Posetio sam izložbu Marine Abramović. Da bih išta shvatio, jedno pitanje ostavio sam ispred muzeja

Marina Abramović je popila lek za katatoniju, počela da se grči pred publikom - neki su se grozili, neki je slikali, pušili cigaretu za cigaretom, smejali se. Sedi u nekom hodniku i grči se kao i svaka druga budala koja bi zdrava popila taj lek.

Koja je poenta toga?

Ako krenete na njenu izložbu "Čistač" sa ovim pitanjem, verovatno ćete se grdno razočarati.

Stvarno, videćete samo ludaču koja se kasapi noževima, sedi do iznemoglosti na jednoj stolici, ulazi u vatru, pa je izvlače poluživu napolje. Kasapi se žiletom, pa leži na ledenom krstu, skida se gola i skače kao majmun, dok sa druge strane, na drugom video bimu, urla bez prestanka.

Kako prazno, glupo i prosto, to svako ekscentrik može da uradi. I nisam sarkastičan.

Dakle, pitanja "Šta s tim" i "Koja je poenta", doneće vam samo žal za izgubljenim vremenom i 600 dinara.

ALI...

Ako vas stvarno zanima šta Marina Abramović ima da nam poruči prikazujući svoju pedesetogodišnju karijeru, bez predrasuda, zaboravite gde ste uopšte pošli, prepustite se.

Poneće vas izložba, zapitaćete se - ako ništa drugo, a onda o granicama bola. Zastaćete na nekom za vas posebnom mestu.

Možda ćete se i zabaviti, fotografisati, nasmejati... Pa zašto da ne i ismejati.

Evo, nisam kritičar i ne mogu da vrednujem ništa od onoga što sam video, ali mogu da kažem da sam proveo skoro 4 sata "na brzinu" pregledajući sve performanse koji su predstavljeni i da su me oni inspirisali.

Nisam zaplakao, nisam otkrio suštinu života, nisam osetio transcendentalnu moć Abramovićevog duha. Daleko od toga da sam razumeo i pola od onoga što sam video!

To je, ipak, samo prikaz nečega što bi bilo prava umetnost ili "umetnost" tek kada bi se pred vašim očima odigralo, kada bi to stvarno bio performans.

Ovo je samo osvrt, ali zanimljiv pogled na ekspreimente koje je ova umetnica ili "umetnica" stvarala 50 godina i jedan drugačiji prikaz doživljaja stvarnosti.

SEDI 3 MESECA I ZURI U POSETIOCE

Tri meseca je u Njujorku sedela i zurila u prolaznike, posetioce, koji su se smenjivali na drugoj strani stola. Do iznemoglosti. Njeno lice postalo je masno, iznureno, užasno. Ali ljudi su neprestano dolazili i dolazili.

Sa jedne strane videćete lice umetnice na bezbroj malih ekrana, a sa druge - portrete posetilaca koji gledaju u nju. Bezbroj lica, bezbroj priča, reakcija.

Svi oni su prolaznici na ulici, nikoga ne biste tako dobro opazili, zapitali se koja je njegova životna priča. A ovde, istrgnuti iz svakodnevice, izbačeni iz vremena, na nekoliko minuta na svom licu nevino i potpuno odaju sebe.

IGRA S BOLOM

Jedan od prvih radova Marine Abramović bio je vezan za SKC - napravili su veliku petokraku, polili je benzinom, a ona je sekla sopstvenu kosu i nokte, bacala ih u vatru, da bi potom ušla u (neupaljeno) središte zvezde i izgubila svest. Spasli su je gledaoci, koji su shvatili da su je sekunde delile od smrti.

Marina Abramović pije vino i jede med. Uzima žilet, rezbari petokraku na svom stomaku. Bičuje se iz sve snage.

Legne na krst sačinjen od komada leda, dok grejalica od gore prži njen stomak i iz rane (petokrake) i dalje curi krv. U pozadini se čuje duhovna muzika. Ustaje, bičuje se iz sve snage...

Religija, komunizam, žrtva, patnja... Balkan. To je tema koja će se provlačiti kroz gotovo sve njene radove.

POIGRAVANJE S GRANICAMA

Novine, sekira, nož, vino, med, ruža, pištolj. Šest sati "publika" je imala prava da koristi bilo koji od ovih i još 65 drugih predmeta. Šta se dogodilo? Ljubili su je, dodirivali, potom kidali odeću, povređivali, posipali laticama, od nje pravili jezivu utvaru, prislanjali pištolj.

Svoje telo predala je "publici", a publika ga je koristila onako kako niko normalan u svakodnevnoj situaciji to ne bi mogao da učini.

Kada je telo postalo predmet, kada nije davalo nikakav znak stvarnog života osim prkosnih otkucaja srca i pogleda u prazno, ljudska agresija je postajala sve jača.

