Ljubavno pismo Uroša Predića kojim je u 70. godini odbio mnogo mlađu ženu

Uroš Predić uz Paju Jovanovića i Đorđa Krstića bio je najbolji slikar srpskog realizma, a spada i u red najvećih srpskih slikara.

Njegove slike “Siroče na majčinom grobu” i “Hercegovački begunci” otkupio je Mihailo Pupin i poklonio Narodnom muzeju.

Uroš Predić rođen je u Orlovatu 7. decembra 1857. godine, a umro u Beogradu 11. februara 1953. godine u svojoj 96 godini. Do samog kraja života Uroš je bio živahan i pun snage.

Iako je ostao upamćen po ranim radovima na kojima je prikazan život običnih ljudi, veliki doprinos dao je i crkvenom slikarstvu i portretima.

„Vesela braća, jadna im majka“, Uroš Predić, 1887. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Narodni muzej/Gmihail/Свифт

Po svojoj želji sahranjen je u Orlovatu nadomak Zrenjanina.

Pančevački Arhiv nedavno je od kolekcionara iz Opova otkupio četiri pisma Uroša Predića.

Posebno je interesantno jedno Predićevo pismo, upućeno mnogo mlađoj obožavateljki, vajarki Vuke.

Tada već sedamdesetojednogodišnji slikar, na malom parčetu papira, na vrlo učtiv i džentlmenski način odbija udvaranje mlade koleginice.

Iako otklanja njene „nabujale osećaje, koji neodoljivo traže oduška“, kako kaže, može se naslutiti da mu prijaju „mile, tople i ekstatične reči, kakve još nisam čitao na moju adresu“, piše Predić, pa nastavlja:

- Da l’ da Vas razuveravam, ili sa zahvalnošću da primim mirise Vaše duše? Da li ja smem (reč „smem“ Predić je podvukao, primedba autora) to da činim, kada sebe pogledam, sebe i svoje skromno delo, pa kad vidim koliko daleko zaostajem iza onih svetlih slika Vaše mašte, iza onog ideala, za čim Vaša ženska priroda, željna dobrote i snage, čestitosti i pouzdanosti, neprekidno žudi?

Pa ipak, zar bi lepo bilo da Vas svesno razočaram, Vas koja ste već imali u životu toliko gorkih razočarenja? Ne, draga Vuko, ja to ne smem učiniti. Smatrajte me i dalje za Vašeg iskrenog prijatelja, za dobrog čoveka i velikog maestra – sve to primam iz Vaše ruke, iz Vašeg srca, da Vam ne bih uskratio to zadovoljstvo, da verujete da takvih ljudi zaista ima.

To Vam je uteha i ohrabrenje, podstrek i potpora za Vašu dalju borbu za opstanak u životu i napredak u umetnosti. Primam, dakle, ovako neznatan i nedostojan, tople izlive Vaše čežnjive duše, te Vam iz ove moje tihe povučenosti kličem: Ne klon’te srcem, idite hrabro i sa pouzdanjem napred, pa će se pojaviti i onaj srećan dan, kada ćete sebi osigurati polje za Vašu umetničku delatnost, a možda naći u životu čoveka koji će u istini imati sve vrline kojima Vi danas ukrašavate Vašeg iskrenog i predanog prijatelja i kolegu, Vašeg Čika Uroša.

„Vesela braća, jadna im majka“, Uroš Predić, 1887, detalj. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Narodni muzej/Gmihail/Свифт

Arhiv je otkupio i razglednicu, datiranu 15. februara 1926, na kojoj je reprodukcija jedne Predićeve slike, a na poleđini slikarevom rukom napisano kako je slika nastala i šta se potom događalo. Predić se na taj način javio čoveku koji mu je isplatio honorar, čijim je iznosom umetnik očigledno bio zadovoljan.

Na poleđini razglednice piše:

- Ovo je nekadašnji orlovatski svinjar čiča Milić, koga su spevali ovako: „U našeg Milića kuća od listića“. Pošto sam njega slikao, dolazile su mi cure orlovatske, nabeljene, nakinđurene – da i njih „slikujem“. Kada sam odgovorio da će to biti suviše skupo za njih, a one meni: „Pa kako ste slikali Milića, i još badava i častili ste ga rakijom i duvanom – šta je on bolji od nas??"

(Telegraf.rs/Opanak/Politika)