Plamen guta zgradu Parlamenta a narod zadovoljno posmatra: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Autoportret“, Vilijam Tarner, 1799. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/tate.org.uk/Ceoil

Džozef Malord Vilijam Tarner (1775—1851), poznatiji jednostavno kao Vilijam Tarner, slavni je engleski slikar, jedan od njihovih najvoljenijih, uticajni stvaralac iz ere romantizma, poznat po ekspresivnim kolorizacijama, maštovitim pejzažima, i turbulentnim, neretko nasilnim mornaričkim slikama.

Preporučujemo

Rođen u skromnoj srednjeklasnoj porodici u Londonu, u kojem je proveo čitav život, zadržao je svoj koknijski akcenat i brižljivo izbegavao zamke koje su pred njega postavljali uspeh i slava, koju je stekao još u detinjstvu: smatran za čudo od deteta, sa četrnaest se upisao na Kraljevsku akademiju umetnosti, već naredne imao svoju prvu izložbu, 1804. otvorio galeriju, a tri godine kasnije postao i profesor perspektive, što je ostao naredne dve decenije uprkos tome što su ga studenti doživljavali kao neartikulisanog.

Mnogo je putovao po Evropi, i uvek se vraćao sa sveskama punim crteža; bio je povučena, ekscentrična i kontroverzna ličnost, posebno u ono vreme kada se od muškarca očekivalo da se oženi, što on nije uradio, i da ne pravi vanbračnu decu, što jeste, budući da je sa svojom kućepaziteljkom Sarom Denbi imao dve kćeri, Evelin (1801—1874) i Džordžijanu (1811—1843). Nakon smrti oca pao je u depresiju, postao pesimističan, prestao da vodi računa o svom izgledu, živeo u prljavštini, umro u 76. godini života, sahranjen u katedrali Svetog Pavla u Londonu, i iza sebe ostavio preko 550 uljanih slika, 2.000 akvarela i 30.000 crteža. Zahvaljujući vodećem viktorijanskom kritičaru Džonu Raskinu, danas se Tarneru priznaje da je pejzažnom slikarstvu doneo slavu koja izaziva istorijski žanr te umetnosti.

„Požar u Domovima lordova i komuna, 16. oktobra 1834.“, Vilijam Tarner, kraj 1834. ili početak 1835, verzija iz Filadelfijskog muzeja umetnosti. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/Google Cultural Institute/DcoetzeeBot

Vestminsterska palata datira iz jedanaestog veka; narednih je stoleća dograđivana, proširivana i obnavljana, ali je tog 16. oktobra 1834. još uvek bila suštinski srednjovekovna građevina, i opasnost od požara bila je realna, jednako koliko i engleska tvrdoglavost po pitanju tradicije: kraljevska blagajna je još od srednjega veka za računovodstvo koristila drvene pločice, cepane na dva dela za obe ugovorne strane, koje su periodično uništavane. Tek je 1782. donet zakon da se sve beleži na papiru, ali su njime ukinute i sinekure u kraljevskoj blagajni, sa klauzulom po kojoj zakon stupa na snagu tek kada umre poslednji nosilac sinekure, što se desilo tek 1826, nakon čega je bilo potrebno još osam godina birokratskih zavrzlama da se zastarele metode zamene modernim, što je Čarls Dikens u jednom svom poznatom govoru oštro ismejao.

Kada se proces prelaska na papir završio, dva tovara drvenih tablica čekala su uništenje, koje je počelo u zoru gorepomenutog 16. oktobra 1834. Dva irska radnika dobila su zaduženje da ih spale u pećima koja su služila za grejanje Doma lordova, a nalazila se tačno ispod sale za sednice, i pritom bila dizajnirana za ugalj a ne za drva; zbog neadekvatnog i nestručnog rukovođenja čitavim procesom, kao i nebrigom dva radnika, u večernjim satima je izbio požar koji je progutao veći deo Vestminsterske palate.

