njega, Petar ju je obožavao. Zvala ga je „moj stari“. Opraštao je njene hirove, često je doživljavajući kao dete. Išli su na putovanja van Jugoslavije i vraćali se sa raznim suvenirima. Kao talentovani slikar, moglo bi se reći da je Vera Petru bila menadžer. Pisala je izveštaje o izložbama i prodaji slika.

- Ja u tome (slikarstvu) imam dobrog kritičara – ženu, pošto je i ona slikar. Ona mi oštro kaže neke stvari. Često se i naljutim. Ali, na stranu ljutnja, ipak vidim da je to tačno - izjavio je Petar u jednom intervjuu.

Savremenici kažu da je bila retkost upoznati toliko zaljubljen bračni par. Lubarde su izlazile po tadašnjim popularnim gradskim mestima i družile se sa slikarima, kolekcionarima, kulturnom elitom Beograda.

- Petar i Vera nikad nisu izašali iz kuće bez taksija, a to je tad predstavljalo privilegiju kod umetnika. Petar se družio sa Čelebonovićem, Peđom Milosavljevićem, Cucom Sokić, Danicom Antić, Gojkom Banovićem, Brankom Ćopićem i mnogim drugim - napominje Đuro Lubarda.

Da li je javna slika skladnog braka bila istinita?

Kako su godine odmicale, Lubarde bi se često zatvarale u svoju vilu. Rodbina i prijatelji polako su gubili kontakt sa Petrom. Vera je volela da se druži sa „odabranim svetom“, dok je Petar bio bliži narodu. Po temperamentu su bili potpuno različiti, pa se brzo shvatilo ko je zapravo dominantan u kući.

- Odnos im je bio vrlo paradan. Vera je bila vrlo vešta i znala je da se damski ponaša. Petar je bio skroman, ali uviđavan. Nije bio bahat, već gospodski čovek, kulturan, gradski boem. Govorio je francuski. Kad Vera ne bi htela da priča privatne stvari pred drugima, govorila bi s njim na francuskom – Tu veux pisser? („Hoćeš li da piškiš?“). Koristili su svoj šifrovani jezik - kaže Đuro.

- Vera ne bi dozvolila da Petar i moja majka budu i dva minuta nasamo. Niko joj nije stao na put da je zaustavi u njenim namerama, ma kakve one bile. Petar je bio toliko moćan u svom stvaralaštvu, ali je očito bio veoma slab na Veru. Imala je zmijske oči. Veoma ružne stvari su se dešavale u toj kući, a Petrov život je bio veoma težak - smatra Đina.

Sa prvim komšijama, porodicom Kosovac, Petar i Vera su se pozdravljali samo preko ograde. Nikad im nisu ušli u kuću.

- Vera nikog nije primala u kuću. Nikad nije došla kod nas u posetu. Kad bi nestala struja, telefonom bi me  pozvala da pita znamo li šta se dešava i kad će ponovo stići. Pored toga bismo pričali o macama i kucama. Vera bi uvek pričala preko prozora ili bi me pozvala sa terase: „Aleksandra!“, a ja bih joj iznela persijskog mačka kom bi se svaki put oduševila. Doživljavala sam ih kao umetnike - kaže komšinica Aleksandra Saša Kosovac.

Prema Đurovim rečima, Vera je bila razlog zbog kog je Petar gubio prijatelje. Iako je bio jak, nije mogao da joj se suprotstavi. Đuro je sa Petrom pričao o svakodnevnim stvarima, muzici, putovanjima, a kad su bili sami i o ozbiljnim temama. Međutim, uvek su bili pod Verinom kontrolom. Đuro tvrdi da je on jedina ličnost prema kojoj se Vera korektno ponašala. Nikad mu nije zatvorila vrata, a i dolazila je taksijem kod njega da mu uruči sliku koju bi mu Petar poklonio.

- Nisam doživeo neprijatnosti s njene strane, ali su one isplivavale u pozadini. Ima toliko neprijatnih stvari… Bila je kobna po njegov život. Mislim da je Petrova slika „Čovek i zveri“ posvećena njegovoj borbi sa Verom - kaže Đuro.

Iznenada, Petar i Vera su se razveli šezdesetih godina. Ostavila ga je zbog ljubavne afere sa drugim čovekom, oficirom Udbe, koji im je bio kum na venčanju. Đina ga se seća.

