"Morala sam da se raspadnem da bih ponovo postala cela" Slavica Ćukteraš otkrila razloge povlačenja za scene

Nakon duže pauze, Slavica Ćukteraš se vraća na muzičku scenu - ali ne kao nekada. Ovoga puta ne donosi samo pesme, već i priču o tišini, ranama i hrabrosti.

U ekskluzivnom intervjuu otkriva razloge povlačenja, unutrašnje borbe i novu fazu stvaralaštva, oličenu u pesmama "Deset godina" i "Krvav dijamant", koje ne ostavljaju ravnodušnim.

Preporučujemo

• Slavice, prošlo je gotovo deset godina od kada si se povukla sa scene. Publika te pamti po snažnim hitovima, energiji i glasu. Šta se desilo u međuvremenu?

- Desio se život. Desilo se sve ono što se ljudima događa kada se svetla reflektora ugase. Udala sam se, postala majka, živela jedan mirniji, porodični život. I ne, nije mi bilo loše. Samo sam bila potrebna sebi na neki drugi način. Ali kroz sve te godine - muzika me nije napustila. Samo je ćutala u meni. I čekala trenutak da se vrati.

Foto: "Vision Team"

• Da li je tišina bila tvoja odluka? Ili tvoj beg?

- Oboje. Tišina je bila moj štit, ali i moj zatvor. Trebalo mi je da se sklonim, da zalečim neke stare rane, da ponovo nađem sebe. A da budem iskrena - i da se odmorim od buke. Ne samo spoljašnje, nego i unutrašnje. Nije lako nositi se sa očekivanjima, sa životom, sa sobom. Nije lako biti jaka kad te svi gledaju kao simbol snage. Ja sam morala da se raspadnem da bih ponovo postala cela.

• A onda dolaziš sa dve pesme koje su... brutalno iskrene. "Deset godina" i "Krvav dijamant". Šta je to što si želela da kažeš kroz njih?

- Sve ono što nisam rekla glasno godinama. „Deset godina“ je moj dnevnik. To je pesma za svaku ženu koja je ćutala, za svakog čoveka koji je bio prisutan, a nevidljiv. To nije samo pesma o mom povratku - to je pesma o unutrašnjem preživljavanju.

• A "Krvav dijamant"... Ona je drugačija.

- To je pesma o tome kako čak i ono najlepše u životu može da te poseče. I da posle toga ne ostane ništa - osim dijamanta. Ne onog koji sija, nego onog koji boli. Moj krvavi dijamant je simbol svih rana koje sam odlučila da nosim sa ponosom.

Foto: Šljivić

• U spotovima nema glamura. Nema scenografije. Nema osmeha. Zašto takva estetika?

- Zato što neću da lažem. Ne sebi, ne publici. Sve je ogoljeno jer sam ja takva bila. Bez maske. Bez šminke na duši. Htela sam da ljudi gledaju mene, a ne sliku o meni. Da osete da bol nije samo patetika, već i hrabrost. I da ne moramo svi da izgledamo savršeno da bismo bili istiniti.

• Da li si imala strah od povratka? Od toga da te publika možda zaboravila?

- Jesam. I to ogroman. Ali veći strah mi je bio da zauvek ostanem zarobljena u tišini. Muzika je moj način disanja. Kad sam prestala da pevam, kao da sam prestala da postojim. I kada sam prvi put ponovo stala pred mikrofon - suze su same išle. Znala sam tada: još nisam završila.

Foto: "Vision Team"

• Šta sada Slavica želi? Slavu? Hit? Povratak u trending?

- Ne. Slavica sada želi istinu. I mir. I kontakt. Želim da kad neko pusti moju pesmu, da kaže: „Ovo sam ja. Ovo je moj osećaj.“ I ako to postignem - to mi je više od svakog hita.

• Šta tvoja publika može da očekuje u narednim mesecima?

- Iskrene pesme. Možda i nešto brže. Možda i saradnje. Ali sve će biti moje — iz mene, iz duše. Ne žurim, ali sam tu. I ne planiram više da ćutim. Jer više nemam čega da se stidim.

Spot za pesmu "Krvav dijamant" možete pogledati ovde:

(Telegraf.rs)