Davidova „Maraova smrt“ kao ikona Francuske revolucije: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Autoportret“, Žak-Luj David, 1794. Foto: Wikimedia Commons/Musée du Louvre/Claritas

Žak-Luj David (1748—1825) bio je francuski neoklasični slikar, jedan od najvećih svog vremena, čovek od izuzetne važnosti za istoriju umetnosti, koji je od samog početka bio pristalica Francuske revolucije, narodni poslanik (glasao za regicid koji je Luja XVI poslao na giljotinu), prijatelj Robespjera i Mare, pripadnik stranke montanjara, najradikalnije od svih, i čak tokom januara 1794. godine predsednik Nacionalnog konventa, ustavotvornog i zakonodavnog organa Prve francuske republike.

Preporučujemo

Taj put je izabrao iz ubeđenja jer je očigledno bio idealista; uostalom, kao ljubitelj svega klasičnog nije mogao da ne podrži ideju republike iako mu je monarhijski režim lično pružao znatno veće mogućnosti. Kasnije je podržavao Napoleona i razvio stil ampir (to jest, imperije), pa je nakon njegovog pada otišao u dobrovoljno izgnanstvo u Brisel, gde je ostao do smrti. Poznat je po tome što je imao ogroman broj učenika koji su kasnije bili nosioci francuskog slikarstva zbog čega je njegov uticaj na umetničke tokove nemerljiv.

Žan-Pol Mara (1743—1793) bio je istaknuti francuski politički teoretičar, lekar i naučnik koji je tokom Francuske revolucije izbio u prve redove. U svojstvu novinara i političara služio je narodu kao vatreni branilac sankilota i predstavljao je jedan od najradikalnijih glasova revolucije. Neumorno je pisao pamflete i plakate, štampao list „Prijatelj naroda“, i bio jedan od vođa montanjara.

(Franc. Sansculottes, doslovno „bez-kilota“; u pitanju je pogrdni izraz za gradsku radničku sirotinju koja nije nosila kilote, kratke čakšire rezervisane za više slojeve, već duge i praktične pantalone, ali takođe izraz koji su sankiloti prihvatili. Vrlo brzo se ustalio i našao u širokoj upotrebi, čak i kod nas; tako, recimo, liberalski organ „Istok“ 1875. godine, nakon mesnih izbora u Kragujevcu na kojima su pobedili radikali, tada suštinski socijalistička stranka izašla iz šinjela Svetozara Markovića, žali da su izabrani „po čuvenju uglavnom sankiloti“, ali je o tome Telegraf.rs već ranije pisao).

Čuven po oštrom tonu kojim je udarao po protivnicima, čuven po svom zagovaranju osnovnih ljudskih prava za najsiromašnije slojeve, beskompromisnom stavu prema novim vođama i institucijama, čuven i po tome što je pozvao da se zarobljeni kontrarevolucionari ubiju pre nego što neko uspe da ih oslobodi, što je dovelo do Septembarskih masakara (kada je nekoliko stotina sankilota i drugih grupa likvidiralo preko hiljadu monarhista), napravio je sebi pregršt neprijatelja.

„Maraova smrt“, Žak-Luj David, 1793. Foto: Wikimedia Commons/theobjectivestandard.com/Trycatch

13. jula 1793. godine ubijen je od strane Šarlote Korde, plemkinje koja je bila pristalica žirondinaca, i to dok se kupao, što je za ono vreme činio neubičajeno često jer je bolovao od neke kožne bolesti koja mu je izazivala veliku neugodnost (Korde je dobila pristup Mari tvrdeći da ima važne informacije u vezi sa žirondinskom zaverom, a pogubljena je na giljotini četiri dana kasnije, zajedno sa nekoliko hiljada žirondinaca i rojalista širom Francuske, iz odmazde).

To je predmet ove Davidove slike koja se zove „Maraova smrt“ (La Mort de Marat). Mara je idealizovan; recimo, nema nijednog znaka njegove kožne bolesti, zbog čega je neki opisuju kao „užasnu prelepu laž“ (mada i zbog drugih stvari). Zeleni ćilim, papiri, olovka, detalji su koje je David izradio po sećanju, budući da je samo dan ranije posetio ubijenog u njegovom stanu; a čim se ubistvo odigralo, u Nacionalnom konventu je obećao poslanicima da će njihovog ubijenog prijatelja prikazati kako „piše za dobro naroda“, pa je stoga ova slika ultimativna komemoracija heroja revolucije.

Šarlota Korde se ne vidi na slici, ali se njeno ime nalazi na pismu koji je Mara drži u ruci; on je prikazan tokom svog poslednjeg izdisaja, dok su Korde (koja nije ni pokušala da pobegne) i njegovi saradnici i stražari (koje je Korde iznenadila svojim činom) još uvek stajali oko kade u kojoj se kupao; zato Davidova namera nije bilo puko ovekovečavanje užasa jednog mučeništva već nešto više od toga, i ovu sliku često upoređuju sa Mikelanđelovom skulpturom „Pijeta“, o kojoj smo već pisali, što ima smisla budući da je slikar pokušao da na republiku prenese sve sakralne kvalitete koji su vekovima bili povezivani sa monarhijom i crkvom.

„Maraova smrt“ je bila obožavana tokom perioda Terora, odnosno jakobinske diktature, i jakobinci na čelu sa Robespjerom su naložili izradu brojnih kopija, ali je nakon njihovog pada prestala da bude ikona revolucije; sam David je bio suočen sa sudskim procesom zbog saučesništva u „režimu giljotine“, i premda nije osuđen, bio je skrajnut sve do uspona Napoleona. Slika mu je vraćena na njegov zahtev 1795. godine i nakon toga je na nju pao veo zaborava; čak je, dok se nalazio u egzilu, njegov učenik Antoan Gros morao da je sakrije negde u Francuskoj kako je obnovljeni monarhijski režim ne bi uništio. Porodica je pokušala da je proda 1826. ali bez uspeha, i ko zna šta bi sa njom bilo da je Šarl Bodler nije 1846. nahvalio, što ju je momentalno vratilo u žižu stručne javnosti.

Danas se izložena u briselskom Kraljevskom muzeju lepih umetnosti, zato što je porodica odlučila da im je ponudi 1886, blagodareći činjenici da je u tom gradu proveo poslednju deceniju svog života i u njemu preminuo. Neverovatno, ali originalno pismo koje se vidi na slici, koje Mara drži u ruci, sa tragovima krvi i flekama od vode, takođe je preživelo; nalazi se u vlasništvu Roberta Lindsija, 29. erla od Kroforda.

VIDEO: Savremeni revolucionari nikada neće postati remek dela

(P. L.)