"Odrasla sam u zatvorenoj porodici" Lea Kiš o detinjstvu: "Niko nije mogao da dođe bez dobrog razloga"

Voditeljka Lea Kiš, gostujući nedavno u emisiji, otvorila je dušu i otkrila brojne nepoznate detalje o svom životu.

Iako je na sceni već dugi niz godina i ima uspešnu karijeru, do sada nije često govorila o svom privatnom životu, zbog čega su mnogi bili iznenađeni detaljima koje je podelila.

Preporučujemo

Lea je otkrila da je odrasla u porodici koja je imala veoma stroga pravila i koja je bila prilično zatvorena. Kroz njen odrastanje, mnoge stvari su bile pod kontrolom roditelja.

- Ja sam odrasla u jednoj poprilično zatvorenoj porodici, u kojoj je moralo da se najavite, da kažete zašto želite da dođete. Moje drugarice nisu mogle da dolaze kod mene kad su htele, niti sam ja mogla da idem bez znanja roditelja i dobrog razloga kod nekoga. Nikad ni kod koga nisam prespavala, ni kod jedne drugarice, što je u ono vreme bilo veoma popularno, kao sad idem da spavam kod drugarice ili negde... - ispričala je voditeljka u emisiji  "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" .

Inače, Lea Kiš je u pomenutoj emisiji otkrila kako je gubitak njenog oca, koji je 2018. godine preminuo nakon borbe sa Alchajmerovom bolešću, ostavio duboku traumu na nju i njenu sestru.

Lea je ispričala kako je njena majka bila ta koja je preuzela odgovornost za brigu o tati, štiteći i nju i sestru od teških trenutaka. Iako je njen tata fizički bio prisutan, bolest je polako uništavala njegovu osobnost, što je bilo izuzetno teško za porodicu, a posebno za Leu.

- Nažalost, nažalost, i to je nešto što je onako ostavilo najveću traumu, jer mislim da je svakome najteže u životu, bez obzira koliko da ima godina kada izgubi roditelja. Moj tata je bio zaista vrhunski intelektualac, jedan fantastičan čovek, lucidan čovek, čovek puna ideja. Nažalost, preminuo je od Alchajmera i to je nešto što isto želim da potisnem, a ne mogu, naravno. To jako boli kada gubite čoveka pred svojim očima. On je fizički tu, ali... Mislim da je, Vi ćete mi pomoći, ali svaka bolest je teška, ja verujem, ali mislim da je za porodicu jedna od težih bolesti kada uđe Alchajmer u kuću - rekla je Lea Kiš.

Profesorka je objasnila šta ova bolest nosi sa sobom i koliko više pati okolina od osobe koja je bolesna.

- Hoću da Vam kažem da upravo sam želela i da čujem vaše mišljenje jer mi smo videli da on ne pati, osim naravno u poslednjim fazama bolesti, ali mi smo mnogo propatili jer, što kažete, nestao je čovek koji je bio veliko uporište svima nama, nestaje, fizički je bio tu, a to više nije bio on - rekla je Lea.

Kada je videla da bolest menja tatu, Lea je imala razne misli, ali je najviše držalo to da će se on izboriti.

- Mislila sam da može on da se izbori. To je bilo nešto što... Očekivanje u njemu, a to je tata pobedi, možeš, kreni na terapije, pij sve lekove, budi uporan. U početku nisam verovala da ne može da se nosi sa tim. Bilo je i faza u kojima je bolest bila u malo boljoj fazi, naravno, pa onda naglo krene na dole, ali negde sam verovala da može da se izbori, iako je to, naravno, bila samo moja želja. Međutim, i u tim nekim njegovim najgorim fazama, taj specifičan odnos koji je postojao između tate i mame, se nastavio. Mama nas je oslobodila svih nekih teških trenutaka njegove bolesti. Ona se osećala odgovornom samo za njega i nije htela da nas na neki način optereti, da na najbolniji način učestvujemo u njegovoj bolesti. Od prvog do poslednjeg dana je bila je uz njega i samo je ona bila uz njega. Mi smo dolazile na ručak, šalile smo se sa tatom, pokušavale da ga vratimo u neke njegove uspomene, kojih je mogao da se seti, ali ona je vrlo distancirala nas od patnje, bola, problema, lekova, doktora. Sve je preuzela na sebe kao što je i ceo život preuzimala njegov život na sebe. Oni su preuzimali jedno drugo, kompletan život. Toliko nas je u toj fazi rasteretila da mi faktički nismo ni imali toliki osećaj koliko je bolest napredovala. To je trajalo dosta dugo, skoro sedam godina u različitim fazama - govorila je voditeljka.

Foto: ATA Images

Na konstataciju profesroke da je terminalna faza sigurno bila jako teška, Lea je rekla:

- Jeste, jako teška, ali ovo što mogu da kažem, to je da je fascinantno da nikad nije okrenula telefon, bez obzira u kakvom stanju da je tata i da je rekla: "Trebate mi". Negde sam se ljutila u nekim fazama i rekla joj: "Zašto ti ne zoveš da ti mi pomognemo ili ja ću doći, ja ću danas ceo dan da budem sa tatom". Takođe i moja sestra...

- Divna supruga, divan roditelj, ali hoću da Vam kažem da je do te mere posesivno držala njegovu bolest daleko od nas da smo se mi plašili i za nju. Znate tu sada već i ona je u godinama, dakle nemoj sebe da uništiš zarad tate. Mislim racionalno smo gledali da su nama potrebni i ona i on. Njegova bolest nažalost više nema, ide svojim tokom, ali nemoj sebe da razboliš. Od početka do kraja je ona sve to ispratila. Mi smo izgubili oca i to je bio onako jedan težak moment u mom životu - istakla je Lea.

Na pitanje da li je to mamu, sestru i nju povezalo na neki nov način ili se među njima ništa bitno nije promenilo i nakon njegovog odlaska među zvezde, Lea je odgovorila:

Foto: Marko Jovanović

- Mislim da je mama u početku bila veoma zbunjena jer je tek onda bila svesna da je ostala bez njega. Ona je to vrlo stoički podnela i mogu da kažem da je toliko bila verovatno u njegovoj bolesti da je možda čak i lakše izašla iz te krize nakon njegove smrti nego sestra i ja. A što se tiče našeg odnosa, da li se poboljšao ili ne, u neku ruku jeste. Mada, ja mislim da se ona i dalje oseća da je nepotpuna, da je nesavršena, da joj fali njena polovina i da na neki način bez njega nije sve to onako kako bi ona želela da bude. Dugo čak nije ni kitila kuću, iako su joj dolazili i unuci, sada, već od moje sestre i praunuci. Nije želela da okiti, nije želela da napravi nikakav ugođaj nastavka života porodice bez njega.

Lea se i danas kada pomisli na tatu seća rečenica koje su joj ostale duboko urezane.

- Najradije se setim njegovih više rečenica, ali prvo to je, sve mogu da ti uzmu osim vaspitanja i obrazovanja. To je prva rečenica, što je istina velika, i naravno čistog obraza. To je nešto što je onako bilo trasirano. I, sve možeš da postigneš ako to želiš i ako znaš kako da dođeš do cilja. Tako da, uvek je držao do toga da treba da imaš dostojanstvo, da treba da si svoj, da ne treba da budeš deo nikakve mase, ni u čemu. Da treba uvek da staviš akcenat na svoju posebnost ako je imaš, a da opet ne zaboraviš da u svemu tome budeš vaspitan, kulturan i da nikog drugog ne povređuješ - rekla je Lea Kiš u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović".

(Telegraf.rs)