- Imao je „folksvagen“ i vozio nas je po gradu. Zvao se Đoko Perović, i bio je pripadnik visoke tajne službe. Petar to nije video, ili nije hteo da vidi. Jednog dana, Vera je odlučila da ode sa Đokom. Došao je kamion i radnici su, po Verinom naređenju, pokupili sve iz kuće. Celu ju je ogulila – nameštaj, slike i otišla. Petar je tad zvao svoju drugaricu Ljubicu Perović i rekao joj: "Molim, te dođi, ovo čudovište je otišlo". Ona je to ispričala mojoj porodici. Ljubica ga je našla u vrlo lošem zdravstvenom stanju, u prljavom krevetu. Sa suprugom ga je odvezla u bolnicu gde se povratio. Doktor je rekao da mu je organizam veoma zapušten. Nije jeo kako treba i nije brinuo o sebi. To je bilo više godina pre njegove smrti.

- U početku mu je bilo teško bez Vere, ali se oporavljao. Ljubici je dao novac da mu pripremi slavlje i pozove više ljudi. Na toj žurci je upoznao izvesnu Lolu, opersku pevačicu, i s njom je određeno vreme bio zajedno. Mojoj mami je pisao da ne brine, da mu je bolje, da nije sam. Kad je Vera čula za tu vezu, počela je da mu telefonira, a on je odbijao da je pozove. Đoko je navodno izvršio samoubistvo, skočivši sa petog sprata, a Vera je došla Petru na vrata. Budimo realni, da li bi jedan muškarac zbog ljubavne afere skočio sa petog sprata? - smatra Đina.

Čim se Vera vratila Petru, sve se vratilo u pređašnje stanje. Prema rečima komšija, kad bi „nepoželjni posetioci“ čekali pred njihovom kapijom, Vera bi otvorila prozor i viknula da nisu kod kuće. Niko nije znao kad su se ponovo venčali. Zbog toga je Petrova drugarica Ljubica bila razočarana u Petra, znajući šta je sve prošao zbog Vere. Petar je šezdesetih otišao u Indiju, a Vera nije dobila vizu, pa je pismima iskazivala koliko joj nedostaje i da ga čeka u Rimu. Trebalo je da ostane u Indiji godinu dana, ali je posle šest meseci otišao u Rim, a potom u Beograd. Preskočio je Izrael, iako je obećao porodici da će ih posetiti. To se nikad nije desilo.

- Koliki je Vera bila manipulator, postoji još jedna priča. Petar je od Japana dobio nagradu, kao i poklon za suprugu – carsku bisernu ogrlicu. Vera, kad ga je napustila, odnela je ogrlicu u radnju za zakup, i oni su je stavili u izlog. Kad je prolazila pored radnje sa Đokom, uzviknula je: "Jao, što je lepa! Hoćeš li mi je kupiti?", i on je ušao u radnju i kupio joj tu istu ogrlicu, tako da je dobila i ogrlicu i novac - kaže Đina.

"Prestani da plačeš ili ću te išamarati"

Petar je preminuo 1974, u 67. godini. Ne zna se zašto. Petrovim potomcima nisu poznati rezultati njegovih medicinskih kartona. Navodno su izgubljeni. Petar se, po povratku iz Indije, bavio kompozitnim slikarstvom i počeo je da koristi sintetičke boje. To nisu bile boje koje su na bazi vode, već nitro lakovi. Veruje se da je to uticalo na njegovu smrt. Kad je Olga Perović radila intervju s njim početkom sedamdesetih, već je hodao sa štapom. Pojedini veruju da ga je Vera trovala. Čak se i jedan blizak prijatelj ispovedio kako mu je Petar jednom to rekao, ali da je bio opčinjen njom bez obzira na sve – da može i da ga truje, samo da je tu; da prođe prostorijom. To mu je bilo dovoljno za ceo dan.

Petrova smrt je bila veliko iznenađenje za bliske prijatelje, kao i za celu Đininu i Đurovu porodicu. Nisu to očekivali. Budući da je pismo tad bilo najčešći oblik komunikacije, nisu znali da je mnogo bolestan. Đuro je znao da je Petra pred smrt mučila i reuma, pa se slabije i kretao. Na čestitki koju je poslao nekoliko meseci pre smrti, primetili su njegov loš rukopis. Međutim, prema Đininim rečima, Vera je uvek prepravljala njegove tekstove. Kad god bi bili „šrakabani“, ona bi pravila selekciju reči. U vreme Petrove smrti, Đina je bila u roditeljskoj kući u Izraelu, s malim detetom, sa drugim u stomaku, a muž joj je bio mobilisan zbog rata u Izraelu.

- Sećam se maminog plača. Nikad je nisam videla u takvom stanju. Osećala se da je izgubila sve što je imala. Organizovala sam joj let za Beograd i stigla je na sahranu. Meksički predsednik je isti dan dolazio u Beograd i ulice su bile zatvorene. Vera nije htela da čeka moju majku, koja je stigla na beogradski aerodrom nekoliko minuta pre početka sahrane. Kad je stigla na ceremoniju, mama je bila uplakana i pod velikim stresom, a Vera joj je rekla: "Prestani da plačeš ili ću te išamarati." Tu noć mama nije prespavala u Petrovoj kući, već kod porodičnih prijatelja - priseća se Đina.

