Kako je Mikelanđelo ratovao za Firencu (3. deo): Kratke anegdote iz života velikih umetnika

„Mikelanđelo“, Danijele da Voltera, oko 1544. Foto: Wikimedia Commons/Metropolitan Museum of Art, online collection (The Met object ID 436771)/Alonso de Mendoza

Mikelanđelo je još ranije čuo da se u dvorištu neke javne zgrade u Firenci nalazi veliki blok mermera, visok pet i po metara, pa je jednoga dana otišao do gradske većnice da se raspita. Tamo mu je jedan službenik rekao da je obećan mladom Jakopu Sansovinu, a drugi Leonardu da Vinčiju, u svakom slučaju nekome; ustalom, šta ćemu taj komad, ionako je bezvredan.

Preporučujemo

„Zar ti nisu već rekli? Čovek po imenu Simone da Fjezole počeo je da kleše statuu pre mnogo godina i budala je krenula bušenjem velike rupe tačno po sredini bloka. Da je čista rupa nešto bi možda i moglo da se uradi; ali je čovek odvalio pola kamena spreda i iza. Tuce kipara je dolazilo da ga pogleda i vraćalo se ili besno ili u suzama. A bio je to prekrasan blok, bez mane. Fjezole je trebalo da visi zbog toga“, ispričao mu je zvaničnik, ali je Mikelanđelo već znao celu priču, i često se pitao da li je stvarno blok toliko neupotrebljiv koliko se govori.

„Mogu li svejedno da odem da pogledam?“ upitao je, i dobio dozvolu. U dvorištu je počeo da obigrava oko bloka, da ga zagleda, meri, i razmišlja o njemu, da u svojoj glavi kleše višak kamena kako bi dobio ono što je želeo. „Sad vidiš i sam zašto su svi odbacili prokletinju“, dodao je službenik, ali je Mikelanđelov odgovor izostao. Ćutke je otišao, ne prozborivši više ni reči, pravo u svoj atelje, gde je počeo da izrađuje skicu i mali voštani model.

„David“, Mikelanđelo, 1501—1504. Foto: A. Nalbantjan

Kada je bio siguran da se iz krnjavog bloka može isklesati ono što je zamislio, Mikelanđelo je otišao gonfalonijereu Pjeru Soderiniju, de fakto prvom čoveku Firence, da ga izmoli za sebe, u čemu je uspeo. Iz bloka je posle više od dve godine nastao „David“, koji je bio i prvobitna tema Simonea Feručija, kako se u stvari zvao kuđeni umetnik koji je navodno oštetio blok (drugi izvori pominju Agostina di Duča, što je pouzdanije, budući da se navodi da je on počeo sa oblikovanjem nogu, stopala i torza), a koji je pripadao prethodnog generaciji firentinskih stvaralaca; tako je precizan bio Mikelanđelo, toliko je njegovo delo bilo na maksimumu mogućnosti koje je blok dozvoljavao, da se tragovi Feručijevog dleta, po rečima Askanija Kondivija, i dalje nalaze na vrhu glave i na osnovi.

Tom pričom započinjemo treći deo serijala o anegdotama iz života Mikelanđela Buonarotija, najvećeg vajara drugog milenijuma, nakon što smo u prvom, između ostalog, govorili o tužnoj sudbini njegovog „Sneška Belića“, a u drugom odgovorili na pitanje: zašto je papu Julija II oterao dođavola, dok je iz Rima jedne olujne noći hitao Firenci.

Za „Davida“ se vezuje još jedna interesantna anegdota; naime, kada je skulptura 1504. bila završena, autor je pozvao gonfalonijerea da je pogleda, pre nego što se postavi na Pjaca dela Sinjorija ispred Palaco Vekio, kao simbol Pravde i Slobode slavne Firentinske republike. Ali je Soderini počeo da glumi umetničkog znalca, što verovatno nije bio, pa je rekao: „Ispalo je predivno. Ali znaš šta? Nos je predebeo.“ Mikelanđelo je naravno pobesneo, ali se suzdržao, sageo, podigao čekić i dleto, sa njima krišom i malo prašine u šaci, pa se uzverao po poslednji put uz skelu da „doradi“ svoj kip.

