Tužna sudbina Mikelanđelovog „Sneška Belića“ (1. deo): Kratke anegdote iz života velikih umetnika

„Mikelanđelo“, Danijele da Voltera, oko 1544. Foto: Wikimedia Commons/Metropolitan Museum of Art, online collection (The Met object ID 436771)/Alonso de Mendoza

Dečak nikad ranije nije isklesao figuru. Opčinjen jednom antičkom faunovom glavom, koja se nalazila u zbirci Lorenca de Medičija, poželevši da izradi nešto slično tome, zamolio je starog učitelja svoje škole, da mu posudi dleto i komad mermera. Kada je dovršio svoje prvo delo, smestio ga je u Medičijev vrt, pored staze kojom je Lorenco prolazio tokom svojih jutarnjih šetnji, nadajući se da će mu privući pažnju. Gospodar Firence je bio zapanjen umešnošću dečaka, ali je onda odlučio da ga malo začikava: nasmejan, rekao mu je postoji jedna krupna greška. Dečak je bio besan na samoga sebe, ne samo zato što je dozvolio da mu se potkrade greška, nego i zato što nije znao o kakvoj se grešci radi.

Preporučujemo

„Stari je to faun“, rekao mu je. „A stari faun ne bi izgledao ovako dobro. Verovatno bi mu nedostajalo nekoliko zuba, zar ne misliš? Ostali bi bili istrošeni od godina žvakanja. Ali inače je tvoj faun vrlo lep“. Dečak nije mogao da dozvoli da njegov faun zauvek ostane tako nesavršen, izložen pogledima i podsmehu svih, pa je prvom prilikom, pod okriljem noći, ispravio grešku i dletom faunu izbio nekoliko zuba, a druge okrnjio. Kada je bankar to primetio i shvatio da je nevini dečak preozbiljno shvatio njegovu pošalicu, celu je stvar našao krajnje zabavnom i neprestano svojim prijateljima o tome pričao.

Nedostojni smo da čak i ime dečakovo spomenemo — Mikelanđelo di Lodoviko Buonaroti Simoni (1475—1564). Da li je ova priča istinita, nije toliko važno. Najveći vajar prethodnog milenijuma imao je trinaest kada je postao šegrt kod majstor-Girlandaja, a svega četrnaest kada je počeo da prima platu, što je bila velika retkost za nekoga te dobi; odmah potom, iste te 1489., Lorenco de Mediči je zamolio Girlandaja da mu pošalje dva svoja ponajbolja učenika, i ovaj mu je poslao Mikelanđela i Frančeska Granačija. Tri godine kasnije gospodar grada je preminuo, a njegovo mesto je zauzeo sin mu Pjero di Lorenco de Mediči, sa kojim je Mikelanđelo te formativne godine proveo u druženju. Međutim, odmah potom slavni se vajar vratio u dom svojih roditelja, napustivši sigurnost palate.

Foto: Wikipedia/Sailko

Ali, kada je 20. januara 1494. godine (iste one krajem koje će Medičiji biti proterani iz grada na osamnaest leta) veliki sneg pao u Firenci, što je bila retkost, nije nemoguće da je devetnaestogodišnji Mikelanđelo bio više nego srećan i poletan nakon što je tri godine stariji Pjero od njega zatražio da napravi Sneška Belića, uprkos tome što se ova priča danas koristi kao dokaz da su ga Medičiji izrabljivali, mada mu je to bila karta za povratak na dvor. Nikada nećemo saznati, kao što nikada nećemo saznati ni šta je tačno slavni kipar izradio. Sve što o ovom događaju znamo zapisao je Đorđo Vazari: „Pjero de Mediči, koji je nasledio svoga oca Lorenca, često je slao Mikelanđela, sa kojim je bio blizak dugo godina, kada je želeo da kupi neke antičke kameje ili gravirano kamenje. Jedne zime, kada je dosta snega palo u Firenci, poslao ga je da u dvorištu izradi statuu od snega, koja je bila veoma lepa...“ A što se tiče njene tužne sudbine, ona je jasna — otopila se.