Petrova sestričina tada nije znala kakav odnos imaju njeni ujak i ujna, roditelji joj nisu pričali. Iz ljubavi je Veri napisala pismo, i ono je jedina dokumentacija od Petrove porodice koja je nađena u kući Lubardi. Đina joj je tada poručila da se nada da će se njena ujna potruditi i sačuvati sva ujakova dela, da zajedno očuvaju njegov legat, da Đinina deca i unučići, kao i mnogi drugi zainteresovani, pamte kakav je čovek bio.

Đuro je identifikovao Petrovo telo. Posle sahrane, skoro niko od rodbine nije došao u kuću na Dedinju, i ne zna se zašto, ali se pretpostavlja da je to bilo zbog Vere.

Petar nije imao dece, a Vera je odmah posle njegove smrti prekinula vezu sa njegovom rodbinom. Kontaktirali su je da im javi kad bude otvoren planirani legat, ali im je rekla da još nije vreme za to. Iz novina su saznali da je legat otvoren, i tad im je sve bilo jasno. Od tada više nisu imali nikakvu komunikaciju sa njom. Đinina majka je sve prepustila Veri što se tiče ostavinske rasprave kako bi izbegla mogući konflikt. "Izgubila sam svog brata, više mi ništa ne treba". Zamolila je i Đura da se skloni jer se plašila Vere, smatrajući je opasnom. Godine 1989. Đina je došla u Beograd, kao majčin poklon za njen 40. rođendan, i otišla je da vidi Petrovu kuću.

- Bila je zarasla u korov, zapuštena, nikakva. Slušala sam razne ružne priče o Veri od mame, Đura i okoline. Znam da ju je Petar mnogo voleo, ali pouzdano mogu da tvrdim da je Vera bila agresivna žena, patološki ljubomorna. Pripadala je tipu ljudi koji do kraja unište svoj objekat, kako bi njegovu snagu preneli na sebe. Nije tajna da je dva dana nakon smrti nestala Petrova istorija bolesti. Moja majka i Đuro su došli u bolnicu, ali ništa nisu našli. Danas nas to, kao porodicu, boli. Lekar kom su se tada obratili zagrlio je mamu i rekao: "Pustite to. Nemojte se time baviti". Ta istina je ružna, ali to je istorijska činjenica. Mislimo da ga je Vera polako trovala. To je naše porodično mišljenje koje niko ne želi da čuje. Jedna od mogućnosti je i neprestano udisanje teških boja i lakova sa kojima je eksperimentisao, ali, poznajući Verinu istoriju, u to ne verujem - kaže Đina.

Problemi sa ateljeom Petra Lubarde

Petar je želeo da svoje slike pokloni Beogradu što je Vera i učinila. Petar je umro u februaru, a Vera je u maju iste godine zaključila ugovor o poklonu sa Gradom Beogradom prema kom je 57 slika, oko 120 crteža i skica, deo nameštaja i Petrovog slikarskog pribora zaveštan gradu. Zauzvrat je nastavila da živi u kući i dobila je stanarsko pravo. Živela je u jednom delu kuće, dok je drugi pretvoren u legat – „Atelje Petra Lubarde“. Legat je na čuvanje i održavanje poveren Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Međutim, depo u kom su se nalazila dela bio je u delu koji je Vera koristila. Nije dozvoljavala kustosima Muzeja da na predviđeni način obrade celu zbirku i stalno je postojalo natezanje.

- Tražila je da legat ima dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje, a Muzej za to nije imao finansijsih sredstava. Tražila je i da kustos uvek bude prisutan kako bi posetioce sproveo kroz postavku, a oni ni za to nisu imali mogućnosti. Kad su kustosi želeli da se bave zbirkom, Vera je to pomalo kočila jer se postavljala kao nadzor legata i morali su za sve da je pitaju, iako je to bio poklon kog se odrekla. Posetioci i danas teško dolaze dovde, a u ono vreme je tek bio problem. Legat nije radio svaki dan, nego tri dana nedeljno. Tokom prve godine je imao 500 posetilaca, što je bilo veoma malo. Kuća je bila podeljena na izložbeni deo i privatni deo u kom je Vera živela. Izložbeni deo je obuhvatao nekadašnji Petrov atelje u kom su bili veliki stolovi i platna. Kažu da je i po deset platana istovremeno započinjao i taj bi postupak trajao dve do tri godine - kaže Dina Pavić, kustos Legata Petra Lubarde.

