Najpoznatiji srpski harmonikaš postao deda: "To je sada najlepša faza"

Kada se pomenu harmonika i emocija u istom dahu, jedno ime odmah ispliva na površinu - Borko Radivojević.

Njegova muzika odavno je prestala da bude samo zvuk - ona je postala osećaj, iskustvo i sinonim za veselje koje se pamti. Iza njega su decenije rada, hiljade nastupa i bezbroj trenutaka koji su se zauvek urezali u sećanja publike. Ipak, i dalje je gladan napretka i istraživanja novih muzičkih puteva.

Preporučujemo

Borko trenutno prolazi kroz novu fazu u karijeri - završet albuma koji nosi svežinu i iznenađenja za vernu publiku, a dogodila mu se i privatna prekretnica koja mu je, kako sam kaže, promenila pogled na život - pre četiri meseca postao je deda.

Kako bi opisao fazu u kojoj si trenutno - kao umetnik i kao čovek?

U umetnosti uvek ima prostora za učenje i napredak, bez obzira na godine i iskustvo. Trenutno sam u fazi kada završavamo album koji izlazi ove godine — donosi nešto novo, drugačije, nešto što publika možda ne očekuje od mene. Verujem da će naići na dobar prijem. A kao čovek, uživam u jednoj potpuno novoj dimenziji života – pre četiri meseca postao sam deda. Svaki slobodan trenutak koristim da provedem sa unukom i svojom porodicom. To je sada moja najlepša faza.

Šta je tvoj kreativni haos? Gde se rađaju tvoje ideje?

Sve kreće sa nastupa. Ta razmena energije sa publikom je neprocenjiva – iz nje se rađaju ideje, pravac, inspiracija. Kada osetim šta ljude pokreće, tada i ja znam gde dalje da idem. Publika mi je najveći kompas u kreativnosti.

Kada si poslednji put rekao sebi: "Bravo, Borko!"?

Nikad. I trudim se da to i ne uradim. Verujem da pohvala može da uspava entuzijazam. Moj otac me je naučio da uvek može bolje – i toga se držim. Dokle god osećam da mogu više i jače, neću reći to „bravo“.

Postoji li neka tvoja ranjivost koju publika nikad ne vidi?

Svako ima svoju ranjivost. Kod mene je to vreme — mnogo sam ga kroz život proveo radeći, a manje uz porodicu. To me pogađa. S druge strane, nikad ne glumim emocije. Ako mi je teško, i na sceni sam takav. Ljudi to osete, jer emocija je nešto što se ne da sakriti, pogotovo kada se izražava kroz muziku.

Da li je tačno da su vaši nastupi bukirani čak godinu dana unapred?

Čak i po dve godine unapred! Ljudi su prepoznali kvalitet i energiju koju donosimo na svako veselje. Kada nešto radiš iskreno i sa ljubavlju, to se vidi – i publika to pamti. Zato nas zovu unapred, da budu sigurni da ćemo baš mi uveličati njihov dan.

Najneobičnija stvar koja ti se dogodila na nastupu?

Jedan trenutak je postao legendaran: kolega mi je dodao čašu da mu pridržim, a ja sam nastavio da sviram – sa čašom u ruci, preko harmonike! Snimak je postao viralan, ljudi su oduševljeni i sada redovno traže da to ponovim. Ima još mnogo anegdota, ali ta je neplanirano postala zaštitni znak.

(Telegraf.rs/Blic)