Nakon revolucije novembra te godine, koja je na vlast dovela dominikanskog kaluđera Đirolama Savonarolu, jedan pripadnik mlađeg ogranka Medičija, bankar Lorenco di Pjerfrančesko, za kojeg je Mikelanđelo ranije izradio skulpturu „Sveti Jovan Krstitelj“, zatražio je od njega da je „popravi“ kako bi ostavljala utisak drevnosti, kako bi izgledala kao da je bila zakopana, da bi je onda mogao poslati u Rim i za veće pare prodati kao antički rad. Kardinal Rafaele Riario je naknadno namirisao prevaru, kad je već bilo kasno, ali je toliko bio zadivljen da je pozvao Mikelanđela u Večni grad, u koji je ovaj stigao 25. juna 1496. Imao je 21 godinu.

Vazari kaže da je isprva bio bez posla i da se družio sa kardinalovim berberinom, koji je imao umetničkih sklonosti, koji je pohađao čak i slikarsku i vajarsku školu, koju je morao da napusti jer nije znao da crta. Berberin je bio prijatelj sa franjevcima iz crkve San Pjetro in Montorio (odnosno crkve posvećene Svetom Petru koja je pre 1500. i gradnje pomenutog zdanja stajala na tom istom mestu, na kojem je, veruje se, naglavačke razapet knez apostola), koji ga već više od godinu dana mole da im naslika Svetog Franju Asiškog za kapelu, ali ga njegovo tehničko (ne)znanje sprečava da im izađe u susret!

„Pijeta“, Mikelanđelo, 1498–1499. Foto: Wikimedia Commons/Stanislav Traykov

Može li Mikelanđelo da pomogne tako što će izraditi nacrt, preko kojeg će on potom slikati? Podeliće novac! Buonarotiju se ovaj berberin mnogo svideo, pa je odlučio da mu usliši molbu. Berberin je naslikao sliku, pa po vascelom Rimu rastrubio da je istinski genije iza tog dela zapravo Mikelanđelo, što je ovome zatim otvorilo sva vrata.

Istorija, međutim, kaže da je već 4. jula 1496. dobio od kardinala Riarija nalog za izradu velike statue Baha, rimskog boga vina. Da li se epizoda sa berberinom uopšte odigrala, i ako jeste, da li se odigrala u tih desetak dana? To nam deluje kao malo verovatno, logički se nikako ne uklapa, teško da bi Mikelanđelo tako brzo počeo da očajava zbog manjka poslovnih ponuda, i teško da su čitav taj posao, širenje dobrog glasa, i nečija odluka da mu da posao, mogli da stanu u tako kratak vremenski period.

Da se nije slučajno desilo naredne godine, nakon završetka „Baha“ a pre nego što je novembra meseca prihvatio ponudu kardinala Žana Biljera du Lagrule, francuskog poslanika pri Svetoj stolici, da izradi „Pijetu“, o kojoj je Telegraf.rs već pisao? Možda.

Inače, za „Pijetu“ se vezuje možda najpoznatija anegdota o Mikelanđelu. Jednoga dana slučajno je načuo razgovor grupe ljudi koja je, diveći se skulpturi, istu pripisala Kristoforu Solariju, kojeg su nazivali Il Gobo („Grbavac“). Besan i povređen, uvređen čak, Mikelanđelo je na njoj uklesao: „MICHAELA[N]GELUS BONAROTUS FLORENTIN[US] FACIEBA[T]“, to jest: „MIKELANĐELO BUONAROTI IZRADI OVO“. To mu je ostalo jedino potpisano delo; Vazari svedoči da se toliko kajao zbog tog izliva taštine, da se zarekao da nikada ništa slično više neće ponoviti.

Nastaviće se...

(P. L.)