Engrova „Velika odaliska“ sa pet kičmenih pršljenova viška: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Velika odaliska“, Žan-Ogist-Dominik Engr, 1814. Foto: Wikimedia Commons/wartburg.edu

Žan-Ogist-Dominik Engr (1780—1867) slavni je francuski neoklasični slikar rođen u skromnoj porodici u Montabanu, u današnjem departmanu Tarn i Garona. Kao mladić se preselio u Pariz da se slikarskoj veštini uči u ateljeu Žak-Luja Davida; bio je pod snažnim uticajem ranijih umetničkih tradicija, želeo da bude čuvar akademske ortodoksije a protiv sve prisutnijeg romantizma, težio da postane slikar istorijskih događaja u tradiciji Nikole Pusena i svog velikog učitelja, ali je svojim ekspresivnim distorzijama telesnih oblika i prostora u stvari postao prethodnica moderne umetnosti i ostvario snažan uticaj na veliki broj kasnijih slikara poput Pabla Pikasa i Anrija Matisa.

Preporučujemo

Na pariskom Salonu (kako se nazivala zvanična izložba pariske Akademije lepih umetnosti, koja je u periodu 1748—1890. bila najznačajniji umetnički događaj Zapada) debitovao je 1802. godine, i za sliku „Poslanici Agamemnona u šatoru Ahileja“ osvojio Veliku nagradu Rima (franc. Prix de Rome), koju je još 1663. ustanovio kralj Luj XIV i koja je dobitniku pružala mogućnost da u periodu od tri do pet godina boravi u Večnom gradu o trošku države, i da se tamo usavršava.

Kada je tri godine kasnije napokon krenuo put Italije, njegov je stil već bio u potpunosti oformljen, ali se njegovim sunarodnicima nije dopadao; tokom rimskih i firentinskih godina, od 1806. do 1824, redovno je svoje radove slao na Salon i suočavao se sa brojnim kritikama, pošto su akademici smatrali da mu je stil bizaran i arhaičan. Ipak, dobijao je narudžbine za istorijske slike koje je želeo da stvara, ali retko, pa nije od toga mogao još uvek da živi: svoju suprugu i sebe izdržavao je portretisanjem i tehničkim crtanjem.

„Velika odaliska“, Žan-Ogist-Dominik Engr, 1814, detalj sa slike. Foto: Wikimedia Commons/wartburg.edu

Salon ga je napokon prihvatio 1824. godine kada je priložio rafaelitsku sliku „Zavet Luja XIII“, posle čega je priznat za vodećeg francuskog neoklasičnog slikara. Nakon toga je mogao da se posveti istorijskom slikarstvu koje je voleo, mada nije u potpunosti batalio portrete; njegov „Portret gospodina Bertena“ iz 1833. naišao je na opšte oduševljenje celokupne javnosti, ali se on već naredne godine vratio u Rim zbog oštrih kritika upućenih na račun njegove ambiciozne kompozicije „Mučeništvo svetog Simforijana“, prihvativši nameštenje za direktora Francuske akademije u Rimu.

U Pariz se vratio 1841. godine i poslednje doba svog života posvetio izradi novih verzija svojih ranijih slika, zatim vitražima, pa za istoriju umetnosti bitnim portretima žena (poput „Portreta gospođe Ines Moamesje“, „Princeze de Brolj“ i drugih), novim istorijskim kompozicijama kao što je „Jovanka Orleanka na krunisanju kralja Šarla VII“, konačno, i orijentalističkim radovima poput čuvenog „Turskog kupatila“ te nekim drugim delima sa ženskim aktovima koje je dovršio kada mu je bilo 83 godine.

Pred vama je „Velika odaliska“, jedna od njegovih najčuvenijih slika. U pitanju je ulje na platnu veličine 88.9 sa 162.56 centimetara, nastalo 1814. godine po narudžbini Napoleonove sestre, kraljice Karoline Mira od Napulja, koja prikazuje odalisku, to jest konkubinu.

Za prizor ležeće nage žene bio je inspirisan Đorđoneovom „Usnulom Venerom“ iz 1510. i Ticijanovom „Urbinskom Venerom“ iz 1538. (koja je i sama bila inspirisana ovom prvom), mada je što se položaja tela tiče bio pod uticajem Davidovog „Portreta madam Rekamje“ iz 1809. godine. Istoričari umetnosti prepoznaju i uticaj manirista poput Parmiđanina (1503—1540), čija je slika „Bogorodica sa dugim vratom“ čuvena po telesnoj distorziji.

„Velika odaliska“, Žan-Ogist-Dominik Engr, 1814, detalj sa slike. Foto: Wikimedia Commons/wartburg.edu

Savremenici, koji su ovo remek-delo okarakterisali kao početak umetnikovog raskida sa neoklasicizmom i prelaz ka egzotičnom romantizmu, oštro su ga napali, pre svega zbog izduženih proporcija i nedostatka anatomskog realizma, ali i zbog mešanja pomenutih stilova. Jedan kritičar je zapisao da rad „nema ni kosti ni mišiće, ni krv, ni život, ni reljef, uistinu ništa što čini imitaciju“.

Engrovi savremenici verovali su da „Velika odaliska“ poseduje „dva ili tri pršljena viška“ i da je to bila posledica slikareve omaške, ali savremena ispitivanja pokazuju da zapravo postoji pet pršljenova viška, da je leva ruka kraća od desne, da je zakrivljenje kičme i rotaciju karlice nemoguće reprodukovati u stvarnosti, ali i da nikakve greške nije bilo, da je autor hteo da konkubina izgleda upravo tako kako izgleda.

Istoričari umetnosti to na različite načine objašnjavaju, ali jedna od popularnijih teza kaže da je izdužene karličnog dela simbolična distorzija koja ima veze sa tim, što je dužnost nekih konkubina bila samo zadovoljavanje telesnih strasti sultana i emira. Drugi kažu da je Engr dugim linijama želeo da istakne senzualnost.

Za odaliskin pogled se tvrdi da reflektuje „složeni psihološki sastav“ ili da izdaje nepostojanje osećanja; tumači se čak i udaljenost između njenog pogleda i karlice, pa se smatra da bi to mogla biti fizička predstava dubine misli i složenih emocija ženinih misli i osećanja, mada to zvuči vrlo nategnuto, kao učitavanje sopstvenih želja o tome šta bi ova slika trebalo da predstavlja.

Danas se čuva u Luvru, koji ju je kupio 1899. godine.

(P. L.)