Narod se sjatio na obalu Temze da posmatra prizor; među njima je bio i Vilijam Tarner. Svedoci govore da je gomila bila zadovoljna onim što vidi, da je navijala kada bi povetarac naišao i dodatno pomagao plamenu, te da je spominjala Božiju odmazdu zbog tzv. Zakona o sirotinji, koji je drastično pogoršao položaj običnog sveta, odnosno smanjio pomoć koju su u određenim okolnostima primali po elizabetanskom zakonu iz 1601. godine. Pojavile su se i glasine da je požar podmetnut, da se planira revolucija, da je to samo signal za pokret ostalim zaverenicima, zbog čega su tri gardijska puka izašla na lice mesta.

Ispričati sve ovo bilo je bitno za kontekstualizaciju ovog slavnog ulja na platnu — „Požar u Domovima lordova i komuna, 16. oktobra 1834.“ ili „Parlament u plamenu, 16. oktobra 1834.“ (eng. The Burning of the Houses of Lords and Commons, October 16, 1834) — koje je Vilijam Tarner oslikao ili krajem te godine ili početkom naredne, na temelju skica koje je izradio koristeći i olovku i vodene bojice, iz nekoliko različitih uglova, čak i sa iznajmljenog čamca, dakle, sa same reke, ali nije jasno da li su nastale iste večeri ili kasnije. Neke od njih, za koje se mislilo da prikazuju Parlament u plamenu, zapravo su skice požara koji je 30. oktobra 1841. uništio Veliko skladište u Taueru.

„Požar u Domovima lordova i komuna, 16. oktobra 1834.“, Vilijam Tarner, kraj 1834. ili početak 1835, verzija iz Klivlendskog muzeja umetnosti. Foto: Wikimedia Commons/Public domain/clevelandart.org/雨宮鏡心

U stvari, postoja dva ulja na platnu istog imena, dve slavne slike, dva verzije ovog događaja, i oba, pored toga što se zovu isto, istih su i dimenzija: 92,1 sa 123,2 centimetra. Prva slika, takođe i prvoprikazana u ovom tekstu, izložena je već februara 1835, i prikazuje Parlament iz pravca Vestminsterskog mosta, sa uzvodne strane; vatrena stihija guta Dom komuna u Svetostefanskoj kapeli, obasjava kule Vestminsterske opatije i crveno se reflektuje u vodi, dok je u prvom planu gomila koja posmatra „spektakl“; Vestminsterski most desno sija poput ledenog brega, dok je njegov kraj bliži vatri distorzovan; od 1928. nalazi se u Filadelfijskom muzeju umetnosti. Druga slika je bila deo postavke letnje izložbe Kraljevske akademije iste godine; prizor je sličan, ali iz ugla bliže mostu Vaterlo, sa plamenom i dimom koji se dramatično nadnosi nad Temzu, po kojoj plove čamci sa gledaocima, koji se nalaze i na obali; od 1942. slika se nalazi u Klivlendskom muzeju umetnosti.

Kolorizacija i kompozicija, kao i simbolika rušenja starog poretka, verovatno je uticala na Tarnera kada je slikao svoje najčuvenije delo, „Bojni brod Temerer odvlače na njegovo posljednje sidrište da bude uništen, 1838“, skraćenih naziva „Bojni brod Temerer“ ili „Poslednja plovidba Temerera“, koje je početkom ovog veka u anketi Bi-Bi-Si-jevog „Radija 4“ proglašeno za najomiljeniju englesku sliku svih vremena, i koju smo već pominjali u tekstu o slici „Kola sa senom“ od Džona Konstabla, koja je istovremeno izabrana za drugu; ali „Temererom“ ćemo se tek baviti.

Inače, Vestminsterska palata je nakon ovog događaja dobila novo ruho, odnosno svoj sadašnji izgled. Na konkurs koji je raspisao stiglo je 97 prijava, a pobedio je rad arhitekte Čarlsa Berija, koji je u novo zdanje integrisao sve preživele zgrade, i koji je neogotiku uzdigao na nivo nacionalnog arhitektonskog stila i doveo do njene dominacije tokom ostatka tog stoleća.

(P. L.)