Holidejeva „Dante i Betriče“ i ljubavna scena par ekselans: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Dante i Beatriče“, Henri Holidej, 1883. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Henri Holidej (1839—1927) bio je britanski slikar istorijskog žanra, pejzaža, vitraža, ilustrator i skulptor, pripadnik prerafaelitskog kruga, politički celog života naklonjen socijalističkim idejama, rođen u Londonu i školovan na Lejovoj (danas Hederlijevoj) školi lepih umetnosti i Kraljevskoj akademiji.

Preporučujemo

Poznat je po slikama „Burger Kalea“, „Nevesta i kćeri jerusalimske“, „Rajnske deve“, po vitražu „Milosrđe“, ali njegov najpoznatiji rad bez svake je sumnje „Dante i Beatriče“. U pitanju je ulje na platnu veličine 142,2 sa 203,2 centimetra. Slika je dovršena 1883. godine, a već naredne je došla u posed Vokerove umetničke galerije iz Liverpula, grada šestostrukog evropskog prvaka, u kojoj se do dana današnjeg nalazi kao deo stalne postavke.

Tema slike je događaj koji je sam Dante Aligijeri opisao u svojoj autobiografskoj knjizi „Novi život“ (ital. La Vita Nuova). Naime, ovaj slavom ovenčani pesnik i presudna ličnost za nastanak savremenog italijanskog jezika, bio je ludo zaljubljen u izvesnu Beatriče, po svemu sudeći kćer Folka Portinarija, bankara, kasnije suprugu bankara Simonea dei Bardija, koju je po svemu sudeći sreo samo dvaput u životu.

Ali pošto nije želeo da ona zna za njegovu ljubav, pretvarao se da ga privlače druge žene. Saznavši za to, Beatriče, zanosna u svojoj beloj haljini, u pratnji drugarice Mone Vane i služavke koja korača malo iza njih dve, prolazi pored Dantea „kao pored turskog groblja“, ne želeći da razgovara sa njim.

GUGL MAPE: Ovako danas izgleda ugao na Ponte Santa Trinita, gde je Dante sreo Beatriče

Međutim, takvo tumačenje slike odstupa od onoga što je sam Dante napisao u pomenutoj knjizi, u kojoj ga je Beatriče tom prilikom pozdravila, a on potpuno zanesen otišao u svoju sobu da razmišlja o tome, pa pao u san i sanjao ono što će postati prvi sonet u „Novom životu“: pred njim stoji moćna figura koja uspavanu Beatriče, obučenu u grimizno sukno, drži u rukama i nešto govori, ali ne uspeva da razume sve, već samo: „Ego dominus tuus“, što znači: „Ja sam Gospod tvoj“.

Čitav incident se odigrao na firentinskom mostu Santa Trinita. Želeći da slika bude istorijski što je moguće preciznija, Holidej je otputovao u Italiju i u Firenci saznao da je u trinaestom veku ulica Lungarno, koja se nalazi sa severne strane reke Arno, između Ponte Vekio, mosta koji se vidi u pozadini, i Ponte Santa Trinita, bila popločana ciglama i da je tu bilo dućana; sve se to vidi na slici.

A vide se takođe i skele na Ponte Vekio: naime, Holidej je prilikom svog boravka saznao i da je ovaj most, jedan od najpoznatijih na svetu, uništen u poplavi 1235. godine i da je bio ponovo zidan u periodu 1285—1290, kada se ovaj događaj verovatno odigrao (Dante se Đemom Donati oženio 1285. ali je ostao zanesen Beatriče koja je preminula 1290; njena grobnica se i dan-danas nalazi u crkvi Santa Margerita de Čerki u kojoj se molila, sa spomenom pločom koju je 8. juna 1291. postavio njen otac Folko Portinari, takođe sahranjen u istom hramu).

Inače, pre ove slike je Holidej 1860. naslikao još jedan prizor iz Danteovog „Novog života“ vezan za Beatriče, i to njihovo upoznavanje kada su imali po devet godina, u vrtu njenog oca (to je bio prvi put da su se sreli njih dvoje, drugi je bio na mostu), dok je 1875. izradio i pesnikov portret. Dante je zapravo bio česta tema prerafaelita, posebno Dantea Gabrijela Rosetija, autora „Danteovog sna“ i „Beata Beatrix“, slike same Betriče za čiji lik mu je poslužila njegova pokojna supruga Elizabet Sidal, čija ga je smrt bacila u tešku depresiju, koju je između ostalog lečio i tim putem.

(P. L.)