Varaličarenje smuđa: Za ulov je presudan - cug!

Šta smuđ jede? Kada, gde i kako to čini? Odgovor na ova “teška” pecaroška pitanja svodi se samo na jednu reč: cug.

Većina varaličara će reći da je cug presudan. Bez obzira na to što smuđu servirate pravi mamac, i to učinite na pravom mestu, prezentacijom kakvu voli i u pravo vreme, smuđ ne mora da uzme varalicu. Kako ribolovci kažu: nije mu trenutak, odnosno cug. Dok čekate taj trenutak, obično će proći sati i dani, ali kad se sve “poklopi”, može se upecati i po nekoliko komada smuđa, čak i kapitalaca.

Preporučujemo

Smuđ je predator: nije najveći, ali je najzahtevniji. Sve mu smeta, sve mu nedostaje, voli i ne voli, hoće i neće. Nebitno da li su to blizina, daljina, dubina, protok vode, kamen, šljunak, trava, pesak, mulj, grane, prepreke, zakloni i čistine. Smuđ se može loviti svuda, a i ne mora.

Foto: Vladimir Milojević

Šta i kada jede smuđ

Smuđ voli da boravi i jede na terenima sa preprekama i zaklonima. Obično su to kontratokovi koji mu nanose plen. On čeka iza panja, grane, kamena ili trave i napada bolesne i ranjene ribice, ili plen koji se teško kreće. Bez razmišljanja će uleteti među kedere u plićaku i “rasterati” društvo.

U vrlo retkim slučajevima, smuđ se može zaleteti i na crva, glistu ili neki drugi živi mamac koji je pre svega namenjen somu.

Gde se krije smuđ

U zavisnosti od brzine protoka i prozirnosti vode, ili godišnjeg doba, ribolovac se odlučuje za izbor varalice koju će servirati "baronu".

Smuđ se peca od početka maja do kraja februara. Zabrana ribolova je od 1. marta do 30. aprila. To je vreme kad se smuđ mresti u gnezdima, bilo u tekućoj ili stajaćoj vodi.

"Staklenooki" je aktivan tokom čitavog lovnog perioda. U toplijim mesecima uglavnom se peca noću, voblerima, kada prilazi obali u potrazi za hranom. Obično su to šljunkovite ili kamenite obale, gde sve pršti od kedera. Voli površinske varalice izduženog oblika koje imitiraju povređene ribice ili one koje su se odmetnule od jata. One obično prave mirnije vibracije. Varaličar ih prezentuje "tvičkanjem" (povremenim cimanjem) između namotaja ili ujednačenim vođenjem. Uspešno može biti i "lerovanje" u bržoj vodi, kad varalica sama odrađuje posao svojom vibracijom od glave do repa. Cug se čeka u sumrak ili noću.

Kad je reč o silikonskoj varalici, suština je u odabiru veličine, vibracije, boje i težine olovne glave koja nosi udicu. U tome “leži” sve znanje ribolovca. Onaj ko se izveštio da sve to "pročita" i pravilno primeni, može se nadati ulovu, čak i kad nema cuga.

Varaličarenje “barona”

U najvećem broju slučajeva, smuđ se peca varaličarenjem, odnosno veštačkim mamcima, bilo da su to vobleri ili silikonske varalice. Ima i varaličara koji smuđa isključivo pecaju živim kederom, takozvanim "muvanjem". Obe tehnike mogu biti uspešne, ako se pogodi cug. Ima terena gde smuđ nikada nije video veštački mamac. Jednostavno, nije imao priliku, jer na toj vodi ribolovci koriste kedere.

Da li će ribolovcu izbiti štap iz ruke, da li će zazvoniti njegovi zubi na olovnoj glavi, hoće li da poveze strunu kao da je njiše povetarac ili će leći na mamac, to je već stvar iskustva i subjektivnog osećaja varaličara.

Sve ovo može biti udarac smuđa, odnosno znak da je uzeo mamac. Podrazumeva se da štap sve to detektuje i prenese ribolovcu. Varalica može biti šed, šed tvister ili tvister. Njegovu veličinu i otežanje diriguju uslovi na terenu na kome se peca. Da li će olovna glava na udici biti tri, pet ili 50 i više grama, to će proceniti varaličar.

Džigovanje, rusifikacija ili kombinacija

Kako i gde zabaciti varalicu? To zavisi od uslova na terenu, ali svaki iskusni varaličar će “gađati” nizvodno, čekajući da mamac padne na dno. Onda kreće prezentacija: smuđ najčešće uzima mamac kad ugao štapa u odnosu na obalu bude oko 45 stepeni. Kada se peca iz čamca, položaj štapa i obale je gotovo paralelan ili se baca više prema obali.

Velike reke, kao što je Dunav su specifične. Iskusni ribolovci znaju gde leži smuđ. Neiskusni pecaroši će zatražiti pomoć lokalaca ili iskusnog vodiča. Na stajaćim vodama uspeh donosi ispitivanje dna i traženje prepreka iza kojih se smuđ krije. Često to može biti odsek, odnosno nagla promena dubine, bilo da se radi od većoj ka manjoj ili obrnuto, kada se varalica svlači sa brega u dubinu.

Peca se “džigovanjem” (odizanjem olovne glave sa dna, od rukohvata ka vrhu štapa), “rusifikovanjem” (namotavanjem strune sa pauzama) ili kombinovanjem ovih tehnika. Kada je u pitanju džigovanje, postoji više škola koje na različite načine prezentuju ovu tehniku. Tako će drugačije džigovati Moravac iz centralne Srbije od ribolovca sa juga. Isti je slučaj i sa varaličarima koji love na Savi ili Dunavu, i isto važi za varaličarenje smuđa na stajaćim vodama.

Pecaroši “lokalci” će uvek biti uspešniji od “dođoša”. To zavisi od vode na kojoj se peca, ali i agresivnosti kojom se postupa prema štapu. Prezentacija varalice, odnosno ugao pod kojim se drži štap veoma je važna. Od toga zavisi kako će olovna glava pasti na dno i da li će varalica pravilno odraditi posao. Smuđ se može pecati i “vertikalom”, spuštanjem varalice u veliku dubinu iz čamca ili sa nekog uzvišenja, baš ispod nogu.

Siguran sam da svaki ribolovac, koji se bar jednom sreo sa ovom plemenitom vrstom ribe, ima svoju priču. Jer, cug kratko traje.

(Vladimir Milojević/Telegraf.rs)