Tarnerov „Temerer“ zvanično najomiljenija britanska slika: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Autoportret“, Vilijam Tarner, 1799. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/tate.org.uk/Ceoil

Džozef Malord Vilijam Tarner (1775—1851), ili prosto Vilijam Tarner, jedan je od najslavnijih i najvoljenijih engleskih i britanskih slikara, stvaralac iz ere romantizma, poznat po ekspresivnim kolorizacijama, maštovitim pejzažima, i turbulentnim, neretko nasilnim mornaričkim slikama.

Preporučujemo

Rođen u Londonu, u kojem je proveo čitav život, u skromnoj porodici koja je pripadala srednjoj klasi, nikada nije izgubio svoj koknijski akcenat niti upao u zamku uspeha i slave, koju je stekao još u detinjstvu: smatran za čudo od deteta, sa četrnaest se upisao na Kraljevsku akademiju umetnosti, već naredne imao svoju prvu izložbu, 1804. otvorio galeriju, a tri godine kasnije postao i profesor perspektive na Akademiji, što je ostao naredne dve decenije uprkos tome što su ga studenti doživljavali kao neartikulisanog.

Mnogo je putovao, i sa kontinenta se uvek vraćao sa sveskama punim crteža; bio je povučen, ekscentričan i kontroverzan, posebno u vreme kada se od muškarca očekivalo da se oženi, što on nije uradio, i da ne pravi vanbračnu decu, što jeste, budući da je sa svojom kućepaziteljkom Sarom Denbi imao dve kćeri, Evelin (1801—1874) i Džordžijanu (1811—1843).

Nakon smrti oca pao je u depresiju, prestao da vodi računa o svom izgledu, živeo u prljavštini, umro u 76. godini života, sahranjen u katedrali Svetog Pavla u Londonu, i iza sebe ostavio preko 550 uljanih slika, 2.000 akvarela i 30.000 crteža. Zahvaljujući vodećem viktorijanskom kritičaru Džonu Raskinu, danas se Tarneru priznaje da je pejzažnom slikarstvu doneo slavu koja izaziva istorijski žanr te umetnosti.

„Bojni brod Temerer odvlače na njegovo posljednje sidrište da bude uništen, 1838“, jednostavnije „Bojni brod Temerer“ ili „Poslednja plovidba Temerera“, Vilijam Tarner, 1838. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/National Gallery of Art/nationalgallery.org.uk/Crisco 1492

Imao je osamnaest godina kada je Britanija ušla u Napoleonske ratove, tokom kojeg se bojni brod „Temerer“ posebno istakao u slavnoj Bici kod Trafalgara, zbog čega je Admiralitet, posle odluke da ga proda „razbijaču brodova“, izvesnom Džonu Bitsonu, bio žestoko kritikovan u javnosti, pa je ta vest danima i nedeljama punila novinske stupce.

Sliku „Bojni brod Temerer odvlače na njegovo posljednje sidrište da bude uništen, 1838“, jednostavnije „Bojni brod Temerer“ ili „Poslednja plovidba Temerera“, Tarner je naslikao na vrhuncu svoje karijere, četiri odnosno pet godina nakon što je izradio „Požar u Domovima lordova i komuna, 16. oktobra 1834.“ u dve verzije, o kojima smo pisali prethodnog vikenda, kada smo se takođe dotakli i slikareve kratke biografije.

Da li je Tarner prisustvovao ovom događaju ili ne, nije poznato, ali nema sumnje da je sebi dao značajnu umetničku slobodu, što je ondašnja publika znala da ceni, jer je time ispoštovao „Temerer“, kojem su pre prodaje zapravo uklonjeni svi topovi i propratni materijal koji je mornarica mogla da iskoristi; od drugih odstupanja od realnosti treba pomenuti i to, da na slici jedan tegljač vuče brod, dok su u stvari bila potrebna dva (drugi postoji na slici ali nije uposlen, mada ide ka „Temereru“), što je značajno, ali ni približno onoliko koliko činjenica da je u stvarnosti odvučen u suprotnom smeru, ka zalasku sunca, a ne od.