Gde su granice samokontrole, dokle smo spremni da idemo? Šta ćemo uraditi nečijem telu samo da bismo ga isprovocirali u situaciji kada nam je predato? Koliko sadizma krijemo u sebi? Koliko možemo da zloupotrebimo moć kada su nam ruke odrešene, objekat nadohvat ruke, a cilj ne postoji?

EROTIKA, SADOMAZOHIZAM, PRISTOJNOST

Dve devojke stoje potpuno nage, okrenute jedna ka drugoj, ostavljajući tek uzan prostor između svojih tela, dovoljan da se provučete između njih, a premali da to učinite bez da ih dotaknete. Stoje mirno, kao lutke.

Ovo je tačka u kojoj zaista možete i sami osetiti moć performansa - sve i da se pitate "Čemu to?" zaboravićete na ovo pitanje. Biće vam neprijatno, nelagodno, ne zašto ih vidite, već što fizički morate da se provučete, da biste ušli u prostor koji "čuvaju".

I to ne zato što su one zgodne devojke, već zato što svoje telo stavljate u dotad neproživljenu situaciju, u okvir kakav ono ne poznaje. Ne samo da u tome nema ništa od erotskog doživljaja, već ni sama tela nisam uspeo da doživim kao stvarna.

Ovim eksperimentom Marina Abramović je sa svojim dečkom Ulajem na noge digla čak i italijansku policiju. Svedočanstva o tome, kao i performans na temu njene tadašnje ljubavi, skrivetno je iza "golih" vrata.

MIRIS SMRTI

Retko koja izložba, ma i multimedijalna, daje miris kao doživljaj. I to ne veštački miris, iz nekog aparata, aroma vanile, lavande i slično... To je miris smrti, kostne srži, smrad kao iz fabrike u kojoj drobe goveđe kosti, blag i prodoran, koji dopire do grla. I predamnom je zaista bila gomila kostiju.

"Balkanski barok" ima tako jednostavnu poruku - koliko god da perete kosti, nećete oprati krv.

Kosti koje su izložene su zaista čiste, ali miris odaje eho klanice, dok na video bimu Abramovićeva neprekidno četka krvave kravlje kosti.

Još je teže svariti užasavajuću priču koja dolazi sa druge stra, gde umetnica / "umetnica", priča kako se na Balkanu love pacovi, kako se od pacova pravi vuk. Detaljno i hladnokrvno, sa belim mantilom opisuje mučenja pacova, kojeg je čovek izgladneo, iskopao mu oči i tako besnog i preplašenog pustio natrag da proždere sve pripadnike svoje vrste u naletu straha i besa.

A onda, ona počinje da igra, da cupka i poskakuje uz ritam etno muzike.

PORNOGRAFIJA

Ako ćemo pravo, jedna instalacija je čista pornografija. Ili, etnopornografija. Momci i devojke, muškarci i žene, obučeni u narodnu nošnju ili potpuno nagi, okruženi samo prirodom, pokazuju svoje intimne delove tela, prizivaju kišu, opšte sa zemljom, pokazajuju dojke, erekciju.

Ako imate želudac za takve stvari, možda će vam i ova instalacija otvoriti neka pitanja.

RANI RADOVI

Marina Abramović školovana je umetnica. Postoje i neki likovni radovi koji su prethodili i veoma su intrigantni.

Tu su i radovi koji, predstavljaju opčinjenost destrukcijom - sudar kamiona, u više verzija.

Posebno su interesantne slike Beograda, tačnije fotografije, u kojima se ogoljava jedna strana tako što je izbrisana neka druga. Na primer, oko Palate Albanija nema nijedne druge zgrade, ili se iznad sivog asfalta i automobila uzdiže se samo plavetnilo neba.

Danas se to radi lakše u fotošopu.

Ovo je samo deo svega onoga što je predstavljeno, ali mislim da bi bilo nepravedno da iz priče isključim još jedan važan deo cele ove priče, a to je instalacija posvećena njenom ocu, ratniku, partizanu. Dok se na video snimku vidi njen čuveni performans na belom konju, sa belom zastavom, posvećen upravo ocu, u vitrini se nalaze neki njegovi predmeti, porodične fotografije i vojnička odlikovanja.

I na kraju - sve što ste videli možete na trenutak da zaboravite, tako što sednete za veliki sto, stavite slušalice na uši koje prigušuju sve ostale zvuke i, do mile volje, brojite pirinač.

Ako sam ipak prekršio obećanje, i u nekom delu ovog teksta bio zaista pristrasan, prihvatam kritiku, u pravu ste, možda je to što sam video zaista čista glupost. Nisam umetnički kritičar, samo posmatrač.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)