71. rođendan Hamida Ragipovića Beska: "Hoću ljubav, neću uspomene"

"Sa osmehom pričala si meni

o rastanku što će možda doći,

Preporučujemo

a ljubav je učinila lepšim

naše dane i sve naše noći.

Ja te volim od života više,

novo jutro našu sreću piše,

ja te molim ostani kraj mene,

hoću ljubav neću uspomene.

U očima istinu ti čitam

da ljubavi našoj kraja nema,

a i novo jutro koje sviće

za nas dvoje novi život sprema.

Za radosti vremena će biti,

pred nama su novi dani sreće,

zbog ljubavi što si meni dala

srce tvoje zažaliti neće."

(Blagoje Košanin - Hilmo Mujić)

Sevdah je kulturni identitet i muzički DNK ljudi sa ovih prostora, naročito Bosanaca i Sandžaklija. Hamid Ragipović Besko je upravo to - i Sandžaklija i Bosanac, ambasador starog dobrog sevdaha.

- Ne samo da je neki Besko došao iz Sandžaka u Bosnu, nego je i sevdah iz Sandžaka došao u Bosnu. To sam čuo od starih ljudi, to sam čuo i od legendarnog Ismeta Alajbegovića Šerbe - priča Besko za Muzičku apoteku.

- Volim da kažem da sam rođen u srpskom Sibiru, u selu Točilovo, opština Tutin, 14. aprila 1954. Moj otac je bolje pevao od svih pevača koje sam čuo. Sve druge sam mogao da kopiram, ali babov glas se nije mogao skinuti. Mislim da je imao raspon od tri oktave i visinu koja suši mozak. Moj babo je pevanjem dohvatao nebo, a nimalo se nije radovao što ja idem u pevače - priča Hamid Ragipović Besko za Muzičku apoteku.

- Pevač se rađa, a sve ostalo je usavršavanje. Ja sam i vojsku usavršavao malo duže, bio sam zadnja generacija koja je služila 18 meseci. Zapevao sam još kao momčić, bio sam lokalna atrakcija na veseljima u mom kraju. Sećam se dobro: ja pustim glas a svuda oko mene pršte plotuni i prangije. Onda sam otišao u Skoplje, u grad sunca, kod daidža i amidža, postao član kulturno-umetničkog društva, upoznao sve te ritmove i motive iz Makedonije, Bugarske, Srbije, Albanije, Grčke.

1972. godine na putujućem festivalu "Pesma leta" desio se fatalan susret: Besko upoznaje svog idola Safeta Isovića.

- Zamislite pevačku elitu na jednom mestu: Cune, Tozovac, Kvaka, Safet, Bilkić, Silvana, Lepa. U želji da vidim i pipnem Safeta, preskočio sam ogradu na stadionu, prišao Safetu i zamolio ga da me čuje i kaže da li sam za pevački zanat. Kad sam mu otpevao strofu pesme "Konja vodim, peške hodim", Sajo me pohvali i preporuči Hamdiji Salkoviću i Blagoju Košaninu, sarajevskim eminencijama i predstavnicima Jugotona. To je za mene značilo više od pedeset diploma.

Ohrabren Safetovom podrškom, Besko peva još punijim plućima, hvata još veće visine i sa svojim orkestrom nastupa u hotelu "Drina" u Goraždu i širom Podrinja.

- Boraveći u Makedoniji kod familije i rođaka, služeći vojsku u Zagrebu, malo sam iskvario govor. Sećam se upozorenja jednog Podrinjca: "Ako pevaš kao što govoriš, bolje ti je batali. Ovde se govori najčistije, ovo je Vukov kraj". Bio sam u punoj pevačkoj formi, a pružila mi se prilika da nastupam u Goraždu, Foči, Rogatici, Čajniču, i ne sluteći da će mi se pružiti prilika da me čuje veliki pesnik Rade Jovanović.

- Jedno veče došao Rade da me čuje, a ja nisam ni znao da je to on. Primetio sam kako počeše da mi naručuju jednu za drugom "Jablani se povijaju", "Kad sretneš Hanku", "Negde u daljine", zapravo sve Radetove antologijske pesme. Kad sam završio turu, Rade me pozvao za sto i ponudio pesme za moju prvu singlicu.

Diskografska karijera Hamida Ragipovića Beska počela je 1974. godine. Snimio je petnaestak singlova i desetak albuma sa biserima starog sevdaha i novim pesmama sa snagom evergrina: "Srdo moja ne srdi se na me", "Kolika je Jahorina planina", "Banjaluko i ta tvoja sela", "Sanak me mori", "Grana od bora", "Moćevčiću, mali Carigrade", "Mujo đogu po mejdanu voda", "Oj, devojko pod brdom", "Tri su ptice lastavice", "Soko mi leti visoko", "Alija se do jezera krade", "Kad dunuše sabahzorski vetrovi", "Tamo dole niz mahalu", "Ja te volim od života više", "Dok sam momak, svuda mi je konak", "Ko te voli, čija li si žena", "Živi život kako teče", "Rekao je babo meni", "Ej, da sam vetar", "I dva puta voleti se može" ...

- Naročito mi je draga saradnja sa Jovicom Petkovićem, bilo je to i emotivno i komično. Kaže legendarni Jovica: "Bato, imam i ja svoje frljoke, ali kako da umirim te tvoje trilere." Nismo mnogo vežbali, a ispalo je savršeno. Znao je da prekine sviranje samo da me poljubi. Jovica je živeo za svaki lep ton, za svaki lep ukras, time je i meni davao još veću snagu i krila. Jovičin štim se poznaje iz aviona, kao da je imao mitraljez u svojim prstima - seća se Besko.

- Na krilima pesme obišao sam celu Jugu i dobar deo sveta. Živeo sam u svetskim metropolama, al' nekako mi najdraže u Bosni i Srbiji. Tu su moji koreni, mesta najdražih uspomena, dragi prijatelji. Tu je i moja zaostavština, moje narodno blago od skoro 300 snimljenih pesama, što na pločama što za arhivu Radio Sarajeva. Tu su i mnoge čaršije, tu je i ona najlepša. U pravu je Ruždija Krupa: "Ko se jednom napije vode sa Baščaršije, nikad više iz Sarajeva taj otići ne umije."

(Goran Milošević)