Zašto kultura ćuti?

Piše: Milorad Popović

Dok razmišljamo o sudbini kulture u Srbiji, teško je ne zapitati se, da li je neko slučajno zamenio notne zapise za cenovnike nastupa estradnih zvezda? Da li su notni sistemi postali previše složeni za direktore kulturnih centara, ili su samo previše jeftini da bi bili zanimljivi?

Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da umetnici sa završenim akademijama, sa godinama discipline, rada, usavršavanja i entuzijazma, ne mogu da naplate ni pristojan honorar za koncert klasične muzike, dok se na estradnoj berzi cene pevačkih usluga penju kao akcije u vreme inflacije, nestvarno brzo i nerealno visoko?

Da, imamo primere. Mnoge. Recimo, jedna operska pevačica i njen kolega, oboje akademski obrazovani, dobijaju poziv da nastupe u kulturnom centru. Ponude cenu, korektnu, simboličnu čak. Odgovor? "Skupo je." Zanimljivo, jer već sledećeg dana, sa istog tog mesta, čuje se odjek tamburica i tugaljivih stihova uz honorar koji ne staje u A4 fasciklu.

Kultura, ta večito skromna dama, uvek se povlači pred estradnim šljokicama. Dok umetnici broje dinare za kiriju, estradni solisti broje nule na računima. I niko ne pita za diplomu. Naprotiv, što manje obrazovanja, to više aplauza. Čudo jedno, kao da je neko ukinuo zvanične jezike u ovoj zemlji i uveo univerzalni, autotune.

Zato se pitam: zašto kultura ćuti?

Zato što ne zna da galami? Zato što umetnici ne ulaze kroz zadnja vrata sa pet promoterki i šest čuvara? Zato što znaju da razlikuju Stanway od Petrofa, ali ne znaju da prodaju skromnost na Instagramu?

Nije stvar u tome da estrada ne treba da postoji, neka peva, neka svira, neka puni hale, ako narod voli. Ali nije normalno da klasična muzika, slikarstvo, balet, pozorište, svi ti bastioni duha i identiteta, mole za mrvice pažnje i preživljavaju od entuzijazma, dok šou-biznis vozi rols-rojs kroz kulturni bedem.

I da ne bude zabune, ovde nije reč o zavisti. Ovde je reč o vrednosnom sistemu koji je pao na ispitu. Ovde je reč o društvu koje se više plaši tišine između nota nego buke između stihova. A najviše boli što ta kultura, naša, autentična, akademska, ćuti. Previše dostojanstvena da vrišti, previše umorna da objašnjava.

Zato, dragi umetnici, profesori, studenti umetnosti, slobodni stvaraoci, vreme je da prestanemo da ćutimo. Da se ne stidimo što smo učili. Da ne budemo manji jer nismo "zanimljivi širokim masama". Vreme je da podsetimo društvo da bez kulture nema ni duše.

Evo naprimer, preporučujem Vam svima da pogledate komad ,,Figarovu ženidbu" u kojoj Nataša Tasić, briljira, baš kao i celokupan kolektiv, čisto da tugu, opijanje, zamenite kreativnošću i klasičnom muzikom, ko zna možda Vam se i dopadne, ipak to nije poselo!

Vreme je da vratimo kulturu u prvi plan. Da vratimo sramotu onima koji su je zamenili za šou. I da pokažemo, kultura nikada nije bila tiha. Samo je čekala da je neko ponovo čuje.

(Telegraf.rs/Milorad Popović)