„Opsada Firence 1530.“, Đorđo Vazari, 1558. Foto: Wikimedia Commons/Abbeville Press/Durova

Čulo se kako čekić udara o dleto, padala je prašina; na kraju se skulptor okrenuo i pitao Soderinija: „A sada?“ „Sada je mnogo bolje“, uzvratio je gonfalonijere. „Sada si mu stvarno udahnuo život“. Da li je Soderini odglumio da ništa nije primetio? Nikada nećemo saznati. Ne bismo ni ovo znali, da Soderini nije 1512. pao s vlasti (nakon jednogodišnjeg izbeglištva u Orašcu kod Dubrovnika, posle izbora pape Lava X otišao je u Rim), da se Medičiji nisu vratili u Firencu, i da Mikelanđelo nije odlučio da progovori i sve ispriča Đorđu Vazariju i Kondiviju.

Inače, odbrana Firence pozadina je još jedne anegdote iz života Mikelanđela, poslednja koju ćemo ispričati u ovom serijalu, a koja se odigrala dve i po decenije nakon što je „David“ završen. 1527. građani Firence ponovo su proterali Medičije, ohrabreni Pljačkom Rima u režiji pobunjenih trupa svetog rimskog cara i španskog kralja Karla V Habzburškog, što se odigralo tokom Rata Konjačke lige, koji se vodio u okviru Italijanskih ratova 1494—1559.

Pre početka opsade Firence oktobra 1529., svojim novcem i znanjem u pomoć joj je kao dobrovoljac priskočio Mikelanđelo, koji je od strane novih vlasti postavljen za zapovednika fortifikacija, koje je ojačao, izgradio bastione na strateškim mestima i zidine oko brda San Miniato. Svoj deo posla odradio je majstorski, ali je Firenca bila u vrlo lošoj situaciji. Pritom su kružile glasine o zaveri koja ima za cilj da grad preda neprijatelju, što bi — ako se desi, a desilo bi se sa ili bez zavere, na ovaj ili onaj način — Mikelanđela dovelo u veoma opasan položaj, bio bi uhapšen, možda i pogubljen. Nije li već dovoljno dao, i novca i znanja? možda je u sebi razmišljao slavni umetnik.

Panorama Firence, Italija. Foto: A. Nalbantjan

Uz sve to, neprijatelj koji se nalazio van zidina bio je niko drugi nego njegov moćni pokrovitelj, papa Kliment VII, iz porodice Mediči, iz koje je bio i Alesandro, zbog tamnijeg tena prozvan Maurin, koji će 1532. postati prvi vojvoda Firence (već naredni vladar, Kozimo, pet godina pre svoje smrti uvećao je tu titulu i postao veliki vojvoda Toskane), za kojeg se do dana današnjeg sumnja da je upravo Klimentov vanbračni sin (navodno, tri godine pre nego što će ga papa Lav X, inače njegov rođak Đovani de Mediči, proglasiti za kardinala, Kliment je napravio dete crnoj sluškinji po imenu Simoneta da Kolevekio; ogromna većina savremenika smatrala je Alesandra nezakonitim sinom Lorenca II de Medičija).

Već time što se zbog uverenja digao protiv porodice koja ga je decenijama obasipala poslovima i poklonima, na čijoj je porodičnoj kapeli još uvek radio, digao je ruku na sebe i svoje nasleđe; pa ne mora baš i život da izgubi! Nije nam namera da ga pravdamo, ali možemo i da ga razumemo, budući da je i priskočio u pomoć iako nije morao. A šta je uradio? 10. septembra je napunio torbe novcem i draguljima koje je mogao da ponese, i koristeći se ovlašćenjima vojnog zapovednika, naredio stražarima da otvore kapiju kroz koju je pod okriljem noći izjahao sa dvojicom sluga. „Da spasi svoju kožu“, kako je napisao Vazari.

Nije bio usamljen, ovo se odigralo nakon pada Firencuole u okolini grada, kada je mnoštvo uglednih građana uteklo; ali se Mikelanđelo sam iskupio i vratio sredinom novembra, ponovo preuzeo dužnost i na njoj ostao do kraja. Kada je 10. avgusta 1530. neprijatelj ušao u grad, budući vojvoda Alesandro ga je osudio na smrt, pa se skrivao u jednom podrumu u blizini Palaco Vekio, praktično pred nosom svojih progonitelja, u kojem i danas postoje zidni crteži koje je slavni umetnik ostavio za sobom. Naposletku se izvukao iz grada, nakon što ga je papa pomilovao, i naložio mu da se vrati na posao — u porodičnu kapelu.

(P. L.)