Vera se žalila gradu kroz dopise – da Petar od države nikad ništa nije tražio – da je mnogo dao, a zauzvrat ništa nije dobio. Usled novčanih problema, grad je praktikovao da u legat/kuću useli domara i to se pokazala kao loša praksa u budućnosti, a Vera je izričito odbijala da se domar useli. Kao da je znala da će to u budućnosti predstavljati problem (na primer, legat Riste Stijovića – čovek iz Ristine kuće je iseljen, ali je renovirao pojedine delove što nije smeo da radi).

Muzej je 1983. godine jednostrano raskinuo ugovor sa Verom jer nije mogao da se nosi sa njenim zahtevima, a od sledeće godine gubi se uvid šta se dešava u Petrovoj kući. Od tada, pa naredne dvadeset i četiri godine niko od zvaničnika nije ulazio u kuću. Sve je propadalo.

Postojale su priče da Vera prodaje Petrove slike, da velike seče i prodaje kao manje, a ugovor o poklonu nije raskinula. Komšije su viđale ljude kojima ona slike prebacuje preko ograde.

- Vera Lubarda je bila dobar crtač i slikar. Naučila je da kopira Petrov potpis jer ga pojedine slike iz kataloga iz šezdesetih godina nemaju, a kasnije ga dobijaju. Na slici „Usamljeni jahač“ iz 1969. godine, ispred koje se Petar često fotografisao, vide se faze rada pošto je često naknadno dodavao boju i detalje. Petar je sastavio testament 1973. godine i u njemu Veri Lubardi ostavlja „folksvagen“, a onda je na dan smrti 13. februara 1974. napravljen novi testament za koji se veruje da je Vera napisala. Nalazili smo i pisma koja su pisana dva puta – prvo njegovim rukopisom, a onda njenim - kaže Jovana Pikulić, kustos Legata Petra Lubarde.

VERA DEVEDESETIH

Nikola „Vuk“ Cvjetićanin se preselio u Beograd 1995. godine. Budući da se družio sa porodicom Kosovac, znao je za Veru i ranije, kao njihovu komšinicu. Doživljavao ju je kao zatvorenu gospođu koja je „živela u svom svetu“. Godine 1996. pomagao je u renoviranju kuće svog prijatelja Dragana Kosovca. Vera ih je često posmatrala sa prozora i dopalo joj se kako Nikola razgovara sa drugovima. Preko Kosovaca ga je pozvala da dođe kod nje i pitala da li bi povremeno radio za nju kao vozač. Budući da Nikola tada nije imao stalni posao, pristao je. Dao joj je broj telefona i prvi dogovor je bio da dođe po nju u dogovoreno vreme i odveze je u supermarket. Sledeće sedmice ga je pozvala dva puta, a onda je to postala ustaljena praksa. Svake sedmice ga je zvala barem jednom, a onda i više puta.

Nikola je znao za Petra Lubardu, ali o Veri ništa. Tokom prvih sedmica ga je „proveravala“ što je Nikola tek kasnije shvatio. Odvezao bi je u grad u kupovinu, vratio kući, pomogao bi joj da otvori ulazna vrata, otključa lance, i odveo bi je unutra. Tako je jednom prilikom, posle istog protokola, kad se vratio u automobil, na zadnjem sedištu našao 100 maraka. Znao je da niko osim nje nije ulazio u kola. Kad su se sledeći put videli, pružio joj je novčanicu i rekao: „Gospođo, ovo je Vaše“, a ona: „Ne, Nikola, nije. Pa zar meni da ispadne?!“ Ali ju je Nikola ubedio da uzme, znajući kako niko nije ulazio u kola posle nje. Kasnije je stekla potpuno poverenje u njega, ali mu ovu situaciju nikad nije potvrdila.

Jednog dana mu je rekla da bi možda bilo lakše da počne da ide u prodavnice nasamo, a ona će mu reći šta treba da nabavi. I od tada je dogovor poštovan. Utorkom i petkom. Dan ranije bi ga pozvala, a on je kod sebe imao odštampan spisak artikala. Uvek bi se nabavljale iste namirnice, iznimno za nečiji rođendan ili Novu godinu.

- Kupim, donesem račun, vratim kususr, a ona mi unapred da novac za sledeći put. Međutim, ljutila se za kusur i račune. Nemojte me vređati, meni računi nisu potrebni. Malo ređe situacije su bile kada bi ona htela u parfimeriju, ili u butik, na fakultet gde je nagrađivala studente, na izložbe. Ali, dva puta sedmično je bilo obavezno - priseća se Nikola „Vuk“ Cvjetićanin.

Hranu je kupovala kao za višečlanu porodicu. Dve stišnjene „kare“ šunke, karton mleka, ponekad i dva (za mačke), sve vrsta voća, najkvalitetnije slatkiše (na primer, Raffaello kuglice bi bile najlošije od svega što bi kupila), i svaki put po 12 kilograma pšenice za golubove, u mesari od 4 do 6 kilograma junećeg šola, 3 do 4 kilograma šnicle, a ostatak u kockicama, ponekad i biftek. Oko dvadeset i sedam stavki bilo je na Nikolinom spisku. Sve to je davala mačkama, psima lutalicama, osicama – jer je za nju svako živo biće imalo važnost.