Sama kompozicija slike je neuobičajena pošto se glavni objekat nalazi daleko na levoj strani, izgleda gotovo kao duh obavijen maglom, nasuprot plavičastom trouglu nebu koji ga uokviruje, kao i crvenilu oblaka, ali posebno, u svojoj veličanstvenosti, nasuprot prljavom remorkeru. „Temerer“ i njegov pratilac prošli su pored malog rečnog plovila koje i dalje hvata povetarac u svojim jedrima; iza se kao bela tačka vidi još jedno manje plovilo, zatim pomenuti drugi tegljač koji hrli ka njima, i dalje od njega veliki brod sa tri jarbola.

Na suprotnoj strani u odnosu na „Temerer“ i od ivice slike udaljen tačno koliko i glavni jarbol bojnog broda, nalazi se Sunce koje zalazi nad estuarom Temze, pošto je brod (koji je njegova posada zvala „Drski Temerer“, a ne „Borbeni Temerer“ kako ga je nazivala javnost), nakon što je neko vreme bio privezan na dokovima Širneske vojne luke, prebačen na kej kod Roderhajta, u jugoistočnom Londonu.

„Bojni brod Temerer odvlače na njegovo posljednje sidrište da bude uništen, 1838“, jednostavnije „Bojni brod Temerer“ ili „Poslednja plovidba Temerera“, Vilijam Tarner, 1838, detalj. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/National Gallery of Art/nationalgallery.org.uk/Crisco 1492

Sunce — koje baca svoje zrake po površini vode i kroz oblake, koji se zbog toga crvene kao vatra, i iste su kolorizacije kao i dim koji izbija iz dimnjaka tegljača — ima svoju simboliku zbog koje se moralo naći na slici, čime se vraćamo na gorepomenutu umetničku slobodu: ono predstavlja kraj jedne epohe u istoriji britanske Kraljevske mornarice, možda čak i kraj britanske pomorske dominacije. Pažljivom posmatraču neće promaći ni Mesec, koji se nalazi u gornjem levom uglu, iznad „Temerera“, i koji po površini vode baca srebrnastu traku svetlosti, pored broda, a simboliše početak nove, industrijske ere.

Postoji hipoteza, da je propast herojske sile zapravo osnovna tematika slike i da brod u stvari predstavlja samog autora, Tarnera, koji je imao slavnu i uspešnu prošlost ali je sada već počeo da razmišlja o svojoj smrtnosti; treba napomenuti da je Tarner ovu sliku zvao svojom „Draganom“, pa možda u toj hipotezi i ima nečega, mada je moguće i da je to radio zbog njene lepote.

Prvi put je prikazana javnosti tokom Letnje izložbe Kraljevske akademije 1839. godine, kada je pobrala lovorike, bila nahvaljena od strane celokupne štampe, kritike, drugih umetnika, pisaca, pesnika. Čuvao ju je u svom ateljeu sve do smrti 1851. i odbijao sve unosne ponude da je proda; već je imao dovoljno novca i kanio ju je zaveštati naciji, ali su odredbe njegovog testamenta bile pomalo nejasne, zbog čega su naslednici pokušali da ga ospore.

No, ipak je 1856. veliki broj njegovih radova prešao u ruke Nacionalne galerije, uključujući i „Poslednju plovidbu Temerera“, koja je ostala u zbirci te institucije i nakon osnivanja Galerije Tejt 1897. godine, mada je u nekoliko navrata bila i tamo više godina izlagana. Slika, koja je i danas u odličnom stanju, početkom ovog veka u anketi Bi-Bi-Si-jevog „Radija 4“ proglašena je za najomiljeniju britansku sliku svih vremena, ispred drugoplasirane „Kola sa senom“ od Džona Konstabla, o kojoj smo takođe već pisali.

(P. L.)