Rejnoldsovi „Strelci“ kao izašli iz Tolkinovog pera: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Pukovnik Akland i lord Sidni: Strelci“, ser Džošua Rejnolds, 1769—1770. Foto: Wikimedia Commons/Google Cultural Institute

Ser Džošua Rejnolds (1723—1792) engleski je slikar koji spada u red najznačajnijih evropskih portretista osamnaestog veka. Veruje se da je izradio portrete preko dve hiljade ljudi iz dvorskih, vojnih i visokih društvenih krugova. Bio je šampion takozvanog „velikog stila“ koji je idealizovao nesavršenost, te osnivač i prvi predsednik Kraljevske akademije umetnosti. Njegove rasprave tokom druge polovine tog stoleća, u kojima je naglašavao važnost raskoši u umetnosti, smatraju se najvažnijim likovnim kritika svog vremena.

Nije slikao samo portrete, dok se raskoš koju je zagovarao vidi na ovde priloženoj slici „Pukovnik Akland i lord Sidni: Strelci“. U pitanju uljana slika nastala tokom 1769—1770. godine, a koja prikazuje člana Parlamenta i pukovnika Džona Dajka Aklanda (1746—1778) koji će se šest godina kasnije boriti u Američkom ratu za nezavisnost; i lorda Dadlija Kozbija, prvog barona Sidnija (oko 1730—1774), irskog političara i diplomate. Akland je desno, dok Sidni u zelenom stoji levo.

Slika je neobično živa, pokret gotovo da liči na ples, a likovi, posebno Akland, obučeni u tipičnu streličarsku odeću onoga doba, deluju kao da nisu sa ovoga sveta — toliko su uzvišeno prikazani da izgledaju kao vilenjaci iz „Gospodara prstenova“. Ovim je Rejnolds napravio aluziju na klasično doba, moglo bi se reći na utopijsku Arkadiju, a tome mnogo doprinose lukovi kojima protagonisti spremaju da odapnu strele ka nepoznatoj meti, nesumnjivo životinji koja ne zna šta joj se sprema. Puška bi bila primereniji izbor oružja, ali izgleda da su se u vreme kada je slika nastala, luk i strela vraćali u modu i bili korišćeni rekreativno.

Pukovnik Akland i lord Sidni nalaze se na čistini u šumarku. U pozadini, kroz svod od krošanja, vidimo reku i pored nje gaj, a preko reke utrinu. Skroz u dubokoj pozadini naziru se planinski vrhovi iznad kojih se skupljaju sivi oblaci. Čitav prizor, da se ponovo poslužimo paralelom sa epskom fantastikom, izgledao kao izašao iz pera velikog Tolkina.

(P. L.)