- Taman posla da odsečeš granu nekom drvetu u dvorištu. Zato je i nastala takva prašuma. Navodno je dvaput godišnje sređivala, ali nije dala ništa da se seče. Imala je lozu za koju je rekla da je Petar doneo sa Svete gore. Za Novu godinu bi kupila jelku, ali sa busenom, koju bi zasadila u dvorištu - kaže Nikola.

Za Novu godinu bi kupila i dobro vino ili šampanjac, preko Nikole bi slala poklone određenim ženama. Komšijskom psu, u kući iznad njene, Nikola bi svaki put odneo po 2 litra mleka ili komad salame.

Sve od 1996. pa do Verinog pada 2007. godine, jedini čovek koji je ulazio u njenu kuću bio je Nikola. Čovek iz distribucije nije dolazio, kao ni onaj za očitavanje vode. Ona je to održavala u pretplati, a Nikola je to redovno plaćao i niko strujomerima i vodomerima nije prilazio. Na kapiji je imala lanac i katanac. Bila su četiri ulaza u kuću i Nikola je svaki obezbedio i zaključao. Čak su i pojedina vrata u kući bila zaključana.

- Vera je kod kuće zapušteno izgledala. Nosila je periku, a za izlazak je imala drugu, i znala se doterati i namirisati. Kad bi se kupovao parfem, išla bi zajedno sa mnom. Često bi posećivala parfimeriju u Bulevaru kralja Aleksandra, u blizini Glavne pošte, kao i drugu – takođe u Bulevaru. Kad je nekoga volela i poštovala, bilo je za ceo život. Nije volela ljude koji joj nešto nameću. Kad bih došao sa hranom, umeli smo da po dva sata sedimo i razgovaramo. Ne bi mi dala da odem. Samo još ovo da ti ispričam – govorila bi. Pričala bi mi o Petru i o putovanjima – Kuba, Japan, Brazil, Italija, Francuska… - priseća se Nikola.

Vera mu je pominjala da ima sestru u Novom Sadu, kao i zeta, ali Nikola nikad te ljude nije čuo ni video. Kupio joj je pet, šest mobilnih telefona dok je radio za nju. Tražila je da telefon bude na preklop da bi se lakše javila, kao i da brojevi na ekranu budu veliki. Kad je menjala broj, menjala je i telefon. Tačno je znala koji model želi jer je čitala u novinama.

- Njen osnovni problem je bio slab vid i verujem da odatle potiče taj strah od ljudi. To nije htela priznati. Nudio sam joj da ide kod očnog lekara, ali nije htela ni da čuje. Dioptrija joj je bila ogromna. Nagađala bi je. Kupi mi minus 8, ali joj ne odgovara, pa joj uzmem još veću. Kad je čitala, skinula bi cvikere, pa je nosem dodirivala papir. Dala bi mi da joj pročitam. Bila je sramežljiva - kaže Nikola.

Nikola nikad nije kročio na sprat kuće. U više navrata je vršio reparacije u donjem delu. Predlagao bi joj da dovedu žene da joj očiste, ali ne bi dozvolila. Plašila se krađe. Nije mogla da vidi ko će šta da uradi. Kuća je bila puna umetnina, a Vera „mnogih nije ni bila svesna“. Nikola bi čistio slike, pa bi ih zajedno sa Verom stavljao na drugo mesto u kući – ako bi bile nađene na nepodesnom mestu. Po zidovima je visilo mnogo slika manjih formata, a na nekoliko mesta i velikih. Nikola nije video nijednu a da nije bila Petrova.

Pretpostavlja da su slike drugih autora bile na spratu. Seća se da mu je pokazala i jednu njenu započetu. Za nekoliko slika mu je tvrdila da su njene, ali Nikola misli da to nije bila istina, jer su veoma podsećale na Petrove. Nikad mu nijednu sliku nije poklonila. Za svaku učinjenu uslugu plaćala je više nego što je trebalo. Želela je da zameni kuću za stan u gradu, ali to nikad nije sprovedeno u delo jer je želela da to uradi pod svojim uslovima. Nije prihvatala sugestije.

- Prvi put sam ušao u kuću posle dva meseca poznanstva sa Verom. Kuća jeste izgledala zapušteno, ali ne i devastirano. Ulazna vrata su bila u lošem stanju, kao i ograda. Sva vrata unutra su bila zrela za zamenu. Prašina svuda. Trebalo je okrečiti i izvršiti razne sanacije. Prema mojoj proceni, Vera nije brisala prašinu oko sedamnaest godina. Određene stvari sam joj popravljao, na primer stazu, ali generalno nije htela. Sve je bilo do nje. Čim bih predložio da dovedem majstora, nije dozvoljavala. Uvek se plašila da je ne pokradu. Nije imala vodu u jednom delu kuće. Sa prijateljima sam jednom prilikom uspeo da izbacim mnogo toga iz dvorišta, ali, opet, nismo ni granu smeli izbaciti, već je staviti na drugo mesto u dvorištu. Zbog problema sa vidom više nije išla ni kod komšinica Smilje i Nine. Smilji bih povremeno nosio hranu i novac koje joj je Vera slala. Ranije je odlazila kod njih, ali kasnije bi se viđale samo preko ograde. U kuću zaista NIKO nije ulazio“ -kaže Nikola.

Prema Nikolinim rečima, Vera je bila duhovita i vrlo inteligentna. Pričala je o politici, sportu, znala je imena vaterpolista, fudbalera, kriminalnih grupa, umetnika. Pratila je aktuelnosti. Nikola je svake godine išao u Valjevo na grob njene majke. Nosio je žito, sadio ruže, plaćao grobno mesto za sledeću godinu, prema Verinom nalogu novcem bi častio one koji održavaju groblje, kao i devojke i žene koje rade u kancelarijama. Vodila je brigu o svakome. Umela bi da zaustavi Nikolina kola jer bi videla čoveka koji prosi. Uvek je imala krupne novčanice kod sebe i devize. Minimalno bi im dala hiljadu dinara, nikako ispod.

Jedne noći oko 23h lopovi su joj ušli u kuću, a ona je umesto policije pozvala Nikolu. Sa sprata je vikala na njih jer nije smela da siđe, ali nijedno lice nije mogla da razazna. Rekla je samo da ih je bilo troje, četvoro. Nikola je ušao u kuću kad mu je Vera bacila ključ sa prozora, na zidovima je video da nekoliko slika nedostaje, i da nema pojedinih stvari za koje je znao gde stoje. Prošao je sa gornje strane kuće i video da su upravo tu provalili. Sa te gornje strane su prebacivali stvari. Nikola je na tom mestu našao još neraspakovani mali šporet koji joj je kupio petnaest dana ranije. U bežanju su ga ispustili, kao i još nekoliko predmeta. Vera nije zvala policiju jer je bila prestrašena. Čak ni svetlo nije uključila. Jedna mačka je osetila lopove, pa je počela da pravi buku i tako je Vera shvatila da joj je neko u kući. Nikola je našao policajca u Užičkoj i doveo ga, a potom je zaključao celu kuću, a sutradan je došao da dodatno osigura sve brave – i sa unutrašnje i spoljne strane. Nikola veruje da Vera nije bila opljačkana samo tada. Imala je toliko stvari da nije znala šta poseduje.

Kad bi joj ponestalo novca, Nikola bi je povezao u grad, u banku na Terazijama, gde bi iz sefa podigla novac, a on bi je sačekao u automobilu. Primala je Petrovu penziju. I poštara je čašćavala kad joj ju je donosio. Nagrađivala je sve za bilo kakvu uslugu.

33 slike su nestale

Posle Verine smrti, od celokupne Petrove zaostavštine Komisija za popis je u kući pronašla 24 od 57 slika i desetak crteža od otprilike 120 (broj 292 je sveukupan broj crteža, među kojima su bili i crteži studenata koji su joj slali za konkurse, Verini crteži – mačke i mrtva priroda).

Pre nego što je preminula, Vera je stekla stanarsko pravo i u kuću se nije moglo ulaziti bez njene dozvole. Podsećamo da je kuća oduvek bila u posedu Grada Beograda. I Kuća legata ju je dobila na korišćenje. Komisija za popis, koju je imenovao Sekreterijat za kulturu grada Beograda, ušla je u kuću juna 2007. godine da popiše šta je sve od umetnina u njoj ostalo. Radili su dva meseca u kompletnoj HTZ opremi. Platili su Rome da sklanjaju đubre jer su zatekli tonu otpada. Vera je sve skupljala. Najkritičnije je bilo u njenoj spavaćoj sobi gde je bio jedan veliki krevet i bilo je skoro metar visine đubreta okolo. Mačji urin je skoro u potpunosti uništio Petrove slike. Na kući je tada ostao natpis „Atelje Petra Lubarde“, ali je slovo L vremenom otpalo, pa je jedan Rom rekao: „Ovaj Ubarda bio veliki slikar!“ Komisija je svaki komad đubreta morala da prekontroliše jer nisu znali da li je od vrednosti. Nađen je bogat arhivski materijal koji je išao na sterilizaciju, slike na konzervaciju, kao i materijal od papira. Decembra 2015. sterilisana je i biblioteka. Imao je mnogo knjiga iz beletristike i komunizma koje je dobijao. Bio je član Komunističke partije (nađene su dve knjižice). Sve se danas nalazi u depou Legata Petra Lubarde.

- Trideset i tri slike se vode kao nestale. Pronađeno je nešto njegovih crteža i skicen-blokova koji nisu bili poklon gradu, ali smo ih pridodali Legatu Petra Lubarde. Vera je primala njegovu penziju. Navikla je da živi određeni život, pa joj verovatno ni ona nije bila dovoljna. Posle njene smrti, u kući je najviše nađeno plastičnih kutija brze hrane i iz restorana, raznih brendiranih stvari. Pretpostavljam da penzijom to nije mogla da pokrije. Kad su okrenuli Verin krevet, pronađeno je oko 30.000 evra. To se sad čuva u sefu Narodne banke. Vera nikakav testament nije ostavila. Deo njihovog nameštaja se čuva u pomoćnim prostorijama Kuće legata u Knez Mihailovoj ulici“, kaže Pavićka.

- Pokušali smo da sačuvamo kuću još mnogo pre Verinog pada, jer su se tajkuni interesovali za nju, a posebno kad su Veru odveli. Kuća je tad bila kompletno blokirana – zapečaćena zbog zaraze. Nisam znao šta se dešava unutra, ali sam znao da je nestao veliki broj slika  kaže Đuro.

Saša Kosovac je viđala Veru do njenih poslednjih dana. Išla je u Kumodrašku nekoliko puta da je obiđe. Nosila joj je sredstva za higijenu, sokove, čokolade.

- Mislim da je Beogradu mnogo toga ostavila. Kad čovek dugo živi sam, logično je da ode u određeni vid demencije i napravi svoj svet. Za ono što je ona ostavila Beogradu, Grad je trebalo da je obezbedi. Velika nepravda joj je učinjena. U Kumodraškoj je bilo strašno. U sobi bračni kreveti, jedan do drugog, Vera je ležala u krevetu sa gospođom koja se nije ni pomerala - priseća se Saša Kosovac.

I Đina je išla u Kumodrašku u posetu Veri, misleći da će „možda naići na ikakav trag ljudskosti“, ali se Vera, vidno iznenađena, pravila da je ne poznaje. "Ne želim nikog ovde. Ne znam ko ste Vi". Đina je izašla uzbuđena, drhtala je. Bilo joj je veoma bolno jer je Verino ponašanje bilo kao šamar. Bez razloga. Niko iz Petrove familije nikad nije povredio Veru na bilo koji način. Sve što je saznala o njoj, bilo je nakon Petrove smrti, ne pre.

- Moj stric je rano okončao i neko bi trebalo da se pozabavi tim, a savremeni instrumenti donose mnoge nalaze. Kad sam mu došao u posetu, neposredno pred smrt, našao sam ga zamotanog u ćebe. Tada mi je rekao da ga „radijatori prisluškuju“. U to vreme je vrlo skromno živeo. Čak nije imao novca ni za struju. Neće ljudi o tome da pričaju. Nisu se ni slike toliko prodavale. Vera ih je prodavala i time se bavila. Činjenica je da je Petar znao da ona seče slike, da ih potpisuje njegovim imenom. Zašto je to radila – veliko je pitanje. Da li se Petar morao ukloniti sa likovne scene Jugoslavije, ili što je mnogo znao, pa da ne bi progovorio… Petar se za jednu noć uselio u kuću, a to nije moglo da se desi tek tako. Nisam bio na prvom venčanju Petra i Vere jer je bilo vrlo privatno, a sledeće još privatnije. Vera Lubarda je ušla u brak s Petrom kao već venčana žena Todorovića, Udbaškog oficira. Nije ušla u brak kao Protić, već kao Todorović. Imam taj dokument. To je činjenica koja otvara Pandorinu kutiju. Advokat koji se bavi restitucijom našao je njena tri različita mesta rođenja - napominje Đuro.

Vera Lubarda je preminula 2008. godine u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj. Njen doktor je zaključio da ona nikada nije bila luda, već lucidna.

Legat danas

Poznato je da se kuća obrušavala i dok su Lubarde živele u njoj. Iako je Petar najviše zarađivao od državnih narudžbina, zbog veličine nisu mogli da je održavaju. Kad Petar piše Veri pismo iz Indije 1962. poručuje joj da, ako je neko zainteresovan da zameni kuću za jednosobni stan sa centralnim grejanjem – da pristane. „Kuća nije kriva, ali nemamo novca da je održavamo.“ Imali su problem sa grejanjem. Jedan novinar izvesnom prilikom ističe: „Ovog januarskog dana u kući Petra Lubarde bilo je hladnije nego napolju“. Promene u kući su nastale 1974. na 1975. kad je deo legata pretvoren u atelje, a potom i još jedna rekonstrukcija. Posle bombardovanja 1999. godine, plafon u jednom delu kuće, između prizemlja i prvog sprata gde je bila kuhinja, urušio se i zjapila je rupa. Pre nego što je ekipa Kuće legata ušla u kuću, došle su građevinske inspekcije koje su utvrdile mogućnost kretanja kako neko ne bi propao. Poslednja rekonstrukcija je započeta 2008. i trajala je do 2013. godine.

Kuća Petra Lubarde danas predstavlja reprezentativni evropski muzeološki prostor. Menjana je tokom rekonstrukcije, ali je spratnost ista. Na vratima ateljea ostali su autentični crteži – Petrovi i Verini. Prostor gde su sad kancelarije, nekad je bio tavanski u kom su se čuvale stare novine. Podrumi su bili niski i služili su za ogrev, a sad je nivo temelja spušten, pa se dobila korisna visina. Napravljeni su toaleti za posetioce. Prostorije za hlađenje i grejanje su u podrumu. Prizemlje je potpuno podređeno izlagačkom prostoru, kao i prvi sprat. Krov je podignut i napravljen je stakleni deo. Prozori su zamenjeni, ulazne stepenice pomerene. Dvorište je uređeno i stavljene su klupice. Skinuta je loza sa gornjeg desnog dela kuće koju je Petar doneo sa Svete gore. Bila je rodna jer je Nikola jeo grožđe s nje.

Restauraciju i konzervaciju slika radio je  Institut za konzervaciju, uz pomoć stručnjaka iz Italije. Mnoge Petrove slike danas su deo stalne postavke, a veliki deo ličnih predmeta Lubardi se nalazi u depou Legata Petra Lubarde. Od svih izloženih umetničkih dela, samo za jedan se veruje da je Verin – flomasterom urađen Petrov portret.

- Rekonstrukcija objekta i konzervacija slika koštala je oko milion evra - kaže Brusić – Renaud.

Kuća danas pripada zaštićenom kompleksu Topčidera, pa nije dobijeno odobrenje da se uradi spoljni lift jer bi remetio tu kulturnu celinu. Napravljena je i rampa za lica sa invaliditetom, ali njom se može doći samo do prizemlja, ne dalje, pa je to, u muzeološkom svetu, veliki propust. Policijska kućica koja je nekad čuvala kuću Vere Lubarde, danas se nalazi ispred dvorišta Kosovaca i neznani ljudi uporno bacaju smeće u i oko nje.

- Prema mom mišljenju, kuća je bila prelepa i u ono vreme, ali sam vrlo zadovoljna kako izgleda i danas jer je mnogo autentičnog sačuvano. Na podu su tada bile crno-bele pločice, kao i danas, a bio je i parket koji u Izraelu u to vreme nije postojao. I stepenice su ostale iste. Kuća je sačuvala lepotu, samo što nije bila izglancana kao danas. Raspored soba je malo izmenjen. Na spratu su bile dve spavaće sobe. Sećam se i belih slamnatih stolica, fotelje u kojoj je Petar sedeo, stalka sa knjigom, mnogo porculana i staklenih detalja, televizora u ormanu. Više sam boravila u ateljeu, dok sam na sprat samo jednom otišla - kaže Đina.

Vera Lubarda Dorner (Đinina majka), Đina Lazar i Đuro Lubarda, zajedno sa poštovaocima dela Petra Lubarde, osnovali su pre više od deset godina fondaciju „Petar Lubarda“ koja deluje u Crnoj Gori. Na ideju su došli još početkom 2000-ih, smatrajući da je Petar otišao u zaborav jer mu niko nikakav omaž nije priredio. Kao najbliži rod, imali su potrebu da mu se oduže na određeni način. Đina je danas predsednik fondacije. Razlog zašto ranije nije započela ovaj poduhvat opravdava time što nije poznavala Srbiju, njene običaje, nije imala kontakte, pa nije znala u šta bi „uletela“.

Kad su je pozvali u Beograd na promociju monografije o Petru Lubardi, stvari su se promenile. Ubrzo zatim, uz pomoć i predlog ambasadorke u Izraelu, Đina je napravila izložbu Petrovih slika u Tel Avivu. Kaže da u Srbiji nije bio nikakav odjek o zalaganju Lubardine rodbine. Đina misli da su Srbi tek nedavno saznali da su Petrovi potomci živi. Želi da fondacija nastavi sa radom i posle njene smrti. U poslednje vreme, Đina pola godine provodi u Srbiji i Crnoj Gori, a pola u Izraelu. Kaže da je okružena dobrim ljudima, i sa članovima fondacije neprestano radi na očuvanju Petrovog lika i dela.

(Dušan